Невена Костић
Невена Нена Костић (Лесковац, 1. август 1968 — 21. октобар 2011) феминисткиња и мировна активисткиња, једна од жена, уз Дивну Станковић, које су учествовале у грађанским протестима у Лесковцу 1999. године против режима Слободана Милошевића, након којих је формиран Народни парламент у том граду.[1]
Невена Костић скупа са Дивном Станквић оснива Женски центар у Лесковцу 2001. године, а 2007. године оснива групу Жене за мир.[2][3]
У свом активистичком ангажаману повезивала је ратно насиље са насиљем у породици, те је једнако била активна у Мрежи Жене у црном Србије, Мрежи Приговора савести, као и у Мрежи жене против насиља. Такође, била је врло активна у промовисању и организовању идеје Женског суда за бившу Југославију.
Биографија[уреди | уреди извор]
Невена Костић је рођена у Лесковцу 1968. године, основну и средњу школу је завршила у родном граду. Након тога, одлази у Гњилане где завршава Вишу педагошку школу за васпитачице, а након дипломирања запошљава се у лесковаћком вртићу „Вукица Митровић“.
По завршетку рата на Косову 1999. године, прикључује се експлозији незадовољства грађанства у Лексовцу и започиње активан политички живот.
Грађански протести у Лесковцу 1999.[уреди | уреди извор]
Након завршетка рата на Косову, у Лесковцу, захваљујући техничару лекосвачке локалне телевизије Ивану Новаковићу, долази до масовних грађанских протеста који су трајали нешто више од месец дана.[4]
Новаковић је, као техничар телевизије која је била под контролом режима Милошевића, прекинуо програм, и у претходно снимљеном материјалу, изразио незадовољство актуленом полтиком режима Слободана Милошевића на свим нивоима власти, и позвао грађанство на протесте. То је јединствен случај да се један режимски медиј искористи за организовање анти-режимских протеста.[5][6]
Незадовољство Лесковчана и Лесковчанки излило се 5. јула 1999, на протесту на коме се окупило око 20.000 људи.[6][7] Невена Костић је једна од грађанки која се свакодневно, у месец и више дана трајања протеста, обраћала окупљеним демонстрантима.
У Народном парламенту, организацији која је израсла из лесковачких протеста, Невена Костић је била директорка програма организације, и учествовала је у разним кампањама, семинарима, трибинама који су подстицали људе на активност и побуну против режима Слободана Милошевића.[8]
Активизам након 2001.[уреди | уреди извор]
Након демократских промена у Србији, Невена Костић учествује у организовању феминистичке групе Женски центар у Лесковцу, и остаје потпредседница све до 2006. године.
Током 2007 године, оснива феминистичку групу „Жене за мир“ којој је и прва председница све до преране смрти, а велики допринос, као једна од координаторки, дала је у процесу формирања Женског суда за бившу Југославију.
Учествовала је у низу локалних, регионалних и међународних конференција и акција, увек фокусирана да све политичке феномене увезује у логичну целину, и кроз призму свакодневице људи, посебно жена.
„Жене за мир имају два циља који се преплићу - то је мировни активизам и жеља за широм друштвеном променом. Оно што радимо на локалном нивоу јесте подршка женама жртвама мушког насиља. Не мислимо да се негде разликују та два програма, слични су. Врло често односи у друштву се осликавају кроз породицу, тако да је насиље доминантно у нашем друштву.“ (Невена Костић)[9]
„Као активисткиња, Коалицију РЕКОМ видим као перспективу отварања нове странице историје и могућност јачања веза међу женским групама, јер ће уколико постигнемо постављене циљеве, злочинци и њихова дела постати видљива, а очекујем и процесуирана.“ (Невена Костић)[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Протести”. Народни парламент (на језику: српски). 2013-05-06. Приступљено 2022-12-12.
- ^ а б „Невена Костић - Жене у црном”. зенеуцрном.орг. Приступљено 2022-12-12.
- ^ „О нама – Жене за мир” (на језику: хрватски). Приступљено 2022-12-12.
- ^ „Заврсени протести у Лесковцу - најава нових акција”. Б92.нет (на језику: српски). Приступљено 2022-12-12.
- ^ „Протести”. Народни парламент (на језику: српски). 2013-05-06. Приступљено 2022-12-12.
- ^ а б Лесковац_5. јул 1999._Србијо-мајко-плачи (на језику: српски), Приступљено 2022-12-12
- ^ „ЦПИ”. www.цпи.рс. Приступљено 2022-12-12.
- ^ „Невена Костић - Жене у црном”. зенеуцрном.орг. Приступљено 2022-12-12.
- ^ „Невена Костић” (ПДФ).