Гранична глијална мембрана — разлика између измена
Нема описа измене |
|||
| Ред 18: | Ред 18: | ||
Глија лимитанс такође делује као друга линија одбране од свега што пролази [[Krvno-moždana barijera|крвно-мождану баријеру]]. Међутим, пошто су астроцити који окружују крвне судове повезани празнинама, он се не сматра делом крвни-мождане баријере и материјал може лако да прође између стопала. |
Глија лимитанс такође делује као друга линија одбране од свега што пролази [[Krvno-moždana barijera|крвно-мождану баријеру]]. Међутим, пошто су астроцити који окружују крвне судове повезани празнинама, он се не сматра делом крвни-мождане баријере и материјал може лако да прође између стопала. |
||
== Развој == |
|||
Развој дугих ћелијских процеса [[Астроцит|астроцита]] који су саставни део структуре глија лимитанс повезан је са присуством менингеалних ћелија у мекој опни.<ref>Struckhoff, Gernot (1995). "Cocultures of Meningeal and Astrocytic Cells- A Mode for the Formation of the Glial-Limiting Membrane". ''Int. J. Devl Neuroscience''. '''13''' (6): 595–606. doi:10.1016/0736-5748(95)00040-N. <nowiki>PMID 8553894</nowiki>. S2CID 29140815.</ref> Менингеалне ћелије су специјализоване ћелије сличне [[Фибробласт|фибробластима]] које окружују ЦНС и главне крвне судове. Утврђено је да они сарађују са астроцитима у почетном формирању глија лимитанс током развоја и учествују у његовом континуираном одржавању током живота. Утврђено је да вештачки изазвано уништавање менингеалних ћелија током развоја ЦНС-а доводи до промене субпијалног екстрацелуларног матрикса и поремећаја глија лимитанса.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=lhON_fkUkX0C|title=Glial Cell Function (Paperback)|last=Castellano|first=Bernardo|last2=Lopez|first2=B. Castellano|last3=Nieto-Sampedro|first3=M.|date=2003-09-29|publisher=Gulf Professional Publishing|isbn=978-0-444-51486-8|language=en}}</ref> |
|||
Глија лимитанс се такође показао важним у опоравку ЦНС-а након повреда. Када се [[лезије]] направе на површини мозга, менингеалне ћелије ће се поделити и мигрирати у лезију, на крају облажући целу шупљину повреде. Ако је повреда значајно смањила густину астроцита и створила простор унутар ткива, менингеалне ћелије ће напасти још дифузније. Како инвазивне менингеалне ћелије ступају у контакт са астроцитима, оне могу индуковати формирање нових, функционалних глија лимитанса. Нови глија лимитанс формиран након повреде ЦНС-а обично се представља као препрека за регенерацију аксона.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=8B5UuFNFbqoC&pg=PA19|title=Brain Repair|last=Bahr|first=Mathias|last2=Bh̃r|first2=Mathias|date=2006|publisher=Springer|isbn=978-0-306-47859-8|language=en}}</ref> |
|||
== Референце == |
== Референце == |
||
Верзија на датум 13. новембар 2021. у 03:54
| Glia limitans | |
|---|---|
 Glia limitans (тамноплава) лежи између pia mater и мождане коре. | |
| Детаљи | |
| Идентификатори | |
| Латински | Glia limitans |
| NeuroLex ID | nlx_subcell_100209 |
| Анатомска терминологија | |
Гранична глијална мембрана или Glia limitans је танка баријера процеса стопала астроцита повезана са паренхимском базалном ламином која окружује мозак и кичмену мождину. То је најудаљенији слој нервног ткива, а међу његовим одговорностима је и спречавање прекомерне миграције неурона и неуроглије, потпорних ћелија нервног система, у мождане овојнице.
Такође игра важну улогу у регулисању кретања малих молекула и ћелија у мождано ткиво радећи заједно са другим компонентама централног нервног система (ЦНС) као што је крвно-мождана баријера.[1]
Локација и структура
Периваскуларна стопала астроцита формирају блиску везу са базалном ламином можданог паренхима[2] да би створили Glia limitans. Ова мембрана лежи дубоко у мекој опни мозга и субпијалном простору и окружује периваскуларне просторе. Свака супстанца која улази у централни нервни систем из крви или цереброспиналне течности мора да прође Glia limitans.
Две различите класификације глија лимитирајућих мембрана, glia limitans perivascularis и glia limitans superficialis, имају скоро идентичне структуре, међутим, могу се разликовати једна од друге по њиховој локацији у мозгу. Глија glia limitans perivascularis наслања се на периваскуларни простор који окружује паренхимске крвне судове и функционише као помоћни састојак крвно-мождане баријере. Насупрот томе, непаренхимски крвни судови присутни у субарахноидном простору нису покривени глија лимитансима. Уместо тога, цео субарахноидни простор је затворен према нервном ткиву glia limitans superficialis.[3] Ова два дела глија лимитанса су непрекидна; међутим, конвенција налаже да се део који покрива површину мозга назива суперфицијалис, а део који обухвата крвне судове у мозгу назива се периваскуларни.
Функција
Физичка баријера
Бакар/цинк, супероксид дисмутаза (Цу/Зн СОД), приказана наранџастом бојом, важан је фактор у имунолошком одговору мозга. Овде се види у блиској вези са глијалним фибриларним киселим протеином (ГФАП), индикатором присуства астроцита, на површини глијалних лимитана
Главна улога граничне мембране је да делује као физичка баријера против нежељених ћелија или молекула који покушавају да уђу у ЦНС. Мембрана дели мозак како би изоловао паренхим од васкуларног и субарахноидног одељка.[4] Унутар мозга, глијална ограничавајућа мембрана је важан елемент крвно-мождане баријере. Експерименти који користе маркере открили су да су функционалне компоненте крвно-мождане баријере ендотелне ћелије које чине сам суд. Ове ендотелне ћелије садрже веома непропусне чврсте спојеве који узрокују да крвни судови мозга не показују ништа од „пропуштања“ пронађених у артеријама и венама на другим местима у телу.[5]
Глија лимитанс такође делује као друга линија одбране од свега што пролази крвно-мождану баријеру. Међутим, пошто су астроцити који окружују крвне судове повезани празнинама, он се не сматра делом крвни-мождане баријере и материјал може лако да прође између стопала.
Развој
Развој дугих ћелијских процеса астроцита који су саставни део структуре глија лимитанс повезан је са присуством менингеалних ћелија у мекој опни.[6] Менингеалне ћелије су специјализоване ћелије сличне фибробластима које окружују ЦНС и главне крвне судове. Утврђено је да они сарађују са астроцитима у почетном формирању глија лимитанс током развоја и учествују у његовом континуираном одржавању током живота. Утврђено је да вештачки изазвано уништавање менингеалних ћелија током развоја ЦНС-а доводи до промене субпијалног екстрацелуларног матрикса и поремећаја глија лимитанса.[7]
Глија лимитанс се такође показао важним у опоравку ЦНС-а након повреда. Када се лезије направе на површини мозга, менингеалне ћелије ће се поделити и мигрирати у лезију, на крају облажући целу шупљину повреде. Ако је повреда значајно смањила густину астроцита и створила простор унутар ткива, менингеалне ћелије ће напасти још дифузније. Како инвазивне менингеалне ћелије ступају у контакт са астроцитима, оне могу индуковати формирање нових, функционалних глија лимитанса. Нови глија лимитанс формиран након повреде ЦНС-а обично се представља као препрека за регенерацију аксона.[8]
Референце
- ^ Kettenmann, Helmut; Ransom, Bruce R. (2005). Neuroglia (на језику: енглески). Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-515222-7.
- ^ Saladin, Kenneth S. (2011). Human anatomy (3rd ed изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-352560-0. OCLC 318191613.
- ^ Engelhardt, Britta; Coisne, Caroline (2011-01-18). „Fluids and barriers of the CNS establish immune privilege by confining immune surveillance to a two-walled castle moat surrounding the CNS castle”. Fluids and Barriers of the CNS. 8: 4. ISSN 2045-8118. PMC 3039833
. PMID 21349152. doi:10.1186/2045-8118-8-4.
- ^ Verkhratsky, Alexei; Butt, Arthur (2007-08-20). Glial Neurobiology: A Textbook (на језику: енглески). John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-51307-1.
- ^ Peters, Alan; Palay, Sanford Louis; Palay, Sanford L.; Palay, Sanford L.; Webster, Henry deF; Webster, Chief Laboratory of Experimental Neuropathology Henry Def; Webster, Henry deF (1991). The Fine Structure of the Nervous System: Neurons and Their Supporting Cells (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-506571-8.
- ^ Struckhoff, Gernot (1995). "Cocultures of Meningeal and Astrocytic Cells- A Mode for the Formation of the Glial-Limiting Membrane". Int. J. Devl Neuroscience. 13 (6): 595–606. doi:10.1016/0736-5748(95)00040-N. PMID 8553894. S2CID 29140815.
- ^ Castellano, Bernardo; Lopez, B. Castellano; Nieto-Sampedro, M. (2003-09-29). Glial Cell Function (Paperback) (на језику: енглески). Gulf Professional Publishing. ISBN 978-0-444-51486-8.
- ^ Bahr, Mathias; Bh̃r, Mathias (2006). Brain Repair (на језику: енглески). Springer. ISBN 978-0-306-47859-8.
