Транскрипциони фактор
У молекуларној биологији и генетици, транскрипциони фактор (за секвенцу-специфични ДНК-везујући фактор) је протеин који се везује за специфичне ДНК секвенце, чиме контролише пренос (или транскрипцију) генетичке информације са ДНК на иРНК.[1][2] Транскрипциони фактори врше ту функцију сами или у комплексу са другим протеинима, путем промовисања (као активатори), или блокирања (као репресори) регрутовања РНК полимераза (ензима који врше транскрипцију генетичке информације са ДНК на РНК) за специфичне гене.[3][4][5]
Транскрипциони фактори садрже један или више ДНК-везујућих домена (ДБД), који се везују за специфичне ДНК секвенце поред гене које они регулишу.[6][7] Додатни протеини као што су коактиватори, ремоделатори хроматина, хистонске ацетилазе, деацетилазе, киназе, и метилазе, који такође учествују у регулацији гена, немају ДНК-везујуће домене, и стога нису транскрипциони фактори.[8]
Конзервација у различитим организмима[уреди | уреди извор]
Транскрипциони фактори су есенцијални за регулацију експресије ген. Последица тога је да су присутни у свим живим бићима. Број транскрипционих фактора нађених у организму расте са величином генома, и већи геноми теже да имају већи број транскрипционих фактора по гену.[9]
Постоји око 2600 протеина у хуманом геному који садрже ДНК-везујуће домене, и за већину њих се сматра да делују као транскрипциони фактори.[10] Стога, приближно 10% гена у геномском коду су транскрипциони фактори, што чини ову фамилију највећом фамилијом хуманих протеина. Штавише, гени су често окружени са неколико везних места за различите транскрипционе факторе, и ефикасна експресија тих гена захтева здружено дејство неколико различитих фактора (види, на пример, хепатоцитни нуклеарни фактори). Комбинаторно коришћење подскупа од око 2000 људских транскрипционих фактора с лакоћом омогућава јединствену регулисању сваког гена у људском геному током развоја.[8]
Механизам[уреди | уреди извор]
Транскрипциони фактори се везују било за појачивачке или промотерске регионе ДНК гена које регулишу. У зависности од транскрипционог фактора, транскрипција гена је било појачана или умањена. Транскрипциони фактори користе мноштво механизама за регулацију експресије гена.[11] Неки од њих су:
- стабилизација или блокиране везивања РНК полимеразе за ДНК
- катализа ацетилације или деацетилације хистонских протеина. Транскрипциони фактор може делује директно или да регрутује друге протеине са том каталитичком активношћу. Многи транскрипциони фактори користе један од два супротна механизама за регулацију транскрипције:[12]
- хистонска ацетилтрансфераза (ХАТ) – ацетилише хистонске протеине, чиме се слави веза између ДНК и хистона. Последица тога је да је ДНК приступачнија за транскрипцију, те се она одвија у већој мери
- хистонска деацетилаза (ХДАЦ) – деацетилише хистонске протеине, чиме се ојачава веза између ДНК и хистона. То чини ДНК мање доступном за транскрипцију, и стога се она одваја у мањој мери.
- регрутовање коактиваторских или корепресорских протеина у комплекс транскрипционог фактора и ДНК[13]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Латцхман, ДС (1997). „Трансцриптион фацторс: ан овервиеw”. Инт. Ј. Биоцхем. Целл Биол. 29 (12): 1305—12. ПМИД 9570129. дои:10.1016/С1357-2725(97)00085-X.
- ^ Карин M (1990). „Тоо манy трансцриптион фацторс: поситиве анд негативе интерацтионс”. Неw Биол. 2 (2): 126—31. ПМИД 2128034.
- ^ Роедер, РГ (1996). „Тхе роле оф генерал инитиатион фацторс ин трансцриптион бy РНА полyмерасе ИИ”. Трендс Биоцхем. Сци. 21 (9): 327—35. ПМИД 8870495. дои:10.1016/0968-0004(96)10050-5.
- ^ Николов ДБ, Бурлеy СК (1997). „РНА полyмерасе II трансцриптион инитиатион: а струцтурал виеw”. Проц. Натл. Ацад. Сци. У.С.А. 94 (1): 15—22. ПМЦ 33652
. ПМИД 8990153. дои:10.1073/пнас.94.1.15.
- ^ Лее ТИ, Yоунг РА (2000). „Трансцриптион оф еукарyотиц протеин-цодинг генес”. Анну. Рев. Генет. 34: 77—137. ПМИД 11092823. дои:10.1146/аннурев.генет.34.1.77.
- ^ Митцхелл ПЈ, Тјиан Р (1989). „Трансцриптионал регулатион ин маммалиан целлс бy сеqуенце-специфиц ДНА биндинг протеинс”. Сциенце. 245 (4916): 371—8. ПМИД 2667136. дои:10.1126/сциенце.2667136.
- ^ Птасхне M, Ганн А (1997). „Трансцриптионал ацтиватион бy рецруитмент”. Натуре. 386 (6625): 569—77. ПМИД 9121580. дои:10.1038/386569а0.
- ^ а б Бриванлоу АХ, Дарнелл ЈЕ (2002). „Сигнал трансдуцтион анд тхе цонтрол оф гене еxпрессион”. Сциенце. 295 (5556): 813—8. ПМИД 11823631. дои:10.1126/сциенце.1066355.
- ^ ван Нимwеген Е (2003). „Сцалинг лаwс ин тхе фунцтионал цонтент оф геномес”. Трендс Генет. 19 (9): 479—84. ПМИД 12957540. дои:10.1016/С0168-9525(03)00203-8.
- ^ Бабу MM, Лусцомбе НМ, Аравинд L, Герстеин M, Теицхманн СА (2004). „Струцтуре анд еволутион оф трансцриптионал регулаторy нетwоркс”. Цурр. Опин. Струцт. Биол. 14 (3): 283—91. ПМИД 15193307. дои:10.1016/ј.сби.2004.05.004.
- ^ Гилл Г (2001). „Регулатион оф тхе инитиатион оф еукарyотиц трансцриптион”. Ессаyс Биоцхем. 37: 33—43. ПМИД 11758455.
- ^ Нарликар ГЈ, Фан ХY, Кингстон РЕ (2002). „Цооператион бетwеен цомплеxес тхат регулате цхроматин струцтуре анд трансцриптион”. Целл. 108 (4): 475—87. ПМИД 11909519. дои:10.1016/С0092-8674(02)00654-2.
- ^ Xу L, Гласс ЦК, Росенфелд МГ (1999). „Цоацтиватор анд цорепрессор цомплеxес ин нуцлеар рецептор фунцтион”. Цурр. Опин. Генет. Дев. 9 (2): 140—7. ПМИД 10322133. дои:10.1016/С0959-437X(99)80021-5.
Литература[уреди | уреди извор]
- „ДБД: Трансцриптион фацтор датабасе Хоме”. Архивирано из оригинала 04. 12. 2008. г. Приступљено 2. 3. 2008.
- Wилсон D, Цхароенсаwан V, Куммерфелд СК, Теицхманн СА (2008). „ДБД--таxономицаллy броад трансцриптион фацтор предицтионс: неw цонтент анд фунцтионалитy”. Нуцлеиц Ацидс Рес. 36 (Датабасе иссуе): Д88—92. ПМЦ 2238844 . ПМИД 18073188. дои:10.1093/нар/гкм964.
- Гилберт, ФС. „Трансцриптион фацторс: ДевБио он-лине супплементарy материал то Девелопментал Биологy”. Синауер Ассоциатес. Архивирано из оригинала 30. 04. 2011. г. Приступљено 2. 3. 2008.
- Сингер, Сусан Р.; Гилберт, Сцотт Ф. (2006). Девелопментал Биологy. Сундерланд, Масс: Синауер Ассоциатес. ИСБН 978-0-87893-250-4.
- „Трансцриптион Фацтор Цлассифицатион, А цлассифицатион оф трансцриптион фацторс басед он тхеир ДНА-биндинг домаинс”. БИОБАСЕ ГмбХ. 1. 10. 2002. Приступљено 2. 3. 2008.
- Матyс V, Кел-Маргоулис ОВ, Фрицке Е, Лиебицх I, Ланд С, Барре-Диррие А, Реутер I, Цхекменев D, Крулл M, Хорнисцхер К, Восс Н, Стегмаиер П, Леwицки-Потапов Б, Саxел Х, Кел АЕ, Wингендер Е (2006). „ТРАНСФАЦ анд итс модуле ТРАНСЦомпел: трансцриптионал гене регулатион ин еукарyотес”. Нуцлеиц Ацидс Рес. 34 (Датабасе иссуе): Д108—10. ПМЦ 1347505 . ПМИД 16381825. дои:10.1093/нар/гкј143.
- „Имаге оф трансцриптион фацтор фунцтион ин хуманс”. Аццесс Еxцелленце, Тхе Натионал Хеалтх Мусеум. Архивирано из оригинала 03. 11. 2012. г. Приступљено 2. 3. 2008.
- Албертс, Бруце; Браy, Деннис; Хопкин, Карен; Јохнсон, Алеxандер; Леwис, Јулиан; Рафф, Мартин; Робертс, Кеитх; Wалтер, Петер (2004). Ессентиал целл биологy. Неw Yорк: Гарланд Сциенце. стр. 896 пагес. ИСБН 978-0-8153-3480-4.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Трансцриптион+Фацторс на US National Library of Medicine Medical Subject Headings (MeSH)
- Протеин-ДНК везивање Архивирано на сајту Wayback Machine (7. јул 2015)
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
