Песма о Сиду

С Википедије, слободне енциклопедије
Статуа Сида у Сан Франциску

Песма о Сиду (шп. Cantar de mio Cid) прво је у целости сачувано дело шпанске књижевности и сматра се да је настало око 1140. године. Има велики значај не само за шпанску, већ и за средњовековну европску књижевност. Реч је о епској песми која је темељена на животу народног јунака по имену Родриго Дијаз од Вивара (Родриго Дíаз де Вивар), такође познатом као Сид Освајач (Ел Цид Цампеадор). Он је био кастиљански ратник и јунак који је активно учествовао у Реконкисти Иберијског полуострва у служби кастиљанских краљева, али и независно. Сачуван је један рукопис из 1307. године, записан скоро два века након настанка. Овај рукопис се обично назива биварски или виварски, према имену места Вивара (раније: Бивар) у чијем се општинском архиву чувао још у XVI веку. Данас се чува у Националној библиотеци у Мадриду. Познато је име записивача ове песме, за кога се само зна да је био свештено лице. Сматра се да ју је записао по нечијем диктату. Еп се састоји од преко 3700 стихова на 147 страна, с тим да првих неколико недостаје. [1]

 

Структура дела и метрика[уреди | уреди извор]

Песму о Сиду чине три дела. Та три певања су прилично јасно разграничена. Састоји се од више од 3700 стихова, у којима је број стихова веома неуједначен и креће се од 9 до 22. Сваки стих подељен је на полустихове, а место цезуре је неуједначено, па тако стхове одликује и велика разноврстност у метричком склопу: 7+7, 6+7, 7+8, 6+8, 8+7, 5+7, 8+8, 5+8 итд. Рамон Менендес Пидал, до данас највећи познавалац Песме о Сиду, открио је 52 врсте стихова у овом спеву, а дошао је до закључка да су најбројнији полустихови од 7 слогова. Песму о Сиду одликује и асонантска рима, то јест подударање крајњих наглашених вокала мањег или већег броја стихова. Стихови нису обједињени у строфе, већ у групе које се називају тирадас, а број стихова у оквиру њих варира од три до сто. [1] [2][3]

Рукопис[уреди | уреди извор]

Почетна страница рукописа Песме о Сиду

Менендес Пидал сматра да је песма настала око 1140. године, али је први пут забележена тек 1307. Забележио ју је Пер Абат, за кога се једино зна да је био свештено лице. Сматра се да је спев записао тако што му је неки хуглар диктирао песму или му дао неки ранији текст. На рукопису су вршене извесне исправке, од којих неке потичу од самог записивача, а друге су дошле касније. Песма је сачувана само у једном рукопису који се назива биварски или виварски, у чијем се општинском архиву чувао још у XVI веку. У наредним вековима променио је више власника, све док 1960. није постао својина Националне библиотеке у Мадриду. Рукопис се састоји од 74 листа, односно 147 страна, а има 3730 стихова. Поред почетног листа недостају му још два, један који би стајао између садашњег 47/48. листа, односно између 2337/38. стиха, а други између 69/70. листа, односно између 3507/8. стиха. Садржину делова који недостају сазнајемо захваљујући Менендесу Пидалу, који је празнине попунио одговарајућим деловима из Хронике двадесет краљева (Црóница де веинте реyес), у коју је била унета друга верзија поеме, преточена у прозу током XIV века и испуњава поглавље о владавини Алфонса VI. [1][3]

Издања[уреди | уреди извор]

Спев је први пут објављен 1779. године. Објавио га је Томас Антонио Санћез у оквиру књиге Цолецциóн де поесíас цастелланас антериорес ал сигло XV. У току XVIII и XIX века спев је био објављиван више пута. Менендес Пидал је дуго и исрпно проучавао овај рукопис и савремени хиспанисти најчешће користе његово издање Песме о Сиду. Постоје два српска издања овог дела. Најстарије, из 1977. године, превео је Владо Драшковић у сардањи са издавачком кућом „Филип Вишњић“ у Београду. Друго, из 1991. године, издала је издавачка кућа „Багдал“ из Крушевца, а превео га је Љубомир Б. Ристановић.[3] [4]

Радња[уреди | уреди извор]

За разлику од других европских средњовековних епова, тон Песме о Сиду је реалистичан. Нема магије, чак и привиђење арханђела Габријела се дешава у облику сна. Међутим, дело одступа од историјске иситине у неким деловима, на пример Сидов син се уопште не помиње, његове кћерке се не зову Елвира и Сол и нису постале краљице. [5]

Прво певање[уреди | уреди извор]

Прво певање почиње Сидовим одласком из Бургоса, након што бива протеран из Кастиље од стране краља Алфонса. Разлог за протеривање није назначен. Тада Сидов помоћник Мартин Антолинез позајмљује новац од два зеленаша, Ракела и Видаса, у замену за два ковчега у којима је наводно злато, али заправо су била пуна песка. Упућују их да не отварају ковчеге. Након што је узео новац, Сид се упутио у манастир Сан Педро де Кардена, где су се налазиле његова жена, доња Химена, и њихове две кћери, Елвира и Сол. Тамо организује да његовој породици буде пружено све што им је потребно и потом одлази. Ноћ пре уласка на муслиманску територију у сновима му се појављује арханђео Габријел и улива му сигурност у добру будућност. Успешно освајајући Маварска Села и градове између Бургоса и Сарагосе, Сид постаје познат и број његових следбеника се повећава. Нису сви Сидови непријатељи мавари, он се бори и против хришћана.

Друго певање[уреди | уреди извор]

Убрзо након што је освојио Валенсију, краљ му коначно пружа опрост, враћа његову заплењену имовину и дозвољава доња Химени и његовим кћерима да се поново виде са њим у Валенсији. У међувремену, Сидов успех није прошао неопажено међу вишим племством на Алфонсовом двору. Два брата, инфанти од Кариона, чланови леонског племства, траже дозволу од краља да се ожене Сидовим кћерима. Краљ пристаје али Сид, иако се не слаже са овим договором, пристаје зато што је то краљева жеља, али одбија да их преда на церемонији.

Треће певање[уреди | уреди извор]

Сидова нелагода поводом брака се показује тачном. Ускоро се примећује њихова сујета, похлепа и кукавичлук. Они се сакривају када се лав ослободи у Сидовој кући и плаше се вести о још једном маварском нападу на град. Иако би требало да буду у бици, нико не може да их се сети у тренутку борбе. Изнервирани тиме што их Сидови људи исмевају због кукавичлука, инфанти траже дозволу да одведу своје жене у Карион. Међутим, браћа у сред шуме брутално претуку своје жене и оставе их да умру. Један од Сидових људи их проналази и враћа кући. Сид, чувши вести, захтева правду од краља, подсећајући га да је он био тај који је одобрио брак. Алфонсо сазива састанак кортеса у Толеду где Сид изазива младе племиће на двобој. Племићи настоје оправдати своје поступке сталешком разликом између кћери једног обичног нижег племића и њих који припадају највишем племству. Сидови војници подсећају веће да племство није само питање порекла, већ такође и дела. Веће пресуђује у корист Сида, те у двобоју у Кариону, тројица најбољих Сидових војника побеђују два млада племића и њиховог старијег брата док Сид за то време жени своје кћери за принчеве Наварре и Арагона. Овим чином се певање завршава. [1]

Ликови[уреди | уреди извор]

Лик Сида у историји[уреди | уреди извор]

Родриго Дијаз рођен је у Вивару, малом месту које се налази на 10 километара од Бургоса. Датум његовог рођења је непознат, али се сматра да је рођен између 1045. и 1049. године. Одгајан је у краљевској породици. У историји је познат као истакнути члан краљеве гарде током кратке владавине краља Санћа II Снажног (1065-1072), као и за време владавине његовог наследника Алфонса VI. Краљ Алфонсо VI је организовао Сидово венчање са својом рођаком, Хименом Дијаз, дамом из Леона. Према најновијим истраживањима, Химена је била рођака и самог Родрига са очеве стране.

Дон Алфонсо шаље Сида у Севиљу 1079. да прикупи дугове од краља Алмутамида, док је Гарсија Ордоњез ишао у Гранаду са сличном мисијом. Док је Родриго представљао његову делегацију, краљ Гранаде, Абдала, подржан од стране кастиљанских амбасадора, напао је краља Севиље. Како је Родриго био под заштитом Алфонса VI, баш због дугова које је прикупљао за њега, овај је морао да изађе у заштиту Алмутамиду и поразио је окупаторе у близини села Кабра (у провинцији Кордоба), ухвативши Гарсију Ордоњеза и поданике. Традиционална верзија је да у високим круговима краљеве гарде није било прихваћено што је Родриго издао једног од својих, па су почеле да круже приче о њему пред краљем. Ипак, није сигурно да је ово изазвало непријатељство са Сидом, јер је између осталог, Алфонса VI из политичких разлога интересовало да подржи краља Севиље. После интервенисања у случају Гарсија Ордоњез, већина припадника краљеве гарде била је против Родрига, и краљ је морао да протера Родрига 1081.

Након прогона, Родриго креће у потрагу за новим владаром којем ће служити. Долази у Сарагосу, где ступиа у службу краља Алмутамана, и ту остаје све до 1086. године. Тада се мири са Алфонсом и поново ступа у његову службу. Међутим, 1088. Сид поново бива прогнан, овога пута јер се, из до дан данас непознатих разлога, није на време придружио кастиљанским трупама које је Алфонсо послао у окупиран Аледо. Ово је краљ схватио као непослушност и по други пут прогнао Сида. Краљ му је одузео имовину, што се обично радило у случају издаје. Од тада Сид наставља своје путовање као самостални војсковођа, а 1094. осваја Валенсију, што је представљало велики успех. Ту и умире природном смрћу 1099. године, са непуних 55 година. Почетком маја 1102, уз помоћ Алфонса VI, Родригова породица и пријатељи су напустили Валенсију, преневши његове остатке, који су сачувани у манастиру Сан Педро од Кардење у Бургосу. На тај начин се завршио живот једне од најзначанијих особа тог времена, али је тада настала легенда. [6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Драшковић, V., Песма о Сиду, Издавачко-информативни центар студената, критичко издање, Београд, 1975.
  2. ^ [1] Дон Qуијоте, Тхе Сонг оф Мy Лорд
  3. ^ а б в Павловић Самуровић, Љ., Солдатић, D., Шпанска књижевност, Нолит, Београд, 1985.
  4. ^ [2]Каталог Народне библиотеке Србије
  5. ^ [3] Рафаел Белтрáн, Ел Цид дел цантар: ел хéрое литерарио y ел хéрое éпицо
  6. ^ [4] Цамино дел Цид, Ла хисториа

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Икона за клице

Овај чланак везан за Шпанију је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pesma_o_Sidu&oldid=26778899”