Модел идентитета (Вивијен Кес)

С Википедије, слободне енциклопедије

Модел идентитета по Кес је једна од основних теорија геј и лезбејског развоја идентитета, развијен 1979. године од стране Вивијен Кес.[1] Овај модел је био један од првих који је третирао геј људе као „нормалне” у хетеросексистичком друштву прожетом хомофобијом, за разлику од третирања саме хомосексуалности као проблема. Кас је описала процес од шест етапа у развоју геј и лезбејског идентитета. Иако су ове етапе секвенцијалне, постоји могућност за враћање на претходне етапе у различитим тренуцима у животу.

Шест етапа Касиног модела[уреди | уреди извор]

Конфузија идентитета[уреди | уреди извор]

У првој етапи, конфузији идентитета, појединац је продрман размишљањима о себи као геј или лезбејској особи. „Да ли сам ја можда геј?” Ова етапа почиње са првим мислима, осећајима и привлачностима које су у конфликту са тренутним схватањем себе као хетеросексуалне особе. Појединац углавном осећа конфузију и нелагоду.

На питање „Ко сам ја?” одговори могу да буду прихватање, психолошко самоодрицање и обуздавање, или одбацивање.

Могуће реакције

  • Избегавање долажења у конакт са информацијама о лезбејској и геј култури
  • Ускраћено понашање
  • Самоодрицање хомосексуалности („експериментисање”, „случајно се десило”, „био/ла сам пијан/а”, „само разгледам”).
  • Мушкарци обично раздвајају емотивни ангажман од сексуалног контакта са другим мушкарцима, док жене често имају дубоке и јаке емотивне али несексуалне односе.

Средства напретка

  • Појединац сме да истражује унутрашње позитивне и негативне осуде
  • Дозвољено му је да буде несигуран у вези свог сексуалног идентиета
  • Може наћи подршку у знању да се сексуално понашање исказује кроз спектар
  • Позитивно реагује на дозволе и охрабривање да истражује свој сексуални идентиет као нормално искуство (као нпр. социјални идентитет или пословни идентитет)

Упоређивање идентитета[уреди | уреди извор]

Друга етапа се назива упоређивање идетитета. У овој етапи појединац прихвата могућност да је геј/лезбејка и испитује шире импликације тог себи наизглед необавезујућег мишљења. „Можда се ово односи на мене.” Самоалијенација се претвара у изолацију. Главни задатак је изборити се са социјалном алијенацијом.

Могуће реакције

  • Појединац може почети са жаљењем за губитком ствари којих се одричу кроз прихватање њихове сексуалне оријентације (брак, деца, социјални статус)
  • Могу да размишљају подељено о сопственој сексуално-прихваћеној лезбејској/геј дефиницији понашања и притом да задрже „хетеросексуални” идентитет
  • Могу да говоре себи „Ово је само фаза”, „Заљубљена сам само у ову жену”, итд.

Средства напретка

  • Креирање сопствених дефиниција своје сексуалности
  • Појединцу су потребне информације о сексуалном идентитету, ресурсима геј и лезбејске заједнице, охрабривање разговора о губтку очекивања хетеросексуалног живота
  • Може бити дозвољено задржавање делова „хетеросексуалног” идентитета (у „није све црно бело” смислу).

Толеранција идентитета[уреди | уреди извор]

У трећој етапи, толеранцији идентитета, појединац схвата да није једини са проблемом у вези свог сексуалног идентитета. Препознаје могућност да је геј или лезбејка и у потрази је за другим гејевима или лезбејкама да би се изборио са осећајима изолације. Повећава се ниво дефинисања себе као гејом или лезбејком. Задатак у овој етапи је да се смањи социјална алијенација у потрази за другим гејевима и лезбејкама.

Могуће реакције

  • Почетак грађења језика потребног за комуникацију и размишљање о проблему
  • Препознавање да бити геј или лезбејка не искљуцује друге животне опције
  • Наглашавање разлика измедју себе и хетеросексуалних људи
  • У потрази је за геј и лезбејском културом у којој позитиван контакт води ка позитивнијем односу са собом док негативан контакт води ка девалуацији културе и зауставља напредак
  • Појединац може испробати висе различитих стереотипичних улога у оквиру геј и лезбејске културе

Средства напретка

  • Подржавање у истраживању сопственог осећаја срамоте насталог као дериват хетеросексизма као и интернализоване хомофобије
  • Добијање подршке у налажењу позитивних конекција са геј и лезбејском заједницом
  • Важно је да појединац познаје ресурсе заједнице

Прихватање идентитета[уреди | уреди извор]

Четврта етапа се огледа у прихватању себе. „Бићу у реду.” Појединац придодаје позитивне конотације на свој геј или лезбејски идентитет и од толерисања истог прелази у стање прихватања. Контакт са геј и лезбејском културом се континуално појачава. Задатак је да се избори са унутрашњом тензијом насталом услед прекидања обавезујућег односа према друштвеним нормама као и покушају да усагласи приватну и јавну слику себе.

Могуће реакције

  • Прихватање геј или лезбејске самоидентификације
  • Може да издели и категоризује свој „геј живот” на сегменте
  • Одржава све мање и мање контакта са хетеросексуалном заједницом
  • Покушава да се уклопи и да „не таласа” унутар геј и лезбејске заједнице
  • Почиње са селективним обелодањивањем сексуалног идентитета
  • Висе социјалних каминг аута
  • Све више осећаја угодности када бива виђен у групи мушкараца и жена који се идентификују као „геј”
  • Реалистичнији поглед и процена социјалних ситуација

Средства напретка

  • Наставак истраживања осећаја бола и жаљења услед губитка очекивања хетеросексуалног начина живота
  • Наставак истраживања интернализоване хомофобије (наученог осецаја стида од стране хетеросексистичког друштва)
  • Налажење подршке приликом доношења одлука где, када, и коме да се аутује

Понос идентитетом[уреди | уреди извор]

У етапи поноса идентитетом доминантна је мисао „Морам да дам до знања људима ко сам!”. Појединац дели свет на хетеросексуалце и хомосексуалце. У великој мери је део геј и лезбејске културе док у исто време своди контакт са хетеросексуалцима на минимум. Социјално-политички угао гледања искривљен је посматрањем кроз призму „ми” са једне стране и „они” са друге. Задатак је изборити се са нереалистичним погледом на хетеросексуалце.

Могуће реакције

  • Дељење света на „геј” (добар) и „хетеросексуалан” (лош)
  • Осећање криза обеладоњивања хетеросексуалцима док су они све мање вољни да толеришу нереалистичну слику о себи
  • Идентификовање геј и лезбејске културе као јединог извора подршке, прикупљање висе хомосексуалних пријатеља, пословних конекција, социјалних конекција...

Средства напретка

  • Пружање подршке за истраживање проблема са бесом
  • Налажење подршке у истраживању проблема узрокованих хетеросексизмом
  • Развијање вештина за савладавање реакција и одговора приликом обелодањивања сексуалног идентитета, као и вештина одупирања заузимања дефанзивног става

Синтеза идентитета[уреди | уреди извор]

Последња етапа у Кесином моделу је синтеза идентитета: појединац интегрише свој сексуални идентитет са осталим аспектима себе, и сексуална оријентација постаје само један аспект личности за разлику од целокупног идентитета особе.

Задатак је да се интегрише геј и лезбејски идентитет тако да он постане део особе а не обрнуто.

Могуће реакције

  • Наставља да буде љут на хетеросексизам, али смањеног интензитета и дозвољава да поверење ка другим људима расте и да се развија
  • Геј и лезбејски идентитет је интегрисан заједно са свим аспектима себе
  • Појединац се осеца пријатно да се креће кроз разне заједнице без дефинисања простора у складу са сексуалном оријентацијом

Критике модела[уреди | уреди извор]

Џоан Кофман и Кетрин Џонсон образлажу да на основу скорашњијих истраживања овај модел постаје мање валидан данас у односу на време када је настао због неколико разлога:[2]

  • Модел не узима у обзир социо-културолошке факторе који утицу на развој идентитета
  • Природа социјалне стигме и начини утицаја на њих су се променеили
  • Линеарна природа модела сугерише да свако ко одбаци модел или не успе да прође кроз сваку од шест етапа не би могао да буде сматран да има здрав однос са својим сексуалним идентитетом, што више не мора да буде тачно

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Цасс, Вивиен (1979). Хомосеxуал идентитy форматион: А тхеоретицал модел. Јоурнал оф Хомосеxуалитy. 
  2. ^ Кауфман, Јоанне; Јохнсон, Цатхрyн (2004). Стигматизед Индивидуалс анд тхе Процесс оф Идентитy (45 (4) изд.). Тхе Социологицал Qуартерлy. 

Литература[уреди | уреди извор]