Ирска књижевност

С Википедије, слободне енциклопедије

Неколико угледних ирских писаца. У смеру казаљке на сату одозго лево: Џонатан Свифт; Вилијам Батлер Јејтс; Оскар Вајлд; Џејмс Џојс; Колм Тојбин; Шејмус Хини; Семјуел Бекет; Џорџ Бернард Шо

Ирска књижевност обухвата радове на ирском, латинском и енглеском језику (укључујући алстерски шкотски) на острву Ирске. Најстарији писани ирски књижевни радови потичу из седмог века, а произвели су их монаси који су писали на латинском и раном ирском језику. Поред библијског писања, ирски монаси су записивали поезију и митолошке приче. Постоји велико преживело тело ирских митолошких записа, укључујући и приче попут Тејне и Лудог краља Свинија.

Енглески језик је у Ирску уведен у тринаестом веку, након инвазије Нормана на Ирску. Ирски језик је, међутим, остао доминантан језик ирске књижевности све до деветнаестог века, упркос лаганом опадању који је почео у седамнаестом веку експанзијом енглеске моћи. У другом делу деветнаестог века дошло је до брзе замене ирског енглеским језиком у већем делу земље. На крају века, међутим, културни национализам испољио је нову енергију, обележену Галским препородом (који је подстакао модерну књижевност на ирском језику) и уопште ирско књижевно препорођење.

Англо-ирска књижевна традиција нашла је своје прве сјајне експонате у Ричарду Хеду и Џонатану Свифту, којима су следили Лоренс Стерн, Оливер Голдсмит и Ричард Бринсли Шеридан.

Средњи век: 500–1500[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Рана ирска књижевност
Ирски текст из 8. века

Ирски има једну од најстаријих народних књижевности у западној Европи (после грчке и латинске)[1][2] Ирци су постали потпуно писмени с доласком хришћанства у петом веку. Пре тога се за натписе користио једноставан систем писања, познат као „огам”. Увођење латинског довело је до прилагођавања латиничне абецеде ирском језику и успон мале књижевне класе, свештеничка и световног становништва.[3][4]

Најстарија ирска књижевност се састојала од оригиналне лирске поезије и верзија древних прозних прича. Најстарија поезија, састављена у 6. веку, илуструје живописну религиозну преданост или описује свет природе. Понекад је била написана на маргинама илуминираних рукописа. „Црни кос оф Белфастског Лоха”, фрагмент слоговне песме која вероватно потиче из 9. века, инспирисао је реинтерпретације и преводе низа аутора у модерним временима, међу којима су Џон Монтагју, Џон Хјуит, Шејмус Хини, Киран Карсон, и Томас Кинсела, као и верзију на модерном ирском језику Томаса О'Флојна.[5]

Књига Армага је илуминирани рукопис из 9. века, написан углавном на латинском језику, а садржи ране текстове који се односе на Светог Патрика и неке од најстаријих преживелих примерака староирског језика. То је један од најранијих рукописа које је произвела изолациона црква, а садржи скоро комплетну копију Новог завета. Рукопис је дело писара по имену Фердомнач из Армага (умро 845. или 846). Фердомнач је први део књиге написао 807 или 808, за Патриковог наследника (комарба) Торбача. Био је то један од симбола службе надбискупа од Армага.

Алстерски анали (ир. Annála Uladh) обухватају период од 431. до 1540. године, и састављени су на територији данашње Северне Ирске: уносе до 1489. године написао је писар Руајдри О'Лујнин крајем 15. века, под покровитељем Катала Ог Мак Магнуса на острву Бел на Лох Ерну. Алстерски циклус је написан 12. веку, и састоји се од средњовековних ирских херојских легенди и сага о традиционалним јунацима Улада у данашњем источном Алстеру и северном Ленстеру, нарочито у окрузима Армах, Даун и Лауд. Приче су написане у староирском и средњеирском, већином у прози, испреплетене повременим стиховима. Језик најранијих прича датира из 8. века, а догађаји и ликови се помињу у песмама које датирају из 7. века.[6]

Након староирског периода, постоји широк спектар поезије из средњовековног и ренесансног доба. Ирци су постепено створили класичну традицију на свом језику. Стих је остао главно средство књижевног изражавања, а питања форме и стила у 12. веку су у основи решена, са малим променама све до 17. века.[7]

Средњовековни ирски писци су такође створили обимну литературу на латинском језику: ова хиберно-латинска књижевност била је позната по свом ученом речнику, укључујући већу употребу позајмљених речи из грчког и хебрејског језика него што је то било уобичајено у средњовековном латинском језику другде у Европи.

Књижевни ирски језик (познат на енглеском као класични ириски), био је софистициран медијум са сложеним стиховима и учио се у бардким школама (тј. академијама високог образовања) у Ирској и у Шкотској.[8] Те институције су произвеле историчаре, правнике и професионалну књижевну класу која је за покровитељство зависила од аристократије. Велики део писања насталог у овом периоду био је конвенционалног карактера, у знак похвале мецена и њихових породица, али најбољи део тога био је изузетно високог квалитета и укључивао је поезију личне природе. Гофрејд Фион О'Далаф (14. век), Тад Ог О'Ујгин (15. век) и Еочејд О'Еогуса (16. век) били су међу најистакнутијим од ових песника. Свака племићка породица поседовала је тело рукописа који су садржали генеалошку и другу грађу, а дела најбољих песника користила су се у наставне сврхе у бардским школама.[9] У овом хијерархијском друштву потпуно обучени песници припадали су највишем слоју; били су дворски службеници, али се сматрало да још увек поседују древне магичне моћи.[10]

Жене су у великој мери биле искључене из званичне литературе, мада су аристократкиње могле бити заштитнице саме по себи. Пример је племићка жена из 15. века Мејргрег Ни Карбал, коју су учењаци хвалили због њеног гостопримства.[11] На том нивоу је одређени број жена био писмен, а неке су допринеле незваничном корпусу дворске љубавне поезије познатом као dánta grádha.[12]

Проза се и даље развијала у средњовековном периоду у облику приповедака. Норманска инвазија у 12. веку донела је нови сет прича које су утицале на ирску традицију, а временом су преведене са енглеског језика.[13]

Ирски песници су такође формирали Диндсенче („места знаности”),[14][15] класу ономастичких текстова који су приповедали о пореклу имена и традицијама везаним за догађаје и ликове појединих места. Како се многе легенде односе на дела митских и легендарних личности, ови радови су важан извор при проучавању ирске митологије.

Поезија[уреди | уреди извор]

Историја ирског песништва датира из 6. века. Настајала је на ирском језику. Прошла је пут од поезије путујућих бардова до касног средњег века, када поезија на ирском гелском језику постаје део популарне културе. Поезија на националном језику оживела је у касном 19. веку, када је дошло до ирског књижевног препорода. Тада се поновно почео учити и користити ирски језик те су откривена дела средњовековних бардова и келтске митологије. У 20. веку, најзначајнији представници ирске поезије су Вилијам Батлер Јејтс и Џејмс Џојс (представник модернистичке поезије).

Проза[уреди | уреди извор]

Прича је књижевни жанр у којем су ирски писци постигли мајсторство. Ирска је вековима развијала снажну традицију усмене предаје песама, али не и романа, за разлику од Енглеске или Француске, где је роман био најпопуларнији жанр прозе. Међу истакнутим ирским писцима као што су: Џорџ Мур, Шон О'Фаолејн, Франк О'Конор, Лијам О'Флаерти и Данијел Коркери, има и неколико романописаца, али они су више познати као аутори прича. Изузетак су само Џејмс Џојс и Елизабет Боуен. Током деведесетих година 20. века и почетком 21. века, међународну популарност стекао је романописац Колм Тојбин.

Драма[уреди | уреди извор]

Почеци ирске драме сежу од 1601. године. Први значајнији ирски драматичар био је Вилијам Конгрев, који је углавном писао комедије. Каснији аутори попут Оливера Голдсмита и Ричарда Бринслија Шеридана деловали су у Енглеској. Позориште се почело развијати у Ирској оснивањем Ирског драмског позоришта, које се настало 1899, а у којем су деловали Оскар Вајлд и Џорџ Бернард Шо. Успостављањем Позоришта Аби, ирским писцима отвориле су се нове могућности. Један од најистакнутијих аутора био је Џн Милингтон Синг. У 20. веку, кључни ирски драмски писци су: Семјуел Бекет, Брендан Бехан, Денис Џонстон, Брајан Фрил, Томас Килрој, Том Мерфи, Хју Леонард и Џон Б. Кин. У 70-им годинама 20. века, настала су нека нова позоришта, али је и даље најбоље било позориште Аби.

Многи писци ирског порекла сматрају се и писцима енглеске књижевности, јер су писали на енглеском језику о енглеским темама, и живели су у Енглеској. Међу њима су: Вилијам Конгрев, Џонатан Свифт, Оскар Вајлд, Џорџ Бернард Шо, Вилијам Батлер Јејтс], Џејмс Џојс, Елизабет Боуен и Семјуел Бекет.

Ирски књижевници, који су добили Нобелову награду за књижевност су:

  • Вилијам Батлер Јејтс (добио 1923) - песник, драматург, политичар, један од водећих чланова ирског књижевног препорода, оснивач Позоришта Аби и промотер ирског језика.
  • Џорџ Бернард Шо (добио 1925) - драматург и сценариста, аутор Пигмалиона (филм темељен на овој представи освојио је Оскара).
  • Семјуел Бекет (добио 1969) - драматург-експериментатор, писац, песник, познат по делу „У очекивању Годота”. Такође је писао на француском.
  • Шејмус Хини (добио 1995) - песник, есејиста, преводилац са староенгелског језика, промовитељ књижевности.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мауреен О'Роурке Мурпхy, Јамес МацКиллоп. Ан Ирисх Литературе Реадер. Сyрацусе Университy Пресс. п. 3.
  2. ^ „Лангуагес : Индо-Еуропеан Фамилy”. Крyсстал.цом. Приступљено 15. 1. 2018. 
  3. ^ Диллон анд Цхадwицк (1973), пп. 241–250
  4. ^ Цаерwyн Wиллиамс анд Нí Мхуирíоса (1979), пп. 54–72
  5. ^ Сансом, Иан (20. 11. 2008). „Тхе Блацкбирд оф Белфаст Лоугх кеепс сингинг”. Тхе Гуардиан. Лондон. Приступљено 19. 1. 2013. 
  6. ^ Гаррет Олмстед, "Тхе Еарлиест Нарративе Версион оф тхе Тáин: Севентх-центурy поетиц референцес то Тáин бó Цúаилнге", Еманиа 10, 1992, пп. 5–17
  7. ^ Цаерwyн Wиллиамс анд Нí Мхуирíоса (1979), пп. 147–156
  8. ^ Сее тхе фореwорд ин Кнотт (1981).
  9. ^ Цаерwyн Wиллиамс анд Нí Мхуирíоса (1979), пп.150–194
  10. ^ Фор а дисцуссион оф поетс' супернатурал поwерс, инсепарабле фром тхеир социал анд литерарy фунцтионс, сее Ó хÓгáин (1982).
  11. ^ Цаерwyн Wиллиамс анд Нí Мхуирíоса (1979), пп.165–6.
  12. ^ Еxамплес цан бе фоунд ин О'Рахиллy (2000).
  13. ^ Цаерwyн Wиллиамс анд Нí Мхуирíоса (1979), п. 149.
  14. ^ динд "нотабле плаце"; сенцхас "олд талес, анциент хисторy, традитион" – Дицтионарy оф тхе Ирисх Лангуаге, Цомпацт Едитион, 1990, пп. 215, 537
  15. ^ Цоллинс Поцкет Ирисх Дицтионарy п. 452

Литература[уреди | уреди извор]

  • Брадy, Анне & Цлееве, Бриан. Биограпхицал Дицтионарy оф Ирисх Wритерс. Лиллипут. 1985. ISBN 978-0-946640-11-9.
  • Едуцатионал Медиа Солутионс. 'Реадинг Иреланд, Цонтемпорарy Ирисх Wритерс ин тхе Цонтеxт оф Плаце'. Филмс Медиа Гроуп. 2012. ISBN 978-0-81609-056-3.
  • Јеффарес, А. Норман. А Поцкет Хисторy оф Ирисх Литературе. О'Бриен Пресс. 1997. ISBN 978-0-86278-502-4.
  • Wелсх, Роберт (ед.) & Стеwарт, Бруце (ед.). Тхе Оxфорд Цомпанион то Ирисх Литературе. Цларендон Пресс. 1996. ISBN 978-0-19-866158-0.
  • Wригхт, Јулиа M.. Ирисх Литературе, 1750–1900: Ан Антхологy. Блацкwелл Пресс. 2008. ISBN 978-1-4051-4520-6.
  • Цаерwyн Wиллиамс, Ј.Е. агус Нí Мхуирíоса, Мáирíн (1979). Траидисиúн Литеартха на нГаел. Ан Цлóцхомхар Тта. Баиле Áтха Цлиатх. Ревивал 336–350
  • Цоркерy, Даниел (1925). Тхе Хидден Иреланд: А Студy оф Гаелиц Мунстер ин тхе Еигхтеентх Центурy. M.Х. Сон, Лтд. Дублин.
  • Цéитинн, Сеатхрúн (1982) (еаг. Де Барра, Пáдраиг). Форас Феаса ар Éиринн, Атхнуа 1 & 2. Фоилсеацхáин Нáисиúнта Теоранта. Баиле Áтха Цлиатх. А тwо волуме версион оф Кеатинг'с хисторy ин модернисед спеллинг.
  • Цроссон, Сеáн. " 'Тхе Гивен Ноте' Традитионал Мусиц анд Модерн Ирисх Поетрy". Цамбридге Сцхоларс Публисхинг. Дублин. 2008. ISBN 978-1847185693. Ан овервиеw оф тхе хисторицал релатионсхип бетwеен поетрy анд мусиц ин Иреланд.
  • Де Бхалдраитхе, Томáс (ед.) (1976 – тхирд принтинг). Цíн Лае Амхлаоибх. Ан Цлóцхомхар Тта. Баиле Áтха Цлиатх. ISBN 978-0-7171-0512-0.. А схортенед версион оф тхе диариес оф Амхлаоибх Ó Сúиллеабхáин. Тхере ис ан Енглисх транслатион, едитед бy де Бхалдраитхе: Диарy оф ан Ирисх Цоунтрyман 1827 – 1835. Мерциер Пресс. ISBN 978-1-85635-042-6.
  • Де Брúн, Пáдраиг анд Ó Буацхалла, Бреандáн анд Ó Цонцхеанаинн, Томáс (1975 – сецонд принтинг) Нуа-Дхуанаире: Цуид 1. Инститиúид Ардлéинн Бхаиле Áтха Цлиатх.
  • Диллон, Мyлес анд Цхадwицк, Нора. Тхе Целтиц Реалмс. Цардинал. Лондон. 1973. ISBN 978-0-351-15808-7. стр. 298–333.
  • Wиллиамс, Ј.А. (ед.) (1981). Паирлемент Цхлоинне Томáис. Дублин Институте фор Адванцед Студиес. Дублин.
  • Кнотт, Елеанор (1981 – сецонд принтинг). Ан Интродуцтион то Ирисх Сyллабиц Поетрy оф тхе Период 1200–1600. Дублин Институте фор Адванцед Студиес. Дублин.
  • Мерриман, Бриан: Ó хУаитхне, Дáитхí (ед.) (1974 – фоуртх принтинг). Цúирт ан Мхеáн Оíцхе. Преас Долмен. Баиле Áтха Цлиатх. ISBN 978-0-85105-002-7.
  • Мац Аонгхуса, Проинсиас (1979). ‘Ан Гхаеилге и Меирицеá’ ин Го Меирицеá Сиар, Стиофáн Ó хАннрацхáин (ед.). Ан Цлóцхомхар Тта.
  • Мац хÉил, Сеáн. Íлиад Хóимéар. Фицина Тyпофограпхица. Гаиллимх. 1981. ISBN 978-0-907775-01-0.
  • Ницхоллс, Кеннетх. Гаелиц анд Гаелицисед Иреланд ин тхе Миддле Агес. Гилл анд МацМиллан. Дублин. 1972. ISBN 978-0-7171-0561-8.
  • Ó Цонлуаин, Проинсиас анд Ó Цéилеацхаир, Доннцха (1976 – сецонд принтинг). Ан Дуиннíнеацх. Сáирсéал агус Дилл. ISBN 978-0-901374-22-6.
  • О’Дрисцолл, Роберт. Ан Асценданцy оф тхе Хеарт: Фергусон анд тхе Бегиннингс оф Модерн Ирисх Литературе ин Енглисх. Тхе Долмен Пресс. Дублин. 1976. ISBN 978-0-85105-317-2.
  • Ó хÓгáин, Дáитхí (1982). Ан Филе. Оифиг ан тСолáтхаир. Баиле Áтха Цлиатх.
  • Ó Мадагáин, Бреандáн (1980 – сецонд едитион). Ан Гхаеилге и Луимнеацх 1700–1900. Ан Цлóцхомхар Тта. Баиле Áтха Цлиатх. ISBN 978-0-7171-0685-1.
  • О’Рахиллy, Тхомас Ф. (Ед.) (2000 – репринт). Дáнта Грáдха: Ан Антхологy оф Ирисх Лове Поетрy (1350–1750). Цорк Университy Пресс. ISBN 978-0-902561-09-0..

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Ирска књижевност на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Irska_književnost&oldid=27676122”