Цинк

Из Википедије, слободне енциклопедије
Цинк (30Zn)
Cu - Zn - Ga
 
Zn
Cd  
 
 
Zn-TableImage.png

Zn,30.jpg

Општи подаци
Припадност скупу прелазни метали
група, периода IIB, 4,
густина, тврдоћа 7140 kg/m3, 2,5
боја плавичаста
Особине атома
атомска маса 65,409 u
атомски радијус 135 (142) pm
ковалентни радијус 131 pm
ван дер Валсов радијус 139 pm
електронска конфигурација [Ar]3d104s2
e- на енергетским нивоима 2, 8, 18, 2
оксидациони број 2
Особине оксида амфотерни
Кристална структура хексагонална
Физичке особине
агрегатно стање чврсто
температура топљења 692,68 K
(419,53°C)
температура кључања 1180 K
(907 °C)
молска запремина 9,16×10-3 m³/mol
топлота испаравања 115,3 kJ/mol
топлота топљења 7,322 kJ/mol
брзина звука 3700 m/s (293,15 K)
Остале особине
Електронегативност 1,65 (Паулинг)
1,66 (Алред)
специфична топлота 390 J/(kg K)
специфична проводљивост 16,6×106 S/m
топлотна проводљивост 116 W/(m K)
I енергија јонизације 906,4 kJ/mol
II енергија јонизације 1733,3 kJ/mol
III енергија јонизације 3.833 kJ/mol
IV енергија јонизације 5.731 kJ/mol
Најстабилнији изотопи

Цинк (Zn, латински - zincum) је метал из групе IIB.[1] Има 23 изотопа чије се атомске масе налазе између 57 и 78, од којих су постојани 64, 66, 67, 68 i 70.

Откривен је у Индији или Кини пре 1500. п. н. е. У Европу је донесен тек у 17. веку.

Заступљеност[уреди]

Заступљен је у земљиној кори у количини од 75 ppm у облику минерала - углавном ZnS, ZnO и смитсонита. Намирнице које су богате цинком су: остриге, посно месо и рибе, а има га има и у зрнастом хлебу.

Физичке и хемијске особине[уреди]

Цинк се на ваздуху превлачи слојем оксида

Метални цинк је блештаво бео, крхак метал. На ваздуху подлеже оксидацији слично алуминијуму, али га слој оксида штити од даље корозије. Цинк је врло реактиван, како у киселој, тако и у базној средини.

Једињења[уреди]

Најпознатије једињење цинка је његов оксид ZnO, који се користи као додатак за боје и лакове.[2]

Примена[уреди]

Од многих примена цинка, издвајамо следеће:

  • Превлачење лима у циљу заштите од корозије
  • Као састојак многих легура, посебно са бакром
  • За електричне пећи
  • За запрашивање биљних култура у баштама, јер има инсектицидно дејство.

Биолошки значај[уреди]

Цинк је један од микроелемената и налази се у многим ензимима. Између осталог има удела и у минерализацији костију, синтези беланчевина, зарастању рана, утиче на рад имунолошког система, правилну расподелу инсулина и штедњу холестерола и витамина А. Има удела и у регулацији крвног притиска и срчаног ритма.

Одрасле особе дневно треба да га уносе у организам најмање 5 милиграма, а препоручује се око 15-20 милиграма.

Недостатак цинка узрокује: малокрвност, успоравање темпа раста, споро зарастање рана, запаљења коже... Недостатак цинка код деце изазива нижи раст и спорији умни развој.

Цинк делује као лек за болести желуца, реуматизам, кожне болести ...

Систематско узимање неких лекова и алкохола утиче на смањење количине цинка у човековом организму.

Соли цинк (II) изазивају рак уколико се уносе у великим количинама.

Референце[уреди]

  1. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 

Литература[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Цинк