Стварност

Из Википедије, слободне енциклопедије

Стварност, реалност или збиља је појам који означава оно што стварно (односно збиљски) постоји. Стварност се различито тумачи у науци, философији, теологији и сл.

Физика обично говори о стварности као целокупности појава. Филозофија и психологија радије говоре о спољној, физичкој стварности, и о унутрашњој, психичкој или менталној стварности (представе, мисли, сећања, снови), као и о друштвено-политичкој и културној стварности, која почива на интеракцији ова два вида стварности. Теологија и онтологија говоре о бићу, као јединој стварности која јесте.

Стварност у филозофији[уреди]

Посредована стварност, уметничка фотографија

Ибн Араби[уреди]

Такозвана стварност, односно свет чула који нас окружује и који смо навикли да сматрамо стварношћу, за исламског суфи мустика Ибн Арабија није ништа друго него сан.[1] Наша чула примају утиске које разврставамо и уређујемо својим умом, успостављајући чврст поредак ствари. Ова конструисана творевина ума затим се назива стварношћу. Међутим, према Ибн Арабију, то није стварност у правом смислу те речи, односно није биће (арап. wujud) какво јесте. Људима у свету чула биће је једнако неприметно као што су објекти чула неприметни човеку који спава.

Међутим, такозвану стварност не треба сматрати потпуно неоснованом, јер она ипак одражава истинску стварност на нивоу представе. Такозвана стварност је сан, али не и пуки привид. Она је облик јављања (tajalli) апсолутне стварности коју Ибн Араби назива истина (al-haqq). Стога Ибн Араби сматра да је стварност потребно протумачити на правилан начин, баш као што тумачимо снове.[1] Променљиви свет постојања и настајања, са мноштвом појавних облика, представа је која делимично открива и саму стварност. Онај ко је у стању да спозна испољавање једне стварности у различитим облицима мноштвености, досегао је најдубље мистерије суфијског пута (tariqah). Међутим, ова спознаја углавном остаје недоступна већини људи који су уверени да је чулни свет нешто материјално и чврсто. Ибн Араби примећује да у погледу чулног нема никакве разлике између сна и стварности јер је „функција уобразиље да производи чулне ствари и ништа више“.[1]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Tošiko Izucu, San i stvarnost kod Ibn Arabija, Zbornik radova „San, java i buđenje“ (priredio Dušan Pajin), Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991.

Види још[уреди]