Владавина права

С Википедије, слободне енциклопедије

Део серије о
конзервативизму
Варијанте
Концепти
Људи
Организације
Религијски
Национални
Повезано
Мозаик који представља судски и законодавни аспект права. Жена на престолу држи мач да казни кривце и палмину грану да награди заслужне. Слава окружује њену главу, а Минервина егида означава оклоп праведности и мудрости.[1]

Владавина права је основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима. Владавина права се остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону.[2][3] Владавина права је дефинисана у Енциклопедији Британика као „механизам, процес, институција, пракса или норма која подржава једнакост свих грађана пред законом, обезбеђује неарбитраран облик владавине и уопштено спречава арбитрарну употребу моћи.“[4] Термин владавина права је уско повезан са конституционализмом, као и Рецхтсстаат и односи се на политичку ситуацију, а не на неко специфично правно правило.[5][6][7]

Дефиниције[уреди | уреди извор]

Владавина права је “метаправна идеја о ваљаном правном поретку који подробним и постојаним правним ограничењима државне власти, одговарајућим својствима закона и поузданим институционалним јемствима највећма обезбеђује људску сигурност и слободу.” (К. Чавошки)

Бундесархив Б

Константа идеје владавине права, која у себи сублимира и њен вишестолетни развитак али и њено савремено значење, своди се на захтев за прâвом ограниченом и одговорном политичком влашћу чије деловање за сврху и циљ има остваривање и заштиту најширег корпуса људских права и слобода. Након коначне теоријске симбиозе класичног либерализма и теорије представничке демократије у XIX веку, која је заменила напетост између двају доктрина (Либерализам је доктрина о томе шта треба да буде закон, демократија, пак, доктрина о начину на који се одређује шта ће бити закон), савремени појам владавине права се може изједначити са конституционалном демократијом, схваћеном “као начело и теорија владавине права (која) представља ограничено (представничким системом успостављено) одговорно и подељено вршење политичке власти од стране (равнотежом) узајамно контролисаних уставних носилаца власти.” (Лидија Баста-Флајнер)

Елементи владавине права[уреди | уреди извор]

  • материјална (супстанцијална) ограничења власти – у данашњем свету се то чини уставом, као највишим правним актом (у Енглеској уставним конвенцијама), али и међународноправним инструментима ;
  • одговарајућа својства закона, као најважнијих аката власти – општост, одређеност, јасност, постојаност, унутрашња морална вредност (праведност);
  • институционална и процесна јемства слободе:
  1. независност судства (две димензије: институционална и персонална - Независност суда као институције се огледа у његовој самосталности према органима законодавне и извршне власти, као и према појединцима, политичким партијама, другим организацијама и различитим интересним групама у друштву. Независност судија као личности огледа се у њиховој слободи да доносе непристрасне одлуке на основу сопствене оцене чињеница и сопственог схватања закона, без ограничења, утицаја, подстицаја, притисака, посредних или непосредних интервенција, ма од кога или из било којих разлога. Стога је неопходна непокретност и сталност судијског позива);
  2. забрана доношења ретроактивних закона (еx пост фацто);
  3. хабеас цорпус јемства, којима се штити лична слобода и спречава самовољно хапшење и затварање;
  4. одговарајући правни поступак (дуе процесс оф лаw), подразумева постојање правила о непристрасном и правичном поступку који омогућава решење насталог спора, уз истовремена поуздана јемства правне сигурности и индивидуалне слободе;
  5. подела власти на законодавну, извршну и судску и систем “тежа и противтежа” (цхецкс анд балланцес), којим се оне међусобно ограничавају.

Историја[уреди | уреди извор]

Даглас Фербанкс на трећем збору Либерти Лона

Концепције о правној држави и владавини права почивају на идеји да је основна функција државе управљање јавним пословима. Почетком 20. века долази до уобличавања ове идеје и држава представља организацију која има тзв. социјалну функцију и њен основни задатак се огледа у пружању јавних услуга грађанима.

Идеја о владавини права у енглеској конституционалистичкој традицији јавила се са Милтоном. Почевши од њега, па на даље, имамо велики број аутора који у владавини права (Руле оф лоw) виде "поуздано јемство слободе". Ова идеја се постепено развила, а и данас полазне претпоставке су јој остале исте; евентуалне разлике јављају се код одређења идеје у материјалном смислу, имајући у виду све шири спектар државних функција.

Владавина права је тема из области филозофије, политике и права. Садржина овог појма најчешће се изражава појмом "уставност" који подразумева подложност државе, тј. државних органа објективном праву, исто као и појединца. Како организацију и рад државних органа у односу на људске и грађанске слободе утврђује устав, то се ограничавање државе и државне власти са правом одређује изразом уставност.

Владавина права подразумева уставност, али и више од тога. Она претпоставља одређена својства правног поретка и одговарајуће атрибуте важећих закона. Овако одређена владавина права је тековина модерног доба и крајњи исход дугог историјског развитка. Та идеја је јако стара, јавља се још у античком добу, а касније се само употпуњавала.Још је Платон говорио да нико не сме да буде изнад закона, већ да свака, па и највиша власт мора бити подређена закону који је истински господар и управљач у држави. Римски правници су у праву налазили везу која политичко друштво, тј. државу држи на окупу.

Поред бројних различитости у схватању и тумачењу владавине права, сва схватања и размишљања имају нешто заједничко. То је идеја да је владавина права камен темељац модерне државе. Она обезбеђује права и слободе појединцу, али исто тако обезбеђује ефикасна средства санкционисања у случају њихове повреде.

Древна историја (6.000 пне – 650)[уреди | уреди извор]

На Западу, стари Грци су у почетку сматрали да је најбољи облик владавине владавина најбољих људи.[8] Платон се залагао за добронамерну монархију којом је владао идеализовани краљ филозоф, који је био изнад закона.[8] Платон се ипак надао да ће најбољи људи бити добри у поштовању утврђених закона, објашњавајући да „Тамо где је закон подређен неком другом ауторитету и нема свога, колапс државе, по мом мишљењу, није далеко; али ако је закон господар власти, а влада њен роб, онда је ситуација пуна обећања и људи уживају све благослове којима богови обасипају државу."[9] Више него што је Платон покушао да учини, Аристотел се одлучно противио да је највишим званичницима допуштено да располажу моћи изван чувања и служења законима.[8]

Римски државник Цицерон је често цитиран како је отприлике рекао: „Сви смо слуге закона да бисмо били слободни.“[10] Током Римске републике, контроверзни магистрати су могли бити изведени на суђење када им је истекао мандат. Под Римским царством, суверен је био лично имун (легибус солутус), али они са притужбама могли су да туже трезор.[11]

У Кини, чланови школе легализма током 3. века пре нове ере залагали су се за коришћење закона као оруђа управљања, али су промовисали „владавину законом“ за разлику од „владавине закона“, што значи да су аристократе и цара поставили изнад закона.[12] Насупрот томе, Хуанг-Лао школа даоизма је одбацила правни позитивизам у корист природног закона којем би чак и владар био подложан.[13]

Правци владавине права[уреди | уреди извор]

Писци новијег доба под владавином права подразумевају питање ваљаности, тј. правности права. Које је право владајуће, тј. које је право мерило правности права, су само нека од питања којима се теоретичари баве и на основу од одговора на ова фундаментална питања можемо их груписати у три правца.

  1. Према либерално-демократском схватању, појам владавине права није просторно и временски ограничен, већ је нешто што је дато по себи, и његов садржај се никада не доводи у питање. То је вечан и универзалан појам. Према овим писцима право је скуп метаправних начела која постоје пре устава и обавезују и самог уставотворца.
  2. Према формално-легалистичком схватању владавина права није владавина конкретних закона, већ онога што закони треба да буду. Треба да очува и осигура слободу. Своди се на пуко начело легалитета- усаглашености аката ниже са актима више правне снаге. По овом схватању владавина права супротставља се полицијској држави коју карактерише слепа покорност законима, у којој појединац има статус поданика без икаквих субјективних права,
  3. Према трећем схватању, владавина права није владавина поретка као таквог, већ владавина правног поретка одређених својстава. Она значи ограничену власт, али тако да у уставу и законима постоје правила која апсолутно искључују концентрацију власти на једном мјесту, самовољу и злоупотребе у области људских права и слобода. Та правила морају бити формулисана у позитивном праву, и то је управо нит која оваквом начину размишљања даје компромисни карактер у односу на непомирљива претходна два.

Данас, свака савремена правна држава је незамислива без постојања принципа владавине права. Остваривање правне државе не може представљати циљ, већ само нужну претпоставку за владавину права, остваривање уставности I законитости, правде I правичности.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Цоле, Јохн ет ал. (1997). Тхе Либрарy оф Цонгресс, W. W. Нортон & Цомпанy. п. 113
  2. ^ Устав Републике Србије
  3. ^ Социетy, Натионал Геограпхиц (15. 3. 2019). „Руле оф Лаw”. Натионал Геограпхиц Социетy (на језику: енглески). Приступљено 29. 1. 2022. 
  4. ^ „руле оф лаw | Дефинитион, Имплицатионс, Сигнифицанце, & Фацтс | Британница”. www.британница.цом (на језику: енглески). Приступљено 29. 1. 2022. 
  5. ^ Тен, C. л (2017), „Цонститутионалисм анд тхе Руле оф Лаw”, А Цомпанион то Цонтемпорарy Политицал Пхилосопхy (на језику: енглески), Јохн Wилеy & Сонс, Лтд, стр. 493—502, ИСБН 978-1405177245, дои:10.1002/9781405177245.цх22 
  6. ^ Реyнолдс, Ноел Б. (1986). „Цонститутионалисм анд тхе Руле оф Лаw”. Алл Фацултy Публицатионс (БYУ СцхоларсАрцхиве). 
  7. ^ „Цонститутионалисм, Руле оф Лаw, ПС201Х-2Б3”. www.процонсервативе.нет. Приступљено 12. 11. 2019. 
  8. ^ а б в Давид Цларке, "Тхе манy меанингс оф тхе руле оф лаw Архивирано на сајту Wayback Machine (8. април 2016)" in Kanishka Jayasuriya, ed., Law, Capitalism and Power in Asia (New York: Routledge, 1998).
  9. ^ Cooper, John et al. Complete Works By Plato, p. 1402 (Hackett Publishing, 1997).
  10. ^ In full: "The magistrates who administer the law, the judges who act as its spokesmen, all the rest of us who live as its servants, grant it our allegiance as a guarantee of our freedom."—Cicero (1975). Murder Trials. Penguin Classics. Превод: Michael Grant. Harmondsworth: Penguin. стр. 217.  Original Latin: "Legum ministri magistratus, legum interpretes iudices, legum denique idcirco omnes servi sumus ut liberi esse possimus."—„Pro Cluentio”. The Latin Library. 53:146. Приступљено 5. 3. 2018. 
  11. ^ Wormuth, Francis. The Origins of Modern Constitutionalism, p. 28 (1949).
  12. ^ Xiangming, Zhang. On Two Ancient Chinese Administrative Ideas: Rule of Virtue and Rule by Law Архивирано 17 јун 2017 на сајту Wayback Machine, Тхе Цултуре Мандала: Буллетин оф тхе Центре фор Еаст-Wест Цултурал анд Ецономиц Студиес (2002): "Алтхоугх Хан Феи рецоммендед тхат тхе говернмент схоулд руле бy лаw, wхицх сеемс импартиал, хе адвоцатед тхат тхе лаw бе енацтед бy тхе лордс солелy. Тхе лордс плаце тхемселвес абове тхе лаw. Тхе лаw ис тхеребy а монарцхицал меанс то цонтрол тхе пеопле, нот тхе пеопле'с меанс то рестраин тхе лордс. Тхе лордс аре бy но меанс он ан еqуал фоотинг wитх тхе пеопле. Хенце wе цаннот ментион тхе руле бy лаw пропосед бy Хан Феи ин тхе саме бреатх ас демоцрацy анд тхе руле оф лаw адвоцатед тодаy."
    Бевир, Марк. Тхе Енцyцлопедиа оф Политицал Тхеорy, пп. 161–162.
    Мунро, Доналд. Тхе Цонцепт оф Ман ин Еарлy Цхина. п. 4.
    Гуо, Xуезхи. Тхе Идеал Цхинесе Политицал Леадер: А Хисторицал анд Цултурал Перспецтиве. п. 152.
  13. ^ Пееренбоом, Рандалл (1993). Лаw анд моралитy ин анциент Цхина: тхе силк манусцриптс оф Хуанг-Лао. СУНY Пресс. стр. 171. ИСБН 978-0-7914-1237-4. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Vladavina_prava&oldid=27558316”