Стенли Шехтер

С Википедије, слободне енциклопедије
Стенли Шехтер
Станлеy Сцхацхтер
Стенли Шехтер
Име по рођењуСтанлеy Сцхацхтер
Датум рођења15 април, 1922(1922-04-15)
Место рођењаФлашинг, Квинс, Њујорк
 САД
Датум смрти7. јун 1997.(1997-06-07) (75 год.)
Место смртиИст Хемптон, Њујорк
 САД
ПребивалиштеСједињене Државе
Држављанствоамеричко
ОбразовањеУниверзитет Минесоте
Колумбија универзитет
УниверзитетЈејл универзитет (Б.А., M.А.)
Универзитет Мичигена (Пх.D.)
Занимањепсихолог
Деловањепсихологија
СупружникСофија Дукворт
Деца1

Стенли Шехтер (15. април 1922 – 7. јун 1997) био је амерички социјални психолог, који је вероватно најпознатији по развоју двофакторске теорије емоција 1962. године заједно са Џеромом Е. Сингером. У својој теорији наводи да емоције имају два састојка: физиолошку узбуђеност и когнитивно својство. Индивидуални доживљај неке емоције произилази из менталне свести о телесном надражају и објашњења које особа придружује том надражају. Шехтер је такође студирао и објавио многа дела на теме гојазности, групне динамике, редоследа рођења и пушења. Једна анкета часописа Ревиеw оф Генерал Псyцхологy, објављена 2002. године, сврстала је Шехтера на седмо место по цитираности међу психолозима 20. века.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Детињство, младост и образовање[уреди | уреди извор]

Шехтер је рођен у Флашингу у Њујорку, као син Ане (Фрухтер) и Нејтана Шехтер.[2] Његови родитељи су били румунски Јевреји, његов отац је био из Василау, малог села у Буковини, а његова мајка из Радауција.[3] Као младић, Шехтер је у почетку студирао историју уметности на универзитету Јејл. Дипломирао је 1942, а наставио је са магистратуром у области психологије, такође на Јејлу, где је био под утицајем Кларка Хала. Након што је стекао магистратуру 1944. године, Шехтер се придружио оружаним снагама Сједињених Држава, где је служио до 1946. године.[4] Током своје две године у оружаним снагама, Шехтер је стекао чин наредника. Радио је у Одељењу за биофизику Аеромедицинске лабораторије Рајт Филд у Риверсајду у Охају, проучавајући визуелне проблеме које су доживели пилоти у лету.[5]

Године 1946, након мандата у оружаним снагама, Шехтер је отишао на Масачусетски технолошки институт (МИТ) да би радио са немачким социјалним психологом Куртом Левином, у његовом истраживачком центру за групну динамику, проучавајући социјална питања. Нажалост, Левин је умро 1947, врло брзо након Шехтеровог доласка у Кембриџ, Масачусетс. Старији докторски студент, Леон Фестингер, преузео је функцију Шехтеровог надзорнка, и они су постали доживотно врло блиски пријатељи. Када се Фестингер 1948. преселио на Институт за друштвена истраживања Универзитета у Мичигену, Шехтер га је следио. Ту је Шехтер стекао докторат 1949. године, под Фестингеровим надзором, пишући своју дисертацију о томе како су појединци са различитим мишљењима који су радили у малим групама били третирани од стране чланова групе чије се мишљење поклапало са већином.[4]

Рана каријера (Универзитет Минесоте 1949–1961)[уреди | уреди извор]

Импресивна дисертација новог доктора психологије донела му је посао 1949. године у Лабораторији за истраживање друштвених односа Универзитета у Минесоти.[4] Почевши као доцент, Шехтер је убрзо прошао кроз редове професора; постао је ванредни професор 1954. године, а затим стекао звање редовног професора 1958. године, добрим делом захваљујући свом опсежном истраживању и писању.[5] Током прве деценије своје каријере у психологији, Шехтер је био аутор или коаутор пет књига, од којих четири (Друштвени притисци у неформалним групама [1950], Теорија и експеримент у друштвеној комуникацији [1950], Када пророчанство не успе [1956] – написано са Фестингером и Хенријем Рикеном, која описује шта се десило са миленијумским групама након што је прошао њихов предвиђени датум краја света – и Психологија припадности [1959]) и даље су веома утицајни. Поред књига, током 1950-их, Шехтер је такође написао бројне чланке о темама као што су преношење гласина, групна кохезија и убеђивање.[4]

Такав рад је Шехтер стекао неколико почасти и награда током његовог боравка на Универзитету у Минесоти. Године 1952, Шехтер је добио Фулбрајтову стипендију. Затим, 1959. године, пред крај свог боравка у Минесоти, Шехтер је добио и Социо-психолошку награду Америчке асоцијације за унапређење науке (АААС) и АААС награду за научна истраживања о понашању 1959. године.[6] Те године, Шехтер је такође освојио прву од својих неколико награда Фондације Генерал Електрик, које је наставио да осваја сваке године до 1962. године.[5]

Каснија каријера (Универзитет Колумбија 1961–1992)[уреди | уреди извор]

Након 12 година на Универзитету у Минесоти, Шехтер се придружио факултету Универзитета Колумбија (Њујорк, Њујорк) као професор психологије 1961. године, где је остао до краја своје каријере. Његов рад 1960-их био је фокусиран на то како процеси атрибуције утичу на људе у различитим аспектима друштвеног живота и самоперцепције, са студијама о темама као што су ред рођења, криминално понашање, перцепција бола и гојазност. Захваљујући оваквим студијама, 1966. је именован Роберт Џонстон Нивеновим професором социјалне психологије. Шехтер је наставио да добија почасти у наредне две године, постајући члан Гугенхајмове фондације 1967. и освојио награду за истакнути научни допринос Америчког удружења психолога. 1968. године.[7]

Током 1970-их, Шехтерово истраживање је поново померило фокус, овог пута на пушење дувана и никотин. Његово истраживање на ову тему показало је да је никотин био супстанца која изазива велику зависност и да је производила ефекте повлачења код оних који су покушавали да престану пуних петнаест година пре него што је дуванска индустрија јавно признала ове налазе.

Године 1983, Шехтерове опсежне и револуционарне истраживачке студије донеле су му место у Националној академији наука. Годину дана касније, добио је Награду угледног научника од Друштва експерименталне социјалне психологије. Али као човек велике радозналости, Шехтер није престао да се бави истраживањем након што је добио ове почасти. Средином 1980-их и почетком 1990-их, његово истраживање је поново померило фокус, овог пута на теме као што су берза и питања говора.[4]

Пензионисање и смрт (1992–1997)[уреди | уреди извор]

Са 70 година, Шехтер је одлучио да је време да заврши своју 31-годишњу каријеру на Универзитету Колумбија и повукао се 1992. са емеритусом статусом. Пет година касније, Шехтер је умро 7. јуна 1997. у свом дому у Ист Хамптону у Њујорку. Иза њега су остали супруга Софија (рођена Дакворт) и Елајџа, њихов једини син (рођен 1969).[3] Поред ова два члана породице, Шехтер је иза себе оставио и веома угледне, утицајне студенте психологије, као што су Биб Латане, Ричард Нисбет, Ли Рос, Џером Сингер, Стјуарт Валинс, Патриша Плајнер, Џудит Родин и Лед Вилер.[4] Његови радови су архивирани у Бентли историјској библиотеци Универзитета у Мичигену.[3]

Доприноси психологији[уреди | уреди извор]

Главне публикације и налази[уреди | уреди извор]

Девијација, одбијање и комуникација (1951)[уреди | уреди извор]

Шехтер је спровео експеримент који је тестирао друштвене притиске које особа може осећати да би се прилагодила да се уклопи у кохезивност, да се поклапа са мишљењима групе и значају других чланова групе. Шехтер је препознао важност комуникације и одбијања међу групом и координирао ове варијабле заједно са параметрима експеримента. Резултати Шехтерових експеримената су кључне компоненте за проучавање међуљудске комуникације и групне динамике.[8]

Ред рођења, еминенција и високо образовање (1963)[уреди | уреди извор]

Шехтер је такође био заинтересован за истраживања која су укључивала оригиналне идеје Френсиса Галтона о еминенцији и реду рођења. Веровало се да су они који су еминентнији, инвентивнији, продуктивнији или генијалнији, било прворођени или једино дете у породици. Његово истраживање је закључило да су ови подаци само одраз, јер сва претходна истраживања укључују популацију колеџа као експериментални узорак. Он указује да су узорци колеџа из много разлога пренасељени породичним прворођенцима.[9]

Публикације[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

Поглавља књига[уреди | уреди извор]

  • Сцхацхтер, С. (1964) Тхе интерацтион оф цогнитиве анд пхyсиологицал детерминантс оф емотионал стате. Ин Адванцес ин Еxпериментал Социал Псyцхологy, ед. L. Беркоwитз, пп. 49–79. Неw Yорк: Ацадемиц Пресс.
  • Сцхацхтер, С. & Латанé, Б. (1964). Цриме, цогнитион анд тхе аутономиц нервоус сyстем. Ин Небраска Сyмпосиум он Мотиватион, ед. D. Левине, пп. 221–73. Линцолн: Университy оф Небраска Пресс.
  • Сцхацхтер, С. (1980). Нонпсyцхологицал еxпланатионс оф бехавиор. Ин Ретроспецтиве он Социал Псyцхологy, ед. L. Фестингер, пп. 131–57. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс.

Чланци[уреди | уреди извор]

  • Сцхацхтер, С. (1951) Девиатион, рејецтион анд цоммуницатион.Ј. Абнорм. Соц. Псyцхол. 46:190-207.
  • Сцхацхтер, С. (1962) Wитх Ј. Сингер. Цогнитиве, социал анд пхyсиологицал детерминантс оф емотионал стате. Псyцхол. Рев. 69:379-99.
  • Сцхацхтер, С. (1963) Биртх ордер, еминенце анд хигхер едуцатион. Ам. Социол. Рев. 28:757-68.
  • Сцхацхтер, С. (1968). Обеситy анд еатинг. Сциенце 161:751-56.
  • Сцхацхтер, С. (1971). Соме еxтраординарy фацтс абоут обесе хуманс анд ратс. Ам. Псyцхол. 26:129-44.
  • Сцхацхтер, С. (1977). Ницотине регулатион ин хеавy анд лигхт смокерс. Ј. Еxп. Псyцхол. 106:5-12.
  • Сцхацхтер, С. (1978). Пхармацологицал анд псyцхологицал детерминантс оф цигаретте смокинг. Анн. Интерн. Мед. 88:104-14.
  • Сцхацхтер, С. (1982). Рецидивисм анд селф-цуре оф смокинг анд обеситy. Ам. Псyцхол. 37:436-44.
  • Сцхацхтер, С. (1991) Wитх Н. Ј. С. Цхристенфелд, Б. Равина, анд Ф. Р. Билоус. Спеецх дисфлуенцy анд тхе струцтуре оф кноwледге. Ј. Перс. Соц. Псyцхол. 60:362-67.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Хаггблоом, Стевен Ј.; Wарницк, Ренее; Wарницк, Јасон Е.; Јонес, Винесса К.; Yарброугх, Гарy L.; Русселл, Тенеа M.; Борецкy, Цхрис M.; МцГаххеy, Реаган; Поwелл III, Јохн L.; Беаверс, Јамие; Монте, Еммануелле (2002). „Тхе 100 мост еминент псyцхологистс оф тхе 20тх центурy”. Ревиеw оф Генерал Псyцхологy. 6 (2): 139—152. дои:10.1037/1089-2680.6.2.139. 
  2. ^ „ПсyцНЕТ - Оптион то Буy”. 
  3. ^ а б в Гарднер, L. (ед.) (1989.) А хисторy оф псyцхологy ин аутобиограпхy (вол. VIII). Станфорд Университy Пресс, п. 449.
  4. ^ а б в г д ђ Симпсон, Ј.А. (2000.) Сцхацхтер, Станлеy. Ин Каздин, А.Е. (ед.) Енцyцлопедиа оф Псyцхологy (вол. 7). Wасхингтон, D.C.: Америцан Псyцхологицал Ассоциатион анд Оxфорд Университy Пресс.
  5. ^ а б в Схеехy, Н., Цхапман, А.Ј., & Цонроy, W. (едс.) (1997.) Сцхацхтер, Сеyмоур [сиц.] Биограпхицал Дицтионарy оф Псyцхологy. Лондон, Енгланд: Роутледге.
  6. ^ „Хисторy & Арцхивес: АААС Призе фор Бехавиорал Сциенце Ресеарцх”. Архивирано из оригинала 2020-08-01. г. Приступљено 2013-05-31. 
  7. ^ Сцхацхтер, С. (1968). Обеситy анд еатинг. Неw Сериес, 161, 751-756.
  8. ^ Сцхацхтер, С. (1951). Девиатион, рејецтион, анд цоммуницатион. Тхе Јоурнал оф Абнормал анд Социал Псyцхологy, 46, 190-207.
  9. ^ Сцхацхтер, С. (1963). Биртх ордер, еминенце, анд хигхер едуцатион. Америцан Социологицал Ревиеw, 28, 757-768.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Грунберг, Н. Е., Нисбетт, Р. Е., Родин, Ј., анд Сингер, Ј. Е. (1987). А Дистинцтиве Аппроацх то Псyцхологицал Ресеарцх: Тхе Инфлуенце оф Станлеy Сцхацхтер. Хиллсдале, Н.Ј.: Лаwренце Ерлбаум Ассоциатес. гоогле боокс[мртва веза]
  • Г. Линдзеy (ед.) А Хисторy оф Псyцхологy ин Аутобиограпхy, Вол. VIII (1989). Станфорд: Станфорд Университy Пресс.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Стенли Шехтер на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Stenli_Šehter&oldid=27676844”