Време

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења погледајте Време (вишезначна одредница).
Проток песка у пешчанику одређује проток времена и представља садашњост између прошлости и будућности.

Време (стсл. врѣмѧ; лат. tempus; грч. χρόνος) је један од основних појмова у религији, филозофији и науци. Време се често описује као линеарни континуум, неповратни след који се протеже према назад (у прошлост) и према напред (у будућност). Зависно од теоријског оквира, овај след се схвата као бесконачан или као коначан.

У физици, време је једна од основних физичких величина, која се одређује помоћу кретања небеских тела. У филозофији, време је димензија следа бића једног након другог, бивања ствари у промени њиховог настајања и нестајања, за разлику од простора као димензије која омогућује опстанак бића једнога поред другог.[1]

Време у митологији[уреди]

Хронос спава на гробу Георга Волфа, Берлин

У грчкој митологији, време симболизује Хронос.

Време у филозофији[уреди]

Хераклит је одредио време као чисто мењање тако да оно, у својој суштини, и јесте и није.[2]

Аристотел је поимао време као дељиви континуум који се не може свести на збир невремених тренутака, као услов промене и кретања који се не може свести на промену и кретање и као број који се броји - садашњост је за време исто што и јединица за бројни низ.[2] Аристотел дефинише време као „број кретања према ономе што је било раније и што ће бити касније“. Овај појам времена остаје меродаван вековима све до Њутонове теорије »апсолутног времена«.[1]

Тешкоће око дефинисања времена означио је Августин следећим, често цитираним речима:

Cquote2.png
Шта је дакле време? Док ме нико не пита, ја знам; кад би, пак, ваљало да то објасним - ја не знам.[3]
Cquote2.png
 
Августин, Исповести

Августин је истакао да је време у непосредном односу према људском временском доживљају: оно није напросто ток тренутака, већ и нешто субјективно, пошто је душа својим доживљајем садашњости уједињена с будућношћу и прошлошћу.[4]

Блез Паскал је време убрајао у „једноставне речи“ (фр. mots primitifs) које се не могу и које и не треба покушавати дефинисати:

Cquote2.png
Ко би је (реч време) могао дефинисати? И зашто предузимати тако нешто, пошто сви људи схватају оно што се хоће рећи кад се говори о времену?[2]
Cquote2.png
 

Имануел Кант време схвата као темељну мисаону категорију. Кант је тврдио да време има „емпиријски реалитет“, али истовремено и „трансцендентални идеалитет“, јер се време као и простор не може непосредно искусити већ су то априорни услови свеколиког искуства. Кант је сматрао да је време „чиста форма опажаја“ која се налази у људском субјекту. Материјал чула човек увек прима у форми простора (форми „спољашњег“ чула) и у форми времена (форми „унутарњег“ чула). Сва сазнања имају „априорност“ (а priori) обе ове „форме опажаја“ као нужну претпоставку.

Cquote2.png
Време је нужна представа која чини основ свих опажања. У погледу појава уопште, само време не може се уништити, премда се појаве могу издвојити од времена. Време је, дакле, дато априори. Једино у њему могућа је сва стварност појава. Ове појаве могу све скупа да отпадну, али само време (као општи услов њихове могућности) не може се уништити... Време има само једну димензију: разна времена нису једновремено, већ једно за другим (као што разни простори нису један за другим, већ су једновремени).
Cquote2.png
 

Хегел синтетише разна схватања времена у следећем пасусу:

Cquote2.png
Време је попут простора, чиста форма чулности или опажања, нечулна чулност, али као што се простора ништа не тиче разлика објективитета и свести, која је субјективна према томе објективитету, тако се она ништа не тиче ни времена. Ако се та одређења примене на простор и време, онда би простор био апстрактни објективитет, а време апстрактни субјективитет... Време је исто тако континуитивно као и простор, јер је оно негативитет који се апстрактно односи на себе, а у тој апстрактности још нема реалне разлике... У времену, каже се, све настаје и пролази, јер оно је управо апстракција самог настајања и пролажења. Ако се апстрахира од свега, наиме од испуњености времена, исто тако од испуњености простора, онда преостаје празно време, као и празан простор - онда су те апстракције спољашњости постављене и предочене као да су оне за себе. Но, не треба рећи да у времену настаје и пролази све, него да је само време то бивање, настајање и пролажење, биткујуће апстрахирање, Кронос који све рађа и све своје творевине разара. Оно реално сигурно је различито од времена, али је исто тако и битно идентично с њиме.
Cquote2.png
 

Енгелс је сматрао да »основни облици сваког бића јесу простор и време« и »биће изван времена исто је таква крупна бесмислица као и биће изван простора«.[4] Ниче насупрот хришћанске есхатолошке концепције времена поставља своју тезу о »вечном враћању истог«.

Анри Бергсон (1859 - 1941) је одбацио рационалистички појам механичког времена као вањски мерљивог следа и супротставио му унутрашње „право време“ чистог трајања.[1] Према Бергсону, време је „непосредна чињеница свести“. Хусерл разликује космичко време од феноменолошког времена, унутрашњега временског доживљаја које се не може мерити јер је непрекидно и доживљено.

Мартин Хајдегер указује на време као обзор разумевања битка, а временитост означава као темељну структуру људског постојања, одакле произлази и његова повесност — симултаност прошлости, садашњости и будућности.[1]

Време у физици[уреди]

У физици, време (симбол: t) је основна физичка величина којом одређујемо положај неког тела у просторно-временском континуму. Појам физичког времена је везан за појаву кретања у универзуму.

Виђење времена у односу на кретање у Њутновој физици.
Виђење времена у односу на кретање у Ајнштајновој физици.

Енглески физичар Исак Њутн (1642-1727) уводи појам апсолутног времена као континуираног низа тренутака који се ређају један за другим, творећи непрекидни и универзални ток у којем се све збива. Он претпоставља да иза мерљивог, емпиријског времена, тече објективно и апсолутно време које је услов и коректив мерљивог, емпиријског и психолошког времена. То апсолутно (или метафизичко) време, је право време, насупрот релативном времену које зависи од конвенција мерних система.[7] Према Њутну, време је део темељне структуре свемира.

У 20. веку њутновски појам апсолутног времена коригован је теоријом релатививности, којом је Алберт Ајнштајн показао да је време зависно од простора и материје и да се не може независно од њих посматрати. Време се везује за кретање материје и да нема кретања, не би имало смисла ни говорити о времену. Ајнштајново схватање времена, које је одиграло несамерљиву улогу у развоју физике, започиње анализом појма истовремености:

Cquote2.png
Ако желимо да опишемо кретање неке материјалне тачке, ми дајемо вредности њених координата у функцији времена. При томе, морамо пажљиво имати у виду да математички опис ове врсте нема физичког смисла ако нам није јасно шта подразумевамо под временом. Треба да узмемо у обзир да сви наши искази у којима време игра неку улогу увек су искази о истовременим догађајима. Ако, на пример, кажем: “Тај воз стиже овде у 7 сати”, мислим отприлике овако: “Положај мале казаљке мога сата на броју 7 и долазак воза на станицу су истовремени догађаји.
Cquote2.png
 
Алберт Ајнштајн, Електродинамика тела у покрету (Специјална теорија релативности)

Развијајући даље ову своју идеју, Ајнштајн са анализе истовремености догађаја на истом месту прелази на анализу догађаја који се дешавају на просторно удаљеним местима, па каже:

Ако се у тачки А налази часовник, посматрач у А може да одреди време догађаја у непосредној близини А одређујући положаје казаљки симултано са догађајима. Ако се у тачки Б налази други часовник у сваком погледу сличан оном у А, посматрачу у Б је могуће да одреди време догађаја у непосредној околини Б. Али није могуће, без даљњих претпоставки, временски упоређивати један догађај у А са једним догађајем у Б. Ми смо до сада дефинисали само време у А и време у Б. Ми нисмо дефинисали заједничко време за А и Б. Оно може да се дефинише постављајући по дефиницији да је време потребно светлости да пређе пут од А до Б једнако времену за које светлост прелази од Б до А.

Ајнштајн је помоћу постулата о константости брзине светлости нераскидиво повезао времена са простором у јединствену димензију простор-времена, која се сматра четвртом димензијом простора.

Мерење времена[уреди]

Ручни часовник

Постоји конвенционално мерење времена које је прихваћено свуда у свету. Време се мери према равномерном кретању небеских тела (у првом реду Сунца и Месеца), чија се путања дели на једнаке одсечке, тако да рашчлањавање просторног кретања истовремено омогућује разлагање времена у временске одсечке. На овоме почива принцип часовника. Време је могућно бескрајно делити на мање временске јединице. Најмања опажљива временска јединица јесте трен.

Време је једна од седам основна физичких величина СИ система, а секунда је једна од седам основних јединица. Веће јединице времена, као што су минут, сат и дан јесу уобичајене мада не спадају у СИ систем, већ су прихваћене као придружене СИ систему. Секунда је прво дефинисана као 1/86.400 просечног соларног дана, али је касније прихваћена неупоредиво прецизнија дефиниција која је везана за атомску физику:

Секунда је трајање од 9.192.631.770 периода зрачења које одговара прелазу између два хиперфина нивоа основног стања атома цезијума 133.


Обзиром да постоји потреба да се свуда у свету време мери и изражава на једниствен начин, то је цела земаљска кугла подељена на 24 часовне зоне. Једна од њих, Гриничка је проглашена за референтну, нулту, и у односу на њу се све остале мере. За научне и друге потребе постоје прецизни атомски часовници који дају референтно време и у односу на које се остали часовници намештају.

Психолошко време[уреди]

Време је једнако везано за физички свет и за персоналну егзистенцију. Време је могућно тумачити, истраживати помоћу различитих духовних способности. Садашњости одговара психолошка способност перципирања, прошлост стоји у вези с памћењем, док је будућност условљена моћима анализе и рационалног предвиђања. Психолошкој структури времена одговара граматичка структура глагола. У психолошком смислу, два објективно једнака временска периода (измерена физичким мерама) могу се причинити неједнака, што је често служило као тема у уметности.

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г Vrijeme, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  2. ^ а б в Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница време), Плато, Београд, 1997.
  3. ^ Srednjovekovna filozofija
  4. ^ а б Време, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  5. ^ Имануел Кант, Критика чистог ума, Трансц-ест., пар. 4
  6. ^ Хегел, Енциклопедија филозофких наука, Филозофија природе, примедба уз пар. 258
  7. ^ Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница: време, апсолутно), Плато, Београд, 1997.

Види још[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

Спољашње везе[уреди]