Жозеф де Местр
| Жозеф де Местр | |
|---|---|
 Жозеф де Местр на портрету фон Фогелштајна | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1. април 1753. |
| Место рођења | Шамбери, Краљевина Пијемонт-Сардинија |
| Датум смрти | 26. фебруар 1821. (67 год.) |
| Место смрти | Торино, Краљевина Пијемонт-Сардинија |
| Књижевни рад | |
| Утицаји од | Платон, Плутарх |
| Утицао на | Шарл Бодлер, Огист Конт, Сен Симон, Џорџ Сентбери, Шарл Морас, Хуан Доносо Кортес |
| Најважнија дела | О папи Писма о инквизицији Санктпетербуршке вечери или Разговори о овоземаљској владавини |
| Део серије о |
| конзервативизму |
|---|
 |
Жозеф-Мари де Местр (франц. Joseph-Marie de Maistre; Шамбери, 1. април 1753 — Торино, 26. фебруар 1821) био је писац, филозоф, судија и дипломата. Сматра се једним од родоначелника европског конзервативизма. Иако се данас сматра Французом, он је себе сматрао Савојцем, посебно након Француске револуције, када је напустио домовину и отишао на Сардинију.[1] Виктор Емануел I, краљ Пијемонта и Сардиније, поставио га је за амбасадора у Русији 1803. У Санкт Петербургу је постао миљеник руских аристократских салона. Тамо је написао своја најзначајнија дела.[2] Након повратка на Сардинију 1817, био је главни судија и министар све до смрти 1821. Те године објављена је његова најзначајнија књига Санктпетербуршке вечери или Разговори о овоземаљској владавини.
Сматра се кључним мислиоцем који се супроставио просветитељству и либералним идејама осамнаестог столећа.[3] Посебно је био критичан према филозофији Франсиса Бејкона, кога је сматрао родоначелником просветитељства.[4] За Местра је монархија једини легитиман и божански устројен облик владавине.[5] Изнад краља је једино папа, који треба да одлучује о најважнијим световним питањима, али и џелат као неко ко ће кажњавати оне који не поштују поредак. Тврдио је да је Француска револуција рационално одбацивање хришћанства и да је управо она главни кривац за крвопролиће и хаос који су настали, јер је тако Бог казнио промену поретка света.[6][7] Иако се поред Едмунда Берка сматра родоначелником конзервативизма са широким утицајем на политичку десницу, Местрови списи извршили су утицај и на социјалне утописте Огиста Конта и Сен Симона и њихову концепцију политичког ауторитета.[8]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Beum, Robert (1997). "Ultra-Royalism Revisited," Modern Age, Vol. 39, No. 3. стр. 305.
- ^ Teeling, T.T. (1985). "Joseph de Maistre," The American Catholic Quarterly Review, Vol. XX. стр. 824.
- ^ Masseau, Didier (2000). Les Ennemis des Philosophes. Editions Albin Michel.
- ^ Huet, François (1837). "Le Chancelier Bacon et le Comte Joseph de Maistre." In: Nouvelles Archives Historiques, Philosophiques et Littéraires. Gand: C. Annoot-Braekman, vol. I. стр. 65–94.
- ^ Alibert, Jacques (1992). Joseph de Maistre, Etat et Religion. Paris: Perrin.
- ^ Lebrun, Richard (1989). "The Satanic Revolution: Joseph de Maistre's Religious Judgment of the French Revolution", Proceedings of the Annual Meeting of the Western Society for French History, Vol. 16. стр. 234–240.
- ^ Garrard, Graeme (1996). "Joseph de Maistre's Civilization and its Discontents," Journal of the History of Ideas, Vol. 57, No. 3. стр. 429–446.
- ^ Armenteros 1854
Литература[уреди | уреди извор]
- Armenteros, Carolina (1854). The French Idea of History: Joseph de Maistre and his Heirs, 1794-. Ithaca, NY and London: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4943-7.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Жозеф де Местр на Викимедијиној остави
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Људи | |
| Остале | |
