Финансије

Финансија представљају својеврсну уметност и науку управљања новцем.

Порекло речи финансије није утврђено, једни тврде да је германског а други романског порекла. Средњовековно значење је ‘финатио’ која се употребљава у смислу закључка, судске одлуке али и плаћања. Затим се формира као термин у Француској који даље продире у друге земље, везајући се за разноврсне новчане послове.

Сама појава финансија је везана за пре свега новац и новчана плаћања, аналогно овоме финансије ће постојати докле год постоји и новац. Ово значи да где год имали робну производњу и деловање закона вредности израженом у новцу имаћемо и финансије. Финансије су историјски условљена категорија. Природа финансија је новчана, односно монетарна.

Финансије су најстарија дисциплина економске науке. Прве назнаке финансија се везују за Средњи век. Ипак до правог замаха ове науке долази са настанком капитализма, посебно од периода либералног капитализма у XX веку Велика светска економска криза 30-тих година је дала подстицај развоју науке о финансијама, при чему се у почетку анализа фокусирала на разматрању функција државе (када се акценат ставља на проучавање пореза), да би се временом све већа пажња посвећивала микро аспекту, односно начину проучавања финансија у предузећу. Највећа заслуга за издвајање финансија као посебне научне дисциплине припада Карлу Хеирих ван Раyу и његовом дјелу Основи финансијске науке – прва половина 19. века.

Важна тема у финансијама су разни финансијски инструменти као: дионице, обвезнице, опције. Редовно у обзиру су појединачни инструменти који су омогућени за јавну издају и размену на берзи.

Финансијски систем[уреди | уреди извор]

Обвезница коју је издала Балтимор и Охајо железница. Обвезнице су облик позајмљивања који користе корпорације за финансирање својих операција.

Као што је горе наведено, финансијски систем се састоји од токова капитала који се одвијају између појединаца и домаћинстава (личне финансије), влада (јавне финансије) и предузећа (финансије предузећа). „Финансије” стога проучавају процес каналисања новца од штедиша и инвеститора ка субјектима којима је то потребно. Штедише и инвеститори имају на располагању новац који би могао зарадити камату или дивиденде ако се стави у продуктивну употребу. Појединци, компаније и владе морају добити новац из неког спољашњег извора, као што су зајмови или кредити, када немају довољно средстава за рад.

Уопштено говорећи, ентитет чији приход премашује његове расходе може позајмити или инвестирати вишак, са намером да заради правичан повраћај. Сходно томе, ентитет где је приход мањи од расхода може прикупити капитал обично на један од два начина: (и) позајмљивањем у облику зајма (приватна лица), или продајом државних или корпоративних обвезница; (ии) од стране корпорације која продаје власнички капитал, који се такође назива акције (које могу имати различите облике: преференцијалне акције или обичне акције). Власници обвезница и акција могу бити институционални инвеститори – финансијске институције као што су инвестиционе банке и пензиони фондови – или приватна лица, која се називају приватни инвеститори или малопродајни инвеститори.

Позајмљивање је често индиректно, преко финансијског посредника као што је банка, или путем куповине меница или обвезница (корпоративне обвезнице, државне обвезнице или узајамне обвезнице) на тржишту обвезница. Зајмодавац прима камату, зајмопрималац плаћа већу камату него што прима зајмодавац, а финансијски посредник зарађује разлику за уговарање зајма.^[1]^[2]^[3] Банка обједињује активности многих зајмопримаца и зајмодаваца. Банка прихвата депозите од зајмодаваца, на које плаћа камату. Банка затим позајмљује ове депозите зајмопримаоцима. Банке дозвољавају зајмопримцима и зајмодавцима, различитих величина, да координирају своје активности.

Финансије омогућавају производњи и потрошњи у друштву да раде независније једна од друге. Без употребе финансијске алокације, производња би се морала одвијати у истом времену и простору када и потрошња. Кроз финансије, може се дозволити постојање временско-просторне удаљености између производње и потрошње.^[4]

Улагање обично подразумева куповину акција, било појединачних хартија од вредности, или путем заједничког фонда. Корпорације обично продају акције инвеститорима како би прикупиле потребан капитал у облику „власничког финансирања“, за разлику од претходно описаног финансирања путем дуга. Финансијски посредници овде су инвестиционе банке. Инвестиционе банке проналазе почетне инвеститоре и олакшавају листинг хартија од вредности, обично акција и обвезница. Поред тога, оне олакшавају рад берзе хартија од вредности, које омогућавају њихову накнадну трговину, као и различите пружаоце услуга који управљају перформансама или ризиком ових инвестиција. Ово последње укључује заједничке фондове, пензионе фондове, менаџмент богатства и берзанске брокере, који обично опслужују малопродајне инвеститоре (приватна лица).

Међуинституционална трговина и инвестиције, као и управљање фондовима на овом нивоу, називају се „финансирање на велико“. Институције овде проширују понуђене производе, са повезаним трговањем, тако да укључују опције по мери, размене и структуриране производе, као и специјализовано финансирање; овај „финансијски инжењеринг“ је инхерентно математички, а ове институције су тада главни послодавци „квантови“ (погледајте испод). У овим институцијама, управљање ризиком, регулаторни капитал и усклађеност играју главну улогу.

Области финансија[уреди | уреди извор]

Као што је истакнуто, финансије се у ширем смислу састоје од три области личних финансија, корпоративних финансија и јавних финансија. Оне се, исто тако, преклапају и на њих су применљиве различите активности и поддисциплине — углавном инвестиције, управљање ризиком и квантитативне финансије.

Личне финансије[уреди | уреди извор]

Личне финансије се дефинишу као „пажљиво планирање новчане потрошње и штедње, уз истовремено разматрање могућности будућег ризика“.^[5] Личне финансије могу укључивати плаћање образовања, финансирање трајних добара као што су некретнине и аутомобили, куповину осигурања, улагања и штедњу за пензију.^[6] Личне финансије могу такође укључивати плаћање зајма или других дугова. Сматра се да су главне области личних финансија приходи, потрошња, штедња, улагање и заштита.^[7] Следећи кораци, како је навео Одбор за стандарде финансијског планирања,^[8] сугеришу да ће појединац разумети потенцијално сигуран план личних финансија након:

Куповина осигурања ради заштите од непредвиђених личних догађаја;
Разумевање ефеката пореских политика, субвенција или казни на управљање личним финансијама;
Разумевање ефеката кредита на финансијско стање појединца;
Израда плана штедње или финансирање за велике куповине (аутомобил, образовање, кућа);
Планирање сигурне финансијске будућности у окружењу економске нестабилности;
Тражење текућег и/или штедног рачуна;
Припрема за пензију или других дугорочних трошкова.^[9]