Ева Нахир Панић

Ева Нахир Панић
Ева Панић
Датум рођења	(1918-08-03)3. август 1918.
Место рођења	Чаковец, Аустроугарска
Датум смрти	18. јул 2015.(2015-07-18) (96 год.)
Место смрти	кибуц Шар Хамаким, Израел

Ева Нахир Панић је бивша југословенска логорашица, заточена на Светом Гргуру у близини Голог отока, позната по томе што је у СФР Југославији, заједно са историчарком Жени Лебл, осамдесетих година 20. века говорила о логорима за жене након Другог светског рата.

О њеном животу, крајем осамдесетих година 20. века, југословенски књижевник Данило Киш снимио је четвороделни документарни филм Голи живот. У међувремену, о Еви су снимљена још два документарна филма (2002. и 2013. године), а средином 2016. г. објављена је њена ауторизована биографија Ева. Од 1966. године до своје смрти јула 2015. године, Ева је живела у кибуцу Шар Хамаким на северу Израела. Проглашена је за прву почасну грађанку Чаковца 2014. године.

Детињство

Нахир Панић је рођена као Ева Келемен 3. августа 1918. године у Чаковцу, у тадашњој Аустроугарској. Ева је била најмлађа од три кћери Беле и Еме Келемен. Одрасла је и школовала се у родном граду. Након удаје за младог српског официра Радета Панића (рођ. 1915) преселила се у Земун. Панићи су у ту дочекали почетак Другог светског рата. Током окупације Ева и Раде Панић прикључили су се Партизанском покрету, а потом у Београду и Организацији БИ - "Београдски илегалци" (по којој су касније настали филм и серија "Отписани"). Након завршетка рата, током сукоба Тита и Стаљина Раде Панић је неколико пута хапшен да би октобра 1951. године наводно извршио самоубиство у затвору у Београду. Након тога Ева је одведена у логор на острву Свети Гргур (у близини Голог отока) и тамо провела две и по године.

По доласку у Чаковец (1905) Евини родитељи основали су скромни „Међимурски магазин”, продавницу помодне робе, прву те врсте у граду. Чаковец је био мала варош, са око седам хиљада становника и тек неколико јеврејских породица. Дом Келеменових, у почетку трособни стан у центру малог међимурског града, убрзо је заменила велика трговина у приземљу и пространи стан на спрату велике куће у центру вароши. По завршетку основне школе, Ева је уписала Грађанску школу у Чаковцу, а потом и Трговачку, настављајући породичну традицију. Дипломирала је 1934. године и већ са шеснаест опробала се као трговац.

Јеврејска вероисповедна општина Чаковец, најстарија у Међимурју, 1930. године имала је 211 чланова. Чаковечки Јевреји били су угледни чланови заједнице: адвокати, трговци, банкари, предузетници. Неколико година по завршетку Првог светског рата, у Чаковцу је основана прва организација левичарске омладине која је, врло брзо, у привукла средњошколце и високошколце – међу њима и Еву Келемен. Користећи углед породице и добре везе са суседном Мађарском, често путујући до оближње Пеште, Ева је преносила илегални комунистички материјал, предавала га чаковечким илегалцима и помагала активистима који су, иако под сталним притиском полиције, успели да очувају организацију и учврсте њен углед међу младима.

Први сусрет

Осма коњичка дивизија југословенске Краљевске војске стационирана је у Чаковцу. Из српског сеоцета Мале Крушевице крај Варварина у међимурски гарнизон краљевске коњице на службу је упућен Радосав Панић. Била је то 1935. година. Младим чаковечким официрима суботње забаве биле су прилика да се, бар накратко, удаље од строгог војничког живота, прошетају корзоом, кришом сврате у кафану. Омиљена места окупљања биле су и средњошколске игранке. Једног суботњег поподнева 7. марта 1936. године двадесетдвогодишњи официр Панић, у свечаној војничкој униформи, са сабљом на струку, у друштву неколицине официра, стигао је у чаковечку гимнастичку дворану. Ева се тог поподнева јасно сећа:

„Да ли госпођица плеше? – изненадило ме је питање младог официра. Питала сам га ко је и он се представио. „Ја сам војник, госпођице. Радосав Панић.”

Познанство Еве и Радета, скривено од очију јавности, трајало је пет година. Како је Ева била Јеврејка, а Раде официр краљевске војске, без сагласности породице, пар се није могао венчати. Насупрот Радетовом сиромаштву и скромности, Евина породица држала је до "угледног зета" обећавши Еву младићу из имућне породице, којег није волела. Убрзо је и сама одлучила да призна своју везу са Радетом и убрза њихово венчање. Тек након што је, свестан опасности која се са Запада ближила Југославији, пристао, Евин отац Бела Келемен дао је дозволу за склапање брака и богат мираз.

Уочи Другог светског рата, строгим антијеврејским законима, Југославија је у знатној мери ограничила права чланова јеврејске заједнице. У различитим деловима земље закони су примењивани селективно, па је и положај Јевреја био другачији. Процес изопштавања из шире заједнице почео је поступно. Уредбама Владе Краљевине Југославије 1940. ограничено је право уписа јеврејске деце у средње школе. Ову одлуку донео је 15. октобра 1940. године министар просвете Антун Корошец. Десет дана раније, Влада је објавила Уредбу о мерама које се односе на Јевреје у погледу обављања радња са предметима људске исхране. Њоме је забрањено или у знатној мери ограничена трговачка делатност свим радњама чији су власници или сувласници Јевреји. На удару су се нашла акционарска друштва и задруге, па су се јеврејским привредним друштвима сматрала сва она у чијим је управа био већи број Јевреја. У таквим околностима, склапање бракова између Јевреја и не­Јевреја било је строго контролисано.

Млади пар се убрзо настанио у новосаграђеном делу Земуна код Београда. Ева и Раде Панић венчали су се у Ванзесењској цркви у Београду 1940. године.

Други светски рат

Почетак рата и бомбардовање Београда Ева је дочекала у заједничком земунском стану, док се Раде налазио на војном задатку у месту Спишић Буковици у Хрватској. Након капитулације Југославије Радета су заробиле немачке јединице, а Ева је не знајући за судбину мужа, напустила Београд и склонила се у село Радетових родитеља на југу Србије.

Ишчекујући вести о судбини ратних војних заробљеника, Ева је након неколико недеља одлучила да сама потражи Радета и кришом стигла пред кућу у Земуну. Тамо је затекла десетине немачких официра, демолиран намештај и испражњену кућу. Чекајући зору и повратак у село, у близини куће пронашла је Радета, рањеног. Како је описала у својој исповести (2013. године) Раде је скоком са зграде у којој је био заточен, успео да побегне из заточеништва и након два дана хода стигне до Земуна. Ева је повређеног супруга успела да извуче из разрушеног града и одведе у родно село.

“Повређеног супруга сам пронашла у Земуну. Успела сам да током једне ноћи уђем у кућу у којој смо Раде и ја становали пре рата и понесем накит моје мајке. Када смо стигли до Београда, на Зеленом венцу сам ушла у једну кафану и замолила сељака да ми за дијамантски прстен прода једну чезу и коња, како бих Радета могла да отпремим у село. Тамо смо га, свекрва и ја, лечиле неколико недеља, и у јуну се већ сасвим опоравио. Када су тим крајем прошли прве партизански одреди, повезали смо се са њима."

Током 1942. године Раде и Ева Панић прикључили су се партизанском одреду и након неколико месеци стигли су у Београд. Убрзо су обоје постали чланови Организације "Београдски илегалци" (по којој су касније настали филм и серија "Отписани").

"Крајем 1943. године четници Драже Михаиловића затражили су од Радета да им се прикључи и разведе од супруге Јеврејке, уз образложење да су сви комунисти Јевреји, попут најпознатијег комунисте Моше Пијаде. Саопштио им је да ће ме наводно послати код родитеља у Мађарску и тако сам се склонила у Ужице, на слободну територију, а Раде је отишао у Београд и повезао се са партизанским покретом. Добио је задатак да настави контакте са покретом Драже Михаиловића и докопа се спискова са именима чланова и симпатизера НОБ-а које су четници редовно достављали Немцима. Раде и ја смо, на тај начин, успели да израдимо 1500 „објава“ за излазак из Београда људима са тог списка. Сви они су успели да напусте град на време и прикључе се Партизанима, а ми смо успешно обавили задатак - спасили смо животе 1500 устаника“. 

1944. године у нацистички логор Аушвиц одведени су Евини родитељи Ема (1879) и Бела (1874) Келемен, одакле се никада нису вратили. 

Послератне године

Ева и Раде Панић са кћерком Тијаном у Београду 1946. године

Крај рата Ева и Раде Панић дочекали су у Београду, где се им 1945. родила ћерка Тијана. Настанили су се у центру престонице, у Космајској улици број 34. Првих година по ослобођењу, Раде Паинић службовао је у Одељењу унутрашњих послова, а потом именован за инструктора коњичке милиције. Тај посао је обављао до 1951. године.

„Живели смо веома скромно од Радетове плате, јер нисам била запослена. Иако смо, за разлику од других, имали право да користимо робу из државних магацина, углавном нисмо имали новца да подигнемо сва следовања, па сам са пријатељицом Миром Царин формирала заједничко домаћинство. Октобра 1951. године, Раде се приликом пада са коња тешко повредио и одсуствовао са посла. Неколико дана касније, 13. октобра, стигао му је позив од генерала Друловића, команданта Милиције. Отишао је на разговор у Министарство и више се никада није вратио. Тада сам га последњи пут видела.“ 

Биле су то године када није било невиних. Политички сукоб Тито – Стаљин, у светлу Резолуције Информбироа, коштао је живота многе Југословене. Под сумњом да је део информбироовске пропаганде, војне власти су ухапсиле Радета Панића. Без истраге и суђења, оптужен је да је руски шпијун, и као такав, опасан по државу. 

„Наредног дана до мене је дошао неки човек у црном кожном капуту и саопштио да је мој супруг извршио самоубиство у затвору. После врло непријатног разговора, одвезао ме је у Војну болницу, где ми је поновљено да је Раде ухапшен по пријави некога из Војне контраобавештајне службе. Затражили су да га се јавно одрекнем као издајника. Рекли су да ће то бити објављено сутрадан у „Борби“ - а ја ћу бити слободна. Одбила сам и пркосно рекла да мој супруг никада није био народни непријатељ и да га се никада нећу одрећи. - Добро, онда идете у затвор, а Ваша Тијана ће остати на улици! – запретили су.  Остала сам при својој одлуци и убрзо се нашла иза решетака, у истражном затвору на Обилићевом венцу – свега неколико метара од стана у ком смо живели.“

После шест месеци проведених у истражном затвору на Обилићевом венцу, Ева Панић је са још 17 жена одведена у логор на острву Свети Гргур. У злогласном радилишту на Јадрану, како су женски логор називале тадашње власти, провела је наредних 19 месеци. Понижавања, физичко малтретирање и сурове методе реедукације кажњеница, биле су свакодневица стотинама жена заточених у беспућу Кварнерског залива. 

„Тијана је остала потпуно сама. Без оца који је био невино оптужен, и мајке која је била далеко. Тек после годину дана добила сам прва Тијанина писма. Имала је свега седам година. Писала је и цртала, а ја нисам могла да јој напишем оно што сам желела. Пролазили су месеци, а одвојеност од ћерке све сам теже подносила. Живела је код моје сестре Кларе у Лендави у Словенији. После 26 месеци проведених у истражном затвору и логору, на слободу сам пуштена 29. новембра 1953. године. Понижена и несрећна, била сам без посла, новца и стана и још дуго нисам могла да примим Тијану назад, јер нисам имала куд. Дане сам проводила у стану своје пријатељице, а ноћу спавала на поду, јер кревета није било. Упркос свему, била сам упорна да докажем да је Раде невин страдао. После 14 година, затражила сам и добила на увид предмет свог супруга и у досијеу јасно видела да је Панић био невин. Потказао га је пуковник КОС-а Миленко Никитовић, који је касније, због лажног пријављивања, осуђен на 18 година затвора. Иако сам била слободна, тешки дани су тек долазили.“ 

Свети Гргур - Голи оток

Остаци женског логора на острву Свети Гргур. (Фото: Дарко Бавољак)

У борби за очување јединства Партије, југословенски режим посеже за репресивним мерама према онима који су стали на страну Руса или су имали колебљив став према Резолуцији ИБ­а. На удару су се нашли, или су се могли наћи, сви који су оправдавали критике Совјета. У константном страху од напада СССР­а и његових савезника на Југославију, репресија је постајала све снажнија, па су се „на провери” нашли и чланови КПЈ, некадашњи првоборци, народни хероји, чак и неки чланови републичких влада. У новинским текстовима величана је улога Партије и Титово одлучно НЕ Стаљину, без критичких анализа и ставова супротних линији Партије. Потказивање потенцијалних непријатеља постало је ново занимање, па је Удба врбовала послушнике у свим редовима, од политичара, радника, професора, новинара, до тзв. обичног света. Пракса бранилаца државе о изолацији „издајника” – присталица Резолуције – брзо се ширила земљом, па је ускоро свака република имала своје затворе и истражна одељења, посебно формирана за борбу са непријатељима народа и државе. Према неким проценама, током трајања кризе, у затворима и логорима широм земље нашло се на десетине хиљада грађана, међу којима је три до пет хиљада жена. Из Комунистичке партије Југославије искључено је близу шездесет хиљада чланова, а више од тридесет хиљада је кажњено на неки други начин. Посебни логори за жене формирани су, почев од 1949. године, у Рамском риту и Забели код Пожаревца у Србији, у Столцу у Босни и Херцеговини, Лоњском пољу у Хрватској, а касније и на острвима Свети Гргур и Голи оток у Јадранском мору. Већина заточених жена биле су партизанке и чланице КПЈ. Лица ухапшена због подршке Резолуцији, сумње да је подржавају или потказивањем доушника и Удбиних агената, колоквијално су називана информбировци или ибеовци. Према различитим изворима, у Југославији је регистровано око педесет пет хиљада ибеоваца од чега је ухапшено око шеснаест хиљада људи. Већина их је кажњена административном мером друштвено корисног рада са лишењем слободе.

„Тијана је остала потпуно сама. Без оца који је био невино оптужен, и мајке која је била далеко. Тек после годину дана добила сам прва Тијанина писма. Имала је свега седам година. Писала је и цртала, а ја нисам могла да јој напишем оно што сам желела. Пролазили су месеци, а одвојеност од ћерке све сам теже подносила. Живела је код моје сестре Кларе у Лендави у Словенији. После 26 месеци проведених у истражном затвору и логору, на слободу сам пуштена 29. новембра 1953. године. Понижена и несрећна, била сам без посла, новца и стана и још дуго нисам могла да примим Тијану назад, јер нисам имала куд. Дане сам проводила у стану своје пријатељице, а ноћу спавала на поду, јер кревета није било. Упркос свему, била сам упорна да докажем да је Раде невин страдао. После 14 година, затражила сам и добила на увид предмет свог супруга и у досијеу јасно видела да је Панић био невин. Потказао га је пуковник КОС-а Миленко Никитовић, који је касније, због лажног пријављивања, осуђен на 18 година затвора. Иако сам била слободна, тешки дани су тек долазили.“ 

После неколико туробних година у Југославији, Ева Панић напустила је Београд и настанила се у кибуцу Шар Хамаким на северу Израела где је упознала свог будућег супруга Мошу Нахира. 

"Голи живот" Данила Киша и Александра Мандића

Ева Нахир Панић, Данило Киш, Александар Манидћ у кибуцу Шар Хамаким 1989. године, Израел

Један од најпознатијих романа југословенског књижевника Данила Киша Башта, пепео – дело о детињству и одрастању, метафора о страхопоштовању детета према оцу, доживело је 1980. године своје прво издање на хебрејском језику. Нашло се и на полицама Универзитетске библиотеке у Тел Авиву. Био је то повод да Киш, у пратњи домаћина и преводиоца, посети Израел. У пролеће 1986, на позив Института Ван Лир Киш се представио израелској академској јавности.

"Све је овде лепо и красно, брину о мени, пазе да ми ништа не фали, али ја се осећам као птица у златном кавезу. У Израелу сам, али осим најближе околине, нисам ништа видео”, присећа се, у својим записима Кишових речи Јованка Жени Лебл. Пожелео је да упозна Израел изнутра, трагајући за мистиком живота у комуни. Кибуц Шар Хамаким, један од два југо­кибуца био је Кишов избор. У пратњи Жени Лебл застао је у малој пољопривредној оази. „Упознаћу те са још једном Југословенком. Можда сретнеш новог Бориса Давидовича”, осмехујући се Кишу, показао је пут ка кибуцу његов пратилац.

Случајни израелски сусрет учиниће идеју Данила Киша – да затвори животно приповедање о заточеништву – реалном. Део послератне политичке историје (сукоб са ИБ­ом и страдање „неистомишљеника” у затворима и конц­логорима) прекривен тамним плаштом Удбиних извршитеља правде, преточиће у документарну сторију испричану телевизијским језиком. Материјал настао у разговору Еве Нахир Панић и новинара Раула Тајтелбаума, у рукама Данила Киша требало је да прерасте у биографско штиво. "Упознао сам две жене, са две сјајне животне приче, али ја не желим, нећу то да пишем. Међутим, ако хоћеш, направи, ја ћу ти дати све. Ти направи серију о томе”, говорио је Киш пријатељу Александру Мандићу. Три године, наводи Александар Мандић, убеђивао је невољног Данила да створи Голи живот. Већ тешко оболео, Киш се марта 1989. године, са телевизијском екипом поново нашао у Израелу. У продукцији „Авала филма”, седмодневно снимање почело је шестог марта.

Прва од четири епизоде Голог живота, почиње кадровима у Тел Авиву, на песковитој плажи Средоземног мора. Пред радозналим Кишом Жени Лебл говори о одрастању и свом детињству. Ређају се потом приче о судбинама београдских Јевреја уочи и током окупације. Не назире се тада никаква повезница две Јеврејке. Киш вешто, инсистирајући на детаљима обимне животне исповести, опрезно излистава биографију страдалнице која је, четрдесет година након изласка из комунистичког логора, далеко од Југославије,обузета дилемама о исправности идеологије којој је и сама припадала.

Прилика је то, пише Александар Мандић, да се осим главној теми из прикрајка посвети и Кишу – лицу човека који је у раним педесетим година већ суочен са коначношћу. „Смрт која лебди око сваког живог, код Киша је још видљивија. То гони мој рефлекс документарни, да снимам и безначајне ствари, после постају важне.”

Киш није дочекао да види завршетак свог телевизијског дела, уједно и последњег ауторског остварења. Редитељ Александар Мандић снимљени материјал уобличио је у четвороделну телевизијску серију емитовану на Програму Телевизије Сарајево. Употпуњен кадровима снимљеним на остацима голооточке казнионице, Голи живот, казивањима и фотографским документима отиснут са јадранских хридина кренуо је ка југословенској обали. Врућа тема оживљена животним причама две Јеврејке померила је угао гледања на последице историјског сукоба два комунистичка владара. I сам Киш, како наводе његови савременици, дуго се двоумио да пише о тој теми, јер је сматрао да је то одједном постала мода. Своје последње путовање Киш је окончао у Паризу 15. октобра 1989. године, крај укљученог телевизора који није волео, вели Александар Мандић.

Књига "Ева"

Током 2016. године објављена је књига "Ева", ауторизована биографија Еве Нахир Панић аутора Данета Илића.

ЦОБИСС.СР-ИД	220558860

ИСБН	ISBN 978-86-919445-0-6 (брош.)

Филмови, емисије, штампа

Након емитовања Кишовог "Голог живота" о Еви Нахир Панић снимљена су још два документарна филма: "Ева" (2002) у продукцији израелског редитеља Авнера Фаингулернта који је 2002. године награђен Сребрном маслином на Међународном фестивалу документарног филма у Црној Гори.

Књигу "Ева" прати и истоимени документарни филм снимљен 2013. године у Евином дому у кибуцу Шар Хамаким у Израелу. Трејлер за филм доступан је на овом линку.

1) "Ева Нахир - Једна животна драма" (I, II), "Република", Београд, бр. 556-557, септембар 2013.

2) "Тко је Ева Нахир, жена која је постала прва почасна грађанка Чаковца"?, Међимурски интернет портал, 2014.

3) "Ева'с Цхоице", Хааретз, Исраел, 2003.

Прикази, рецензије

Рецензија: др Младенка Иванковић, научни сарадник Института за новију историју Србије, Београд. (ПДФ)

Приказ књиге: др Владимир Б. Перић, Крагујевац (ПДФ)

Приказ књиге: "Јеврејски преглед" бр. 4, август-септембар 2016. (ПДФ)

"Од Чаковца до Израела - Године добра, године зла": "Јеврејски преглед" 2013. (ПДФ)

Спољашње везе

Званична страница књиге "Ева": http://evabook.mojsajt.rs

Портал за историографију, књижевност и уметност "Мансарда": https://web.archive.org/web/20160729204017/http://www.mansarda.rs/

Галерија докумената и фотографија

• 
  Ева Нахир Панић, на гробу свог првог супруга Радета Панића у селу Мала Крушевица у Србији, маја 2014. године
• 
  Брод "Пунат" некада у власништу Упрваве државне безбедности којим су превожени заточеници у логоре на Светом Гргуру и Голом отоку. Након затварања логора брод је коришћен за превоз терета, потом у туристичке сврхе.
• 
  Београд: Ева Нахир Панић пред улазом зграде у којој је живела до хапшења и одвођења у логор 1951. године.
• 
  Једна од последњих заједничких фотографија породице Келемен у Чаковцу уочи почетка II светског рата
• 
  Ева Нахир Панић у свом дому у Кибуцу Шар Хамаким у Израелу, јула 2013. године
• 
  Ева Нахир Панић, Данило Киш, Александар Манидћ и Жени Лебл током снимања филма "Голи живот" у кибуцу Шар Хамаким у Израелу 1989. године.
• 
  Ева Нахир Панић, Данило Киш, Александар Манидћ током снимања филма "Голи живот" у кибуцу Шар Хамаким у Израелу 1989. године.