Лесковац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За друго значење, погледајте чланак Лесковац (вишезначна одредница).
Лесковац

Грб Лесковца
Опширније

Застава Лесковца
Опширније
Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Покрајина централна Србија
Округ Јабланички округ
Стара имена Дубочица, Глубочица
Становништво
Становништво 60.288
Агломерација 144.206
Географске карактеристике
Координате 42°59′53″N 21°56′46″E / 42.998056, 21.946111
Временска зона UTC+1, лети UTC+2
Надморска висина 228 м
Површина 1025 км²
Лесковац на мапи Србије
{{{alt}}}
Лесковац
Лесковац на мапи Србије
Остали подаци
Градоначелник др Горан Цветановић (СНС)
Поштански код 16000
Позивни број 016
Регистарска ознака LE
Веб-страна www.gradleskovac.org


Координате: 42° 59′ 53" СГШ, 21° 56′ 46" ИГД
Лесковац је град у Јабланичком округу. Према попису из 2011. у самом Лесковцу живело је 60.288 становника, док је у општини живело 144.206 становника. Познат је по петоречју, појави реткој у свету, која се налази у Лесковачкој котлини. Као административни центар Јабланичког округа град Лесковац има више институција у региону.

Насеље датира још из доба Римског царства. У средњем веку звао се Глубочица па Дубочица, а име Лесковац град је добио по шумама леске тј. лешника.

Географија[уреди]

Лесковац се налази у срцу простране и плодне лесковачке котлине (дугачке 50, а широке 45 km), на малој реци Ветерници, у подножју брда Хисар (341 m), у централном делу лесковачке котлине.

Средином општине пролази река Јужна Морава, највеће притоке и најзначајнији водотоци су: Ветерница, Јабланица, Вучјанка, Пуста Река, Рупска река. Лесковац је окружен и са три вештачка језера Брестовачко, Барје (акумулација за водоснабдевање града) и Власинско језеро.

У 144 насеља и самом граду лесковачке општине, према последњим подацима, живи 162.000 становника. По броју насеља, лесковачка општина је најразуђенија у Србији. На сваком километру квадратном живи 158 становника. После Ниша, град Лесковац у коме живи 78.030 становника према попису из 2002. године, највећи је на југу Србије. Годишња просечна температура је 11,3 степена C.

Лесковац лежи на надморској висини од 228 метара, смештен са још 300 насеља у плодној котлини која обухвата 2250 km², која је била огранак некадашњег Панонског мора. Око котлине су планине Радан (1409 m),Гољак планина и Пасјача на западу, Кукавица и Чемерник (1638 m) на југу и Бабичка гора (1098 m), Селичевица (903m) и Сува планина на истоку. На северу се граничи са нишком котлином а на југу преко Грделичке клисуре са врањско-бујановачком котлином.

Саобраћај[уреди]

Лесковац је саобраћајно чвориште, пруга је до Лесковца дошла 1886. године (док је пругу градио инжењер Светозар Машин у Лесковцу је неко време живела његова супруга Драга Машин, потоња краљица Србије, жена последњег краља из династије Обреновића Александра), пруга је међународног карактера и њоме путују возови који иду према Врању, Скопљу, Солуну и Атини. Кроз лесковачку котлину пролази и веома значајан ауто-пут Е-75, који спаја запад и север Европе са југом Европе и блиским истоком. Ту су још и регионални путеви који воде до Приштине, Пирота и Босилеграда. Лесковац је удаљен од најближег Ниша 45 km, Београда 280 km, Софије 161, Скопља 166 km, Атина 804 km.

У непосредној близини града налази се и Аеродром „Мира“, а у непосредној близини писте, налази се и Лесковачки хиподром.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Лесковца
Панорама Лесковца након ослобођења 1878.
Центар Лесковца

Најстарији трагови живота у овом крају потичу из око 6.200 године п. н. е. Овај крај су настањивали и живели Дарданци, Трибали, Авари, Келти, Римљани, Византинци, а од VI и VII века га насељавају Словени. Из тих времена пронађени су археолошки остаци на Хисару изнад Лесковца, на локалитету Градац код Злокућана, у Малој Копашници, у долини Слатинске реке, на потезу Кале код Грделице итд. На 30 km од Лесковца налази се велико археолошко налазиште из VI века Царичин Град, а вредни проналасци и остаци се чувају у лесковачком градском музеју. На 15 км јужно од Лесковца,у близини Вучја,налази се вишеслојни археолошки локалитет Скобаљић Град.

Научници тврде да се историја овога краја може сигурније пратити од XII века н. е. када је српски жупан Стефан Немања од византијског цара Манојла I Комнина добио на поклон Дубочицу (како је вековима називана ова област) и заветовао му „Теби буди у потомству твојему по теби“, тако је Дубочица ушла у састав Рашке државе као самостална област. Најстарији записани помен Лесковца потиче из XIV века и тада се ово место описује као велико село. Из времена цара Душана и непосредно после тога поједина села у Дубочици па и сам Лесковац били су даривани манастирима: цар Стефан Душан, је 1348. године дао на поклон манастиру Хиландару село Лесковац.

Током 1374. године Дубочица је ушла у састав области којом је управљао српски кнез Лазар, а 1412. турски султан Муса оставио је пустош у овом крају. 1454. године војвода Никола Скобаљић са војском из Дубочице до ногу је потукао турску војску која је кренула у поход на Ново Брдо, неколико месеци касније на води Трепањи код Кислине, турска војска коју је лично предводио султан Мехмед II, поразила је устанике а заробљеног војводу Скобаљића набила на колац. Од тог 16. новембра 1454. па све до 11. децембра 1877. Лесковац је био под турском влашћу.

Крајем XVIII века, Лесковац је већ центар великог Лесковачког пашалука који је обухватао целу територију бившег санџака Алаџи - Хисар (Крушевац) и Параћин. Француски географ Ами Буе, 1837. године пише да Лесковац има 3000 кућа: 2400 хришћанских, 500 турских, 30 циганских и 10 јеврејских, укупно 15.000 становника.

У време Првог српског устанка у Лесковцу је погубљен кнез Стојан, то је утицало да се велики број Лесковчана придружи Карађорђевим устаницима, на челу устаника из лесковачког краја био је Стојанов син Момир Стојановић, војвода Илија Петровић-Стреља, Никола Мандрда, Сава Дедобарски, Цветко Врановачки, Петар Џида и др. Устанак у лесковачком крају је угушен, а лесковачки Шевсудин Абди-паша је у Лесковцу погубио три стотине а у околини неколико хиљада устаника.

Године 1841. на простору нишке, лесковачке, пиротске и врањске нахије избија Милојева и Срндакова буна (нишка буна, лесковачка буна) са циљем да се ослободи југоисточни део Србије. Устанак је био слабо организован и брзо је био сломљен што је довело до освете и прогона.

У време владавине Турака ово место је било седиште нахије по имену Дубочица. Ослобађање од Турака,Лесковац је дочекао као један од највећих занатских и трговачких центара у Србији. Средином 19. века, бележи се да је Лесковац имао тринаест фабрика текстила, па је зато касније и добио надимак „Мали Манчестер“(види Лесковац- развој индустрије) које се данас јако ретко користи.

Лесковац до избијања Другог светског рата достиже свој зенит у привредном развоју и према подацима из 1938. године са 18.000 становника има моћну текстилну индустрију (вунена индустрија у Лесковцу са Вучјем и Грделицом представљала 40% укупне југословенске текстилне индустрије), са развојем занатства и индустрије јача и банкарство тако је у Лесковцу деловало неколико банкарских завода. Индустријализација и развој условили су и пионирске подухвате, као што је изградња хидроелектране на реци Вучјанка - ХЕ Вучје, 1903. године (друга хидроцентрала у Србији).

Лесковац је 6. септембра 1944. био мета савезничког бомбардовања и том приликом је преживео велика разарања. Након ослобођења 1944., Лесковац полако почиње да стагнира у сваком погледу. Због дугогодишње погубне политике у послератном периоду, Лесковац данас је изгубио рејтинг напредног индустријског града.[тражи се извор од 09. 2009.]

Током НАТО бомбардовања СРЈ 1999, Лесковац и околина су скоро свакодневно бомбардовани. У току једног налета , 12.априла 1999, погођен је железнички мост у Грделичкој клисури и путнички воз , који је у том тренутку прелазио преко моста. У овом нападу страдало је неколико десетина цивила. Види Хронологија НАТО бомбардовања СРЈ.

Порекло имена[уреди]

Булевар ослобођења, главна градска „артерија“
Градски парк Леcковца

По легенди се сматра да се испод брда у близини садашњег града налазило језеро, али је дошло до његовог сушења и ту је изникла биљка леска (лешник). По њој је и насеље добило име Лесковац и то пре више од 600 година, али је у време турске владавине наденуто у Хисар од истоимене турске речи која значи тврђава.

Лесковац данас[уреди]

Лесковац је данас центар Јабланичког округа у чијем су саставу и општине Бојник, Медвеђа, Лебане, Власотинце и Црна Трава, као и насеља градског типа Вучје, Грделица. Иако економски озбиљно посустао, Лесковац је и даље привредни и културни центар Јабланичког округа у коме, поред великог броја основних и средњих школа, постоје две више (Економска и Текстилна) и један факултет - Технолошки, који образује студенте у саставу Нишког универзитета. Према Закону о теритолијалној организацији Републике србије од 28. децембра 2007, Лесковац је добио статус града.

Демографија[уреди]

Од 155.812 становника на територији града, Срба је 147.414, Рома 6.989, Црногораца 284, Албанаца 23 и осталих 1542. Сам град има 78.030 становника. Од тога је 36.060 млађих од 20 година, 15.353 старијих до 70, а тридесетак старијих од 90 година. Од укупног броја становника, према попису из 2002. године, у Лесковцу живи око 1000 жена више него мушкараца. Просечна густина насељености је 158 становника на km² .

Лесковац је седиште, највећи град и носилац развоја Јабланичког округа. Удаљен је од Лебана и Бојника 21 км, од Власотинца 16 км, Медвеђе 45 км и Црне Траве 58 км. Са центрима општина повезан је асфалтираним регионалним путевима.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 20913 [1]
1953. 24553
1961. 34396
1971. 45478
1981. 56110
1991. 62053 61544
2002. 64563 63185
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
57.661 91,25%
Роми
  
4.327 6,84%
Црногорци
  
223 0,35%
Македонци
  
168 0,26%
Југословени
  
108 0,17%
Бугари
  
57 0,09%
Хрвати
  
56 0,08%
Албанци
  
20 0,03%
Словенци
  
15 0,02%
Муслимани
  
12 0,01%
Руси
  
8 0,01%
Мађари
  
8 0,01%
Словаци
  
4 0,00%
Немци
  
3 0,00%
Чеси
  
2 0,00%
Украјинци
  
2 0,00%
Румуни
  
2 0,00%
Русини
  
1 0,00%
Горанци
  
1 0,00%
Бошњаци
  
1 0,00%
непознато
  
244 0,38%


Култура[уреди]

Музеји[уреди]

Изложба, фебруар 2008.
Музеј текстила - село Стројковце

У Лесковцу је 2. мајa 1948. године основан Народни музеј. Народни музеј у Лесковцу је имао три одељења, и то етнографско - археолошко, налазило се у згради Боре Димитријевића Пиксле, у Улици учитеља Јосифа број 6, затим народноослободилачке борбе са радничким покретом, које се налазило у улици Радоја Домановића, и Музеј текстилне индустрије Лесковца у оближњем селу Стројковцу.

Музеј се затим сели у нову зграду 10. маја 1974. године, чиме је отворена могућност за развој музејске делатности. Музеј данас има у свом саставу више одељења и то за археологију, историју, историју уметности, етнологију, конзервацију и израду сувенира. У склопу музеја налази се стална поставка, галерија, сала за научне скупове и стручна библиотека са преко 14.000 наслова.

Данас у састав музеја улазе и издвојени објекти: Градска кућа, Музеј текстилне индустрије у селу Стројковцу, Спомен-кућа Косте Стаменковића и археолошки локалитет Царичин град који се налази тридесет километара западно од Лесковца, близу Лебана.[4]

Археолошки локалитети[уреди]

Образовање[уреди]

Јован Павловић помиње се као први учитељ у Лесковцу, и то за време Другог српског устанка. Он је држао часове само богатијим грађанима, док се као први учитељ који је радио са ђацима помиње Даскал Дача, а њега наслеђује поп Ђорђе, који је радио по манастирском методу.

У Лесковцу је од 1856. до 1868. године радио као учитељ Симеон Андон Софијанац, кога замењује најпознатији лесковачки учитељ из турског периода, Јосиф Костић. Пре преласка на модерну наставу, у Лесковцу је радила Ча Митина школа у којој су учитељи била Ча Мита Николић и Бата-Ђорђе Петровић. Њихови предмети су се звали: буквар, часловац, псалтир, требник и Пресад мудрости.

Ленка Крстић је пре ослобођења овог краја од Турака, основала прву женску школу у овом крају. А 1890. године почела је са радом и Ткачка школа, по одобрењу Министра народне привреде, а њен први управник био је Чех Алојз Шкарка.

Женска подружница у Лесковцу је основана 1892. године, а две године касније основана је и Женска радничка школа. У Лесковцу је на предлог Министара просвете Милана Ђ. Милићевића, основана Гимназија 1879. године. За директора је постављен Милош Милојевић на чију иницијативу је 1895. године завршена нова зграда Гимназије, једна од најлепших у Србији тога времена. Нажалост, зграда је срушена у бомбардовању 1944. године.

При Пољопривредној станици 1904. године основана је двогодишња практична школа за обуку сељака. А пет година касније, 1909. године основане су још две школе занатлијско-трговачка за калфе и празнично вечерња за неписмене младиће.

Данас у Лесковцу постоје следеће образовне установе:

Факултети и више школе:

Средње школе:

Основне школе:

Спортски клубови

Туризам[уреди]

Окосница туризма у Лесковцу је Туристичка организација Лесковац (ТОЛ), која се бави у најкраћим цртама, организацијом, развојем и унапређивањем туризма на територији општине Лесковац.

Роштиљијада[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Роштиљијада

У Србији је надалеко познат Лесковачки роштиљ, а Роштиљијада је манифестација по којој се препознаје Лесковац. Роштиљијада је аутентични, највећи и најпосећенији фестивал роштиља и меса у овом делу Европе. Манифестација окупља преко 300.000 посетилаца. Планира се да манифестација постепено промени концепцију, пратећи европске стандарде, а да не изгуби традиционалну концепцију. Овај фестивал организује се једном годишње почетком септембра и траје недељу дана. Роштиљијаду прати низ културно-забавних догађаја - изложбе, концерти, наменске тематске вечери...

Пашина чесма[уреди]

Омиљено излетиште Лесковчана, најпосећеније и најперспективније, налази се на 9km од Лесковца, погодно за спорт, рекреацију и ловни туризам.

„Лесковачки говор“[уреди]

Лесковац је познат, као и цела јужна Србија, по специфичном говору, иначе тај говор је део призренско-тимочког дијалекта. Одломак, текст на дијалекту од Добривоја Каписазовића,

Их, бре тија стари Лесковчани! :

Викицитати „... Нема, бре, да чујеш к'ко пре, да се с'лте од њи збори: трговац из Лесковац, Манчестерац. Из српски Манчестер, индустријалац. И куде мрднеш, ће нађеш Лесковчанина. Беоше се размилели по целу нашу земљу, по трговију, па и по бел свет. А у Београд: индустријалац Лесковчанин, а у Скопље, а у Куманово, у Битољ, у Карловац и куде ти не, они стварав индустрију, зидав фабрике, млинови... И тргују, тргују и на големо и на мало. И од њи се збореше млого. А и куде да отидну, одма ги познав: фрљав се с падежи. И Лесковац беше расја: индустрија, фабрике онолико. Пуно оџаци изникли, па се само пушив. А трговина? Тој си је па башка прича. Умејаше да тргују. И приче од њи свуд се причашев, те овакви су те онакви: једев паприке, па зидав фабрике! И, истин, тој си бев све ем-ем човеци!... Ем, радише! Ем, штедише! Од памтивек конопљари, кудељари. Ем, трговци, извозници, увозници, шпекуланти! Ем, индустријалци, фабриканти!...“
({{{2}}})

Религија[уреди]

Црквена општина Лесковац је у склопу Епархије нишке. Градска слава датира још од постанка града, тако да је заштитник града Света Тројица тачније дан духовски понедељак, тако се сваке године одржава свечана литија градом на челу са Његовим Преосвештенством Владиком Нишким Иринејем. Град Лесковац има три духовна објекта и четврти је у изградњи. Катедрални Храм или Саборна црква Свете Тројице 1931. године њеном освештању и свечаном отварању присуствовао је краљ Александар и Његова Светост Патријарх Српски Варнава, у оквиру црквене порте налази се стара црква посвећена рођењу пресвете Богородице (Мала Госпојина) саграђена 1803. специфична по томе што има оџак па се и назива црква Оџаклија. Трећи храм је посвећен Светом Пророку Илији завршен и освећен 1889. године. Изградња четвртог храм а отпочела је 2005, а он је посвећен Светом Симеону Мироточивом и налази се у градском насељу Дубочица.

На пар километара од Лесковца у селу Рударе налази се црква Свете Петке, Византијска базилика из V века и самим тим најстарији је храм у лесковачком крају. Такође је важна и црква Св. Николе у приградском селу Доњем Стопању. У ове две приградске цркве сахрањивани су стари Лесковчани до 1878, када је након ослобађања од турака направљено гробље Шпитаљ у самом граду. На палнини Бабичка гора,између села Голема Њива и Јашуња,налазе се Јашуњски манастири. Црква Рођења Светог Јована Крститеља (Вучје) саграђена је 1938 год.

Знамените личности Лесковца и околине[уреди]

трговачке омладине.

Глумци и филмски радници[уреди]

Спортске личности[уреди]

Певачи,композитори и музичке грпе[уреди]

Народни хероји Југославије[уреди]

Новинари[уреди]

Четничке Војводе[уреди]

Александар Марковић- Војвода Туларски -отац Марка Марковића

Галерија слика[уреди]

Градске месне заједнице[уреди]

Међународна сарадња[уреди]

градови побратими

Референце[уреди]

  1. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  2. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  3. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  4. ^ Званични сајт музеја у Лесковцу, Приступљено 10. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :