Стварност

Из Википедије, слободне енциклопедије

Стварност, реалност или збиља је појам који означава оно што стварно (односно збиљски) постоји..[1] Стварност се различито тумачи у науци, философији, теологији и сл. Физика обично говори о стварности као целокупности појава. Филозофија и психологија радије говоре о спољној, физичкој стварности, и о унутрашњој, психичкој или менталној стварности (представе, мисли, сећања, снови), као и о друштвено-политичкој и културној стварности, која почива на интеракцији ова два вида стварности. Теологија и онтологија говоре о бићу, као јединој стварности која јесте.

Филозофи, математичари, и други антички и модерни мислиоци, као што су Аристотел, Платон, Фреге, Витгенштајн, и Расел, су правили разлику између мисли које кореспондирају реалности, кохерентних апстракција (мисли о стварима које се могу замислити, али нису стварне), и оних које не могу да буду чак ни рационално замишљене. У контрасту с тим, постојање се често ограничава само на оно што физички постоји.

Реалност се често ставља у контраст са оним што је имагинарно, илузорно, делузионо, (само) на уму, сновима, оним што је лажно, што је фикционо, или што је апстрактно. У исто време, то што је апстрактно игра улогу у свакодневном животу и у акадамским истраживањима. На пример, узрочност, врлина, живот, и дистрибутивна правда су апстрактни концепти које је тешко дефинисати, али се они веома ретко поистовећују са чистим делузијама. Постојање и реалност апстракција су спорни: једна екстремна позиција их сматра пуким речима; друга позиција их сматра вишим видом истина од мање апстрактних концепата. Ово неслагање је основа филозофског проблема универзалија.

Истина се односи на оно што је реално, док лажност обухвата оно што није. Фикције се сматрају нереалним.

Сродни концепти[уреди]

Светска гледишта и теорије[уреди]

У честој колоквијалној употреби стварност означава „перцепције, уверења и ставове према стварности”, као што је „Моја стварност није ваша стварност”. Ово се често користи само као колоквијализам који указује на то да се стране у разговору слажу, или да би требале да се сложе, а не да цепидлаче око дубоко различитих концепција онога што је стварно. На пример, у религијској дискусији између пријатеља, може се рећи (шаљиво), „Ви се можда се не слажете, али у мојој реалности сви иду у рај”.

Реалност се може дефинисати на начин који је повезује са светским гледиштима или њиховим делом (концептуални оквири): Реалност је тоталност свих ствари, структура (стварних и концептуалних) и феномена, било видљивих или не. То је оно што светско гледиште (било да се заснива на индивидуалном или заједничком људском искуству) ултимативно покушава да опише или мапира.

Поједине идеје из физике, филозофије, социологије, књижевног критицизма, и других поља обликују различите теорије реалности. Једно такво веровање је да једноставно и дословно не постоји реалност изван перцепција или веровања свако од нас има о реалности. Такви ставови су сумирани у популарној изјави: „перцепција је стварност” или „живот је како ви спознате стварност” или „стварност је оно што можете да остварите” (Роберт Антон Вилсон), и они указују на антиреализам – то јест, став да нема објективне реалности, било да се то експлицитно признаје или не.

Многи концепти науке и филозофије су често културолошки и друштвено дефинисани. Ову идеју је разрадио Томас Кун у својој књизи Структура научних револуција (1962). Друштвена конструкција реалности, књига о социологији знања коју су написали Питер Л. Бергер и Томас Лакман, је објављена 1966. године. Она објашњава како се знање стиче и користи за спознају реалности. Међу свим реалностима, реалност свакодневног живота је најважнија пошто наша свесност условљава да морамо бити потпуно у току и обраћати пажњу на искуства из свакодневног живота.

Стварност у филозофији[уреди]

Посредована стварност, уметничка фотографија

Ибн Араби[уреди]

Такозвана стварност, односно свет чула који нас окружује и који смо навикли да сматрамо стварношћу, за исламског суфи мустика Ибн Арабија није ништа друго него сан.[2] Наша чула примају утиске које разврставамо и уређујемо својим умом, успостављајући чврст поредак ствари. Ова конструисана творевина ума затим се назива стварношћу. Међутим, према Ибн Арабију, то није стварност у правом смислу те речи, односно није биће (арап. wujud) какво јесте. Људима у свету чула биће је једнако неприметно као што су објекти чула неприметни човеку који спава.

Међутим, такозвану стварност не треба сматрати потпуно неоснованом, јер она ипак одражава истинску стварност на нивоу представе. Такозвана стварност је сан, али не и пуки привид. Она је облик јављања (tajalli) апсолутне стварности коју Ибн Араби назива истина (al-haqq). Стога Ибн Араби сматра да је стварност потребно протумачити на правилан начин, баш као што тумачимо снове.[2] Променљиви свет постојања и настајања, са мноштвом појавних облика, представа је која делимично открива и саму стварност. Онај ко је у стању да спозна испољавање једне стварности у различитим облицима мноштвености, досегао је најдубље мистерије суфијског пута (tariqah). Међутим, ова спознаја углавном остаје недоступна већини људи који су уверени да је чулни свет нешто материјално и чврсто. Ибн Араби примећује да у погледу чулног нема никакве разлике између сна и стварности јер је „функција уобразиље да производи чулне ствари и ништа више“.[2]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „reality | Definition of reality in English by Oxford Dictionaries”. Oxford Dictionaries | English. Приступљено 2017-10-28. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Tošiko Izucu, San i stvarnost kod Ibn Arabija, Zbornik radova „San, java i buđenje“ (priredio Dušan Pajin), Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991.

Литература[уреди]

  • Berger, Peter L.; Luckmann, Thomas (1966). The Social Construction of Reality: A Treatise in the Sociology of Knowledge. New York: Anchor Books. стр. 21—22. 
  • Jain, S. A. (1992). Reality. Jwalamalini Trust. Архивирано из оригинала на датум 2015. »Not in Copyright« 

Спољашње везе[уреди]