Родна и полна анксиозност

С Википедије, слободне енциклопедије
Родна и полна анксиозност
Типичан изглед лица анксиозне особе
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностпсихијатрија, психологија

Родна и полна анксиозност, или родни и полни анксиозни поремећај и конфликти родних улога, дефинишу се као „опсесивна брига у арбитрирању око граница између мушког и женског, који може настати још од периода најранијег детињства“. У свакодневном животу родне улоге значајно су предодређене друштвеним и културалним очекивањима, јасно су одређене (нормиране) „и у приличној мери су дихотома понашања која су очекивана, пожељна, а све у складу са полом.“

У условима када долази до незадовољавање нормираних „родних обележја“, понашање може бити измењено и изазвано личним доживљајем високог степена дистреса, који се психофизички испољава различитим степеном интензитета и квалитетом анксиозности.

Правовременом и превасходно стручном методологијом у могу се идентификовати особе са ризиком за развој родне и полне анксиозности, због оскудно реаговања на стрес (заснованог на лошим адаптивним (цопинг) стратегијама), или несналажења у сфери интерперсоналног (где особа нема добре социјалне вештине за разумевање социјалног контекста). Код таквих особа евентуална интервенција терапеута (више струка) има за циљ да им помогне да постану више промишљени, комфорнији, сналажљивији и са акционо оријентисаним адаптационим (цопинг) стратегијама на полну и родну анксиозност.[1]

Појмови - пол, род, родни идентитет[уреди | уреди извор]

Слобода изражавања родног идентитета у себи укључује и право на родну нејасност и родну контрадикцију. Тако нека особа себе може доживљавати као женско, иако је рођен са мушким телом и обратно, што код ње може изазвати родну дисфорију са симптомима хомосексуалне анксиозности или хомосексуалне панике са ОКП.

Да би дефинисали појам родног идентитета, мора се прво уочити разлика између појмова пол и род:

Пол

Пол је оно што се добија генотипом, и односи се на биолошку датости и поседовање примарних сексуалних карактеристика.[2] Међутим, особу у сексуалном не одређују само гени, анатомија и хормони, већ и комплексни родни чиниоци (види род и родни идентитет).

Род

Поред биолошких, велики значај имају и друштвени и психолошки фактори, или родни чиниоци, као социјално профилисан и персонално посредован однос према биолошкој датости, односно према сопственој полности.[3]

Родни идентитет

Појам родни идентитет ослања се на разматрању, и на основу тога одређује као идентитет појединца који је доживљен с обзиром на сопствену индивидуалност као припадника мушког или женског пола; осјећај самосвесности који се третира као унутрашње, лично искуство јавно изражене полне улоге.[4]

Све више се у научним круговима и друштву напушта идеја о родном идентитету као ригидној формацији која обухваћа искључиво маскулине или искључиво феминине идентификације и атрибуте, јер се сматра да постоји одређена равнотежа између ове две врсте идентификација. На свесном нивоу превагу свакако имају атрибути сопственог пола, али на несвнесном нивоу идентификације са супротним полом настављају да постоје као трајни капацитети.[5]

Анксиозност[уреди | уреди извор]

Анксиозност је непријатно стање које се карактерише осећањем сталне стрепње и страха да ће се нешто непредвишено и страшно догодити. Ово стање прати непријатна физичка и емоционална напетост целог тела и унутрашњи немир.[6]

Анксиозне особе су у некој врсти непрекидног стања стрепње или ишчекивања. Особа је стално у „гарду“ за одбрану тј. на опрезу, као да јој се спрема нека изненадна и непредвиђена опсаност.

Анксиозност која представља спој страха и евентуалног будућег зла је доживљај сталног и продуженог страха, који је у ниском интензитетету присутан код свих нас нпр. пре порођаја, путовања, женидбе итд. Међутим постаје и патолошка стања анксиозности када, када је страховаwе (или иччекивање) претераног интензитета или прекомерно пролонгирано, или када у таквој особи покреће одбрамбене маханизме који се озбиљно преплићу са ефикасношћу у животу неке особе.[7]

Међународна класификација болести (МКБ-10)

У МКБ-10 анксиозност је сврстана у групу психички поремећаји код којих је анксиозност доминантан симптом. Ови психички поремећаји сврстани су у групу анксиозних поремећаја (Ф 41), и надаље, су сврстани у групу неуротских, стресом условљених и соматоформних поремећаја.[8]

Полазне основе[уреди | уреди извор]

Начелно гледано анксиозност, као феномен, одвојен је и самосталан у односу на родне и полне одлике и одлике идентитета (хетеросесксуални, хомосексуални и транссексуални). Разлике у овим модалитетима су могуће између генератора, односно „тригера анксиозности“, начина манифестовања, стратегија опонашања итд.[9]

Досадађња истраживања у психијатрији праве значајну дискрепанцу између полног и родног идентитета, јер полни идентитет одређују анатомски атрибути, а родни односи настају као непрекидни субјективни доживљај сопственог пола. Род је директно повезан са родним улогама које су очекиване и наметнута, усвојеним друштвеним понашањем и полно су диференциране. По томе род је одређен стандардима културе у којој живимо а ти стандарди су промењљиви, и нису исти у различитим епохама и културама.[1]

Тврдње више аутора да су родне улоге, значајније од сексуалних (мушко-женски), објашњава већа заступљеност анксиозности у дјевојчица него у дечака. Израз страха и анксиозности је прихваћен, па чак и „одомаћен“ међу дјевојкама, али је у супротности са мушком родном улогом: јер се од дечака очекује да се суоче са својим страховима и користе адаптивно понашање да се носи са ситуацијом. Иако је веза између анксиозности и родне улоге добро позната код одраслих, емпиријски докази када су у питању ​​деце су много оскуднији.[10]

Хијерархијске вишеструке анализе регресије којим је истраживан утицај родне улоге у односима између родне улоге и анксиозности, показале су да родне улоге боље објашњава анксиозност него биолошки пол. Такођер, емоционална интелигенција (ЕИ) и интеракција између ЕИ и резултата мушко-женског стереотипа (МФ) су значајни предиктори анксиозности. На пример деца са ниским резултатима МФ и ниском ЕИ имали су значајно виши ниво анксиозности, док су они са високим резултатима МФ и високом ЕИ имали најнижи ниво анксиозности. Ови резултати показују не само ефекат родне улоге у развоју анксиозности, али и ублажавајући (смирујуће) ефекте емоционална интелигенција (ЕИ).[11]

Родна анксиозност[уреди | уреди извор]

Родна анксиозност (родни поремећаји) су „опсесивна брига у арбитрирању око граница између мушког и женског, који може настати још од периода најранијег детињства“. На основу ових ставовова она се не односи само на индидивуални, већ и на глобални социолошки план, и испоqава се кроз претерана очекивања и забринутост повезану са фризуром, облачењем, веома често начином гестикулације, говора, гестикулације, манира, избор професије, афинитета и други споља видљивим мушким или женским атрибутима.

Родни стресори[уреди | уреди извор]

Родни стресори су у свакодневном животу човека неизбежни, али индивидуалне адаптационе (цопинг) стратегије одређују степен ефикасности индивидуалног адаптационог стила.[12] Такође према Лазарусу (1984) који подразумева да догађаји имају стресогено дејство уколико средински услови ремете или прете да ће пореметити физичко или психолошко функционисање појединца,[13] можемо закључити да истоветни догађаји немају подједнако стресогено дејство нити једна особа увек на исти начин реагује на догађај који може бити стресоген.

Индивидуалне адаптационе (цопинг) стратегије на родне стресоре[уреди | уреди извор]

У процесу суочавања са родним стресом постоје различите фазе. Иницијално се издваја процес когнитивне процене, под којом се подразумева процена срединских захтева и индивидуалних снага за суочавање са стресом. У Том условима адаптационе (цопинг) стратегије подразумевају примену различитих начина суочавања са стварним или антиципираним проблемима везаним за родни и полни идентитет и њиховим пратећим емоцијама.

Према теорији Лазаруса и Фолкмана (1984),[14] направљена је дистинкција између:

  • Стратегија суочавања усмерених на решавање проблема. Ова стратегија има за циљ решавање проблема, који укључују, покушаје појединца да промени стресор у смислу конфронтације и планског решавања проблема.[13]
  • Стратегија усмерених на емоције. Ова стратегије усмерене је на емоције, и има за циљ да покуша да регулише негативне емоционалне реакције у односу на стресор. Ови покушаји најчешће обухватају самоконтролу и дистанцирање.[14]

Епидемиолошки гледано не постоје веће разлике на утицаје родних стресора између жена и мушкараца жене или за већи ризик развоја родног анскиозног поремећаја. Чак шта више, супротно од очекиваног оба пола су на стресоре подједнако осетљива.

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Родна анксиозност као обични анксиозни поремећај у клиничком смислу карактерише се анксиозношћу стрепњама (које су по својој суштини претерани ирационални страх) изазван ситуацијама које иначе нису опасне.

Пацијент такве ситуације најчешће избјегава или их подноси али са страхом, док његова забринутос може бити усмерена на индивидуалне симптоме попут лупања срца или несвестице. Ови симтому су често повезани са секундарним страхом од смрти, губитка контроле или „да ће полудјети”.

Код жене, емоције су више изражене те их оне и дубље осећају. Када жена изгуби нешто или неког драгог, она се врло лако препусти очајавању или окривљавању себе, него што би то учинио мушкарац. Будући да су учене да буду пасивне и зависне, жене лако стичу утисак да не могу управљати ни својим животом, нити одлукама. Претерано се ослањањју на спољашње факторе и друге људе што код њих доводи до појачаних страхова за које жене верује да нене могу да утичу. Избегавајући поремећаји уз хронично ниско самопоштовање жене западају у дубљу анксиозност, праћену идејом да је женска улога пасивна.

Мушкарци су агресивнији од жена, они своје проблеме „избацују из себе“. Уместо да себе окривљују и оплакују, они чешће бирају да се напију или посвађају, ударе неког/нешто и на тај начин испразне (разблаже) анксиозност.

Многи психолози „мушке“ и „женске“ поремећаје описују као „екстернализујуће“ и „интернализујуће“. Мушки су описани као екстернализујући. Мушкарци чешће за проблематична осећања криве друге, те из себе и избацују гнев. Женски проблеми су описани као интернализујући. Жене проблематична осећања окрећу ка унутра, након чега углавном следи самоокривљивање, самосажаљење и цементирање осећаја немоћи и пасивности.

Клиничком слико доминирају често и размишљање о фобијској ситуацији, што уобичајено ствара претходна анксиозност, тако да се фобична депресија и анксиозност често јављају заједно.

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Постављање дијагнозе заснива се на два основна критеријума, чије је присуство је неопходно:

  • инсистирање особе на томе да она заправо јесте и припада супротном полу
  • клинички докази о јасном и снажном дискомфору (који укључује одвратност према телесним органима и жељу да се хируршким путем промене полни органи), пре свега везаном за сопствени телесни пол на рођењу.

Полна анксиозност[уреди | уреди извор]

I поред увреженог мишљења и широких и конзистентних доказа повезаним са улогом пола у преваленци анксиозних поремећаја, значајно мање су се епидемиолошке студије бавиле проучавањем утицаја пола на ове епидемиолошке параметре у различитим анксиозним поремећајима, или на који начин пол утиче на основне епидемиолошке параментре као што су; животна доб у време појаве првих тегоба, дужина болести и обрасци везани за коморбидитет.

На основу досадашњих схватања да су жене те које више брину, у односу на мушкарце, који мање осећају стрес и забринутост. У складу са тим, истраживања су показала да жене имају најмање два пута већу вероватноћу оболевања од анксиозних поремећаја, због транскултурално гледано, биолошких разлика међу половима када су у питању ови поремећаји. Досадашња истраживања те разлике откривају у социјалним, психолошким и биолошким факторима (очекивања од жена након венчања, формирање породице, стварање и неговање мпотомства, одговорност везана за мајчинство, очекивања да помажу другима и да преузимају решавање одређених проблема), који на одређен начин могу објаснити ову чињеницу. Тако наметнути услви у великом броју воде занемаривању личних потреба жене, што може бити генератор анксиозности.

Одређене физичке и биолошке промене код жена, такође могу допринети њиховој анксиозности. На пример, мушкарци биолошки гледанао немају искуства везана за промене расположења које се јављае код жена за време менструалног циклус, трудноће или менопаузе.

Индивидуалне адаптационе (цопинг) стратегије полова[уреди | уреди извор]

У погледу адаптационог стила или копинг стратегије уодносу на анксиозност реакције мушкарааца и жена битно се разликују. Жене углавном траже савет, молитву или вентилацију, док се мушкарци генералноо крећу физичким растерећењима, као штосу рад или спортске активности.

Етиолошки фактори[уреди | уреди извор]

Најчешћи етиолошки фактор који су до сада истраживани везано за полне разлику и наксиозност су;

Хормони

Неколико скоријих студија (додушр спроведених на анималном моделу) указало је на то да хормонске разлике међу половима, жене чине биолошки много склонијим развоју анксиозност од мушкараца. То се објашњав чињеницом да ниво тестостерона (код мушкараца) умањује ниво анксиозности, као и да је одговор ЦНС-а на ниво стреса различит међу половима (ћелије женског мозга су осетљивије на стрес хормон и мање адаптибилне на исти).[15]

Пол и животна доб

Анксиозност и старост, али не и њихова интеракција, су значајни предиктори пола. До сада је установљена мала, али значајна повезаност између анксиозности и пола, али такође и између анксиозности и старости. Пол представља фактор који је неопходно узети у обзир у превенцији анксиозности и интервентним програмима, за разне полове и узрасте.

Хомосексуална анксиозност[уреди | уреди извор]

Хомофобне поруке једна су од премиса полне анксиозности код ЛГБТ

Родни идентитет према спољашњим карактеристикама лако је објаснити. Већина особа је рођена било са мушким било са женским гениталијама због којих је лако физички препознати особу као мушкарца или жену. Забуна међу половима настаје оног момента када нека особа има гениталије мушкарца или жена, а емоционално и психички осећа се као особа супротног пола. Тако нпр. дете чији је биолошки пол типично женски може имати родни идентитет и улогу дечака и обрнуто.[16] Ова чињеница особу која пролази кроз ове осјећаје, могу увести у стресну ситуацију. Тако настају поремећаји родног идентитета који се могу испољити у различитим нивоима озбиљности од раног детињства па надаље.

Деца и адолесценти код којих се развио поремећај родног идентитета често показују особине понашања које припадају супротном полу, а у неким случајевима и тврде да припадају том полу. Свака особа са поремећајем родног идентитета се различито понаша, јер има различите нивое поремећаја. Неки могу показати минималну збуњеност родним идентитетом, док се други понашају очигледно и без прикривања (видљиво), дружећи се са вршњацима супротног пола, носећи хаљине, или преферирати игре и активности које се обично намењене супротном полу. Међутим у фази сексуална зрелост неусаглашеност родног идентитета и сексуалне оријентације могу на крају довести до сталне бриге о својој родној и полној припадности што соводи до поремећаја менталног здравља због повећане анксиозности или депресије.

Премиса анксиозности код ЛГБТ особа које су у паници везаној за сталну бригу о сопствене сексуалности и родној равноправнсти, изложености хомофобиј, и другим нареженим статусним питањима у друштву, у склопу симптома који се преплићу са симптомима подтипа опсесивно компулзивних поремећаја (ОКП),доводе понекад до поремећаја који се могу назвати и хомосексуална анксиозност или хомосексуални ОКП.

Овај вид родне и полне аксиозности код ЛГБТ настаје првенствено као последица социјалне стигме која је везана за хомосексуалност и додатних потешкоћа које могу имати ЛГБТ особе у тражењу партнера и дружења са њима у социјалном окружењу. ЛГБТ особе могу имати већи степен анксиозности са исказивањем сопствених сексуалних преференци, осим чувања тајне и избегавања дружења са ЛГБТ партнерима.

Оваква анксиозност је другачија од оне коју осећа ЛГБТ особа са ОКП, односно хомосескуалном паником код њих доминира понављајућа брига да могу бити хомосексуалне, уз додатно константну потребу да уверавају себе да су хетеросексуалне оријентације. Оне истовремено избегавају ситуације у којима би се овакве мисли могле појавити, као што су ситуације у којима су присутне особе истог пола (свлачионице и сл).

Особе са хомосексуалном паником најчешће страхују да су хомосексуалне, иако су често већ имале неколико партнера супротног пола и не осећају привлачн привлачност према особама истог пола.

Анксиозност у родној дисфорији

Хомосексуална анксиозност један је од птаећих поремећаја у депресивном синдрому који се јавља у родној дисфорији (поремећају родног идентитета, родни несклад или трансродност) код особа које дисфорију доживљавају због незадовољства својим идентитетом (родно/полним) који им је рођењем додељен.[17]

То је психијатријска класификација која примарно описује проблеме повезане са трансекуалношћу и трансвестизмом и најчешће је примењивана дијагноза код транссексуалаца.[18]

Симптоми[уреди | уреди извор]

Типични симптоми хомосексуалне анксиозности,[1] су:

Реакције Манифестације
Опседајуће мисли и сумње
  • Понављајуће сумње и дилеме везане за сопствену сексуалност.
  • Хомосексуалне мисли су одвратне (грозне) пре него изазивајуће.
  • Немогућност да се ослободи нежељене бриге или интрузивних мисли о томе да је ЛГБТ.
Свакодневне понављајуће понашање
  • Виђање особе истог пола изазива анксиозност и представља тригер нежељених мисли о томе да је ЛГБТ.
  • Избегавање особа истог пола због страха да ће то довести до појаве нежељених мисли или анксиозности.
  • Понављајуће свакодневне активности услед страха да оваква понашања могу бити изведена на начин ЛГБТ особа или начин који би другим особама био сигнал да су хомосексуалне (нпр мушкарац може осетити потребу да устане са столице и да поново седне уколико помисли да је начин на који је устао „женски“ или може бринути о начину на који хода сматрајући га превише „женским“ или знаком хомосексуалности).
  • Понављајуће акције могу умањити анскиозност, након чега особа осећа потребу да понови исту активност (или ритуал) више пут акако би умањила анксиозност.
Нежељене мисли и бриге
  • Особа сама осећа да су мисли неприхватљиве, непримерене и неадекватне
  • Мисли и бриге у вези са давањем знакова (сигнала) да је особа можда хомосексуална.
  • Нежељене интрузивне мисли о томе да је особа ЛГБТ.
  • Анксиозност настала због тога што је ЛГБТ у супротности са личним вредностима и жељама

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Дуишин, D., Баришић, Ј., Миловановић, С., Николић-Балкоски, Г.& Пантовић, M. 2012, Родна и полна анксиозност, Енграми, вол. 34, но. 2, пп. 35-44.
  2. ^ Wебстер’с Цоллеге Дицтионарy, 2нд едитион (Рандом Хоусе, д Неw Yорк, 2001), 484, 803–804.
  3. ^ Енглисх, Х.Б. и А.C. Енглисх. Обухватни речник психолошких и психоаналитичких појмова. Београд: Савремена администрација, (1972).
  4. ^ Артур Ребер анд Емилy Ребер, Тхе Пенгуин Дицтионарy оф Псyцхологy Пенгуин Боокс, 3рд едитион, 2005, пп. 294.
  5. ^ Клајн, Мелани. Унутрашњи свет дечије психе. Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 2001.
  6. ^ Андреwс Г. Анxиетy, персоналитy анд анxиетy дисордерс. Интерн Рев Псyцхиатрy 1991; 3(2):293-302.
  7. ^ Андреwс, Г. (1991) Анxиетy, персоналитy анд анxиетy дисордерс. Интернатионал Ревиеw оф Псyцхиатрy, 3(2): 293-302
  8. ^ Светска здравствена организација. Међународна класификација болести, МКБ- 10. Београд. Завод за уџбенике и наставна средства; 1992.
  9. ^ Реед, Геоффреy M.; Дресцхер, Јацк; Круегер, Рицхард Б.; Аталла, Елхам; Цоцхран, Сусан D.; Фирст, Мицхаел Б.; Цохен-Кеттенис, Пеггy Т.; Аранго-де Монтис, Ивáн; Парисх, Схарон Ј.; Цоттлер, Сара; Брикен, Пеер; Саxена, Схекхар (Оцтобер 2016). Дисордерс релатед то сеxуалитy анд гендер идентитy ин тхе ИЦД-11: ревисинг тхе ИЦД-10 цлассифицатион басед он цуррент сциентифиц евиденце, бест цлиницал працтицес, анд хуман ригхтс цонсидератионс. Wорлд Псyцхиатрy. 15 (3): 205–221
  10. ^ Палапатту, А.Г., Кингерy, Ј.Н., Гинсбург, Г.С. (2006) Гендер роле ориентатион анд анxиетy сyмптомс амонг Африцан америцан адолесцентс. Јоурнал оф абнормал цхилд псyцхологy, 34(3): 441-9
  11. ^ Стассарт, Цéлине ет ал. Гендер Роле Ориентатион, Емотионал Интеллигенце анд Анxиетy Сyмптомс ин Цхилдрен Сциентифиц цонгрессес анд сyмпосиумс : Постер 18. 4. 2013.
  12. ^ Фолкман С, Москоwитз ЈТ. Стресс, поситиве емотион, анд цопинг. Цуррент Дирецтионс ин Псyцхологицал Сциенце 2000;9(4):115–118
  13. ^ а б Лазарус, РС. Фолкман, С. Стресс, аппраисал, анд цопинг. Неw Yорк: Спрингер; 1984.
  14. ^ а б Фолкман, С. Лазарус, РС. Тхе Wаyс оф Цопинг Qуестионнаире. Пало Алто, ЦА: Цонсултинг Псyцхологистс Пресс; 1988.
  15. ^ Бангассер ДА, Цуртис А, Реyес БА, Бетхеа ТТ, Парастатидис I, Исцхиропоулос Х ет ал. Сеx дифференцес ин цортицотропин релеасинг фацтор рецептор сигналинг анд траффицкинг:потентиал роле ин фемале вулнерабилитy то стресс-релатед псyцхопатхологy. Мол Псyцхиатрy 2010; 15(9):877, 896-904
  16. ^ Драгоwски, Елиза А.; Сцхаррон-дел Рио, Мариа Р.; Сандигорскy, Амy L. (Јуне 2011). Цхилдхоод гендер идентитy … дисордер? Девелопментал, цултурал, анд диагностиц цонцернс. Архивирано на сајту Wayback Machine (24. март 2016) Journal of Counseling and Development 89 (3): 360–367.
  17. ^ Harry Benjamin International Gender Dysphoria Association, HBIGDA Standards Of Care For Gender Identity Disorders, Sixth Version, Standards Of Care For Gender Identity Disorders, Harry Benjamin International Gender Dysphoria Association, 2001-02, [1].
  18. ^ Jugović, I. (2004). Zadovoljstvo rodnim ulogama. Diplomski rad. Zagreb: Odsjek za psihologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu.

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Bruce, S.E., Yonkers, K.A., Otto, M.W., Eisen, J.L., Weisberg, R.B., Pagano, M., Shea, T.M., Keller, M.B. (2005) Influence of psychiatric comorbidity on recovery and recurrence in generalized anxiety disorder, social phobia, and panic disorder: A 12-year prospective study. American journal of psychiatry, 162(6): 1179-87
  • Courtenay-Smith, N. (2009) Why do so many women loathe their looks? Asks Loose Women's Sherrie Hewson. Daily Mail, [1]
  • Ginsburg, G.S., Silverman, W.K. (2000) Gender role orientation and fearfulness in children with anxiety disorders. Journal of anxiety disorders, 14(1): 57-67
  • Gómez-Gil, E., Zubiaurre-Elorza, L., Esteva, I., Guillamon, A., Godás, T., Cruz, A.M., Halperin, I., Salamero, M. (2012) Hormone-treated transsexuals report less social distress, anxiety and depression. Psychoneuroendocrinology, 37(5): 662-70
  • Kessler, R.C., Chiu, W.T., Demler, O., Walters, E.E. (2005) Prevalence, severity, and comorbidity of 12-month DSM-iv disorders in the national comorbidity survey replication. Arch Gen Psychiatry, 62, str. 617-627
  • Kessler, R.C., McGonagle, K.A., Zhao, S., Nelson, C.B., Hughes, M., Eshleman, S., Wittchen, H.U., Kendler, K.S. (1994) Lifetime and 12-month prevalence of DSM-III-R psychiatric disorders in the United States. Arch Gen Psychiatry, 51(1): 8-19
  • Lowe, P.A. (2003) Does a relationship exist between gender and anxiety across the life span?. Toronto, Canada: NASP
  • McGee, R., Feehan, M., Williams, S., Anderson, J. (1992) DSM-III disorders from age 11 to age 15 years. J Am Acad Child Adolesc Psychiatry, 31(1): 50-9
  • Mclean, C.P., Asnaani, A., Litz, B.T., Hofmann, S.G. (2011) Gender differences in anxiety disorders: Prevalence, course of illness, comorbidity and burden of illness. Journal of Psychiatric Research, 45(8): 1027-1035
  • Nolen-Hoeksema, S. (2012) Emotion regulation and psychopathology: The role of gender. Annual review of clinical psychology, 8: 161-87
  • Regier, D.A., Narrow, W.E., Rae, D.S. (1990) The epidemiology of anxiety disorders: The Epidemiologic Catchment Area (ECA) experience. J Psychiatr Res, 24 Suppl 2 3-14
  • Regier, D.A., Narrow, W.E., Rae, D.S., Manderscheid, R.W., Locke, B.Z., Goodwin, F.K. (1993) The de facto US mental and addictive disorders service system. Epidemiologic catchment area prospective 1-year prevalence rates of disorders and services. Archives of general psychiatry, 50(2): 85-94
  • Vanderlaan, D.P., Gothreau, L.M., Bartlett, N.H., Vasey, P.L. (2011) Recalled separation anxiety and gender atypicality in childhood: A study of Canadian heterosexual and homosexual men and women. Archives of sexual behavior, 40(6): 1233-40
  • Zucker, K.J., Bradley, S.J., Lowry, S.C.B. (1996) Traits of separation anxiety in boys with gender identity disorder. Journal of the American Academy of Child and Adolescent Psychiatry, 35(6): 791-8

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Klasifikacija
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rodna_i_polna_anksioznost&oldid=27447983”