Слобода

Из Википедије, слободне енциклопедије
За остала значења види Слобода (вишезначна одредница)
Антички симбол слободе

Слобода (грч. ἐλευθερία; лат. libertas) се односи, у најопштијем смислу, на тврдњу „бити слободан“ (неспутан, незаробљен) и означава стање у којем субјект може да делује без присиле и забране. Положај човека потпуно супротан слободи јесте ропство.

У филозофији постоји више повезаних одређења појма слободе. Слобода као слобода избора подразумева способност човека да бира између различитих могућности и да доноси одлуке. Слобода као аутономија делања значи могућност делања по сопственој вољи које претпоставља одсутност сваке принуде споља. Слобода као слобода воље подразумева све оно што не шкоди другоме. Овај појам слободе подразумева самоограничење, јер би безгранична слобода била самовоља, односно негација слободе другог.[1]

У онтолошком смислу слобода чини бит човека, његову човечност која га разликује од осталих бића детерминисаних нужношћу.[2] Пошто слобода чини бит човека као личности, неки је називају и личном слободом. Глас ове темељне људске слободе се зове савест.[2] Премда се човек не може одрећи ове слободе, он се наспрам ње може оглушити. Уколико пак свесно преузима своју слободу, а тиме и одговорност, онда се она назива позитивном слободом, која се испољава као „слобода за“.

Слобода у филозофији[уреди]

Стари Грци су слободу схватали првенствено као политичко право грађана у полису, јер је грађанин (политес) био слободан човек, за разлику од роба. Етимологија старогрчког појма eleutheros означава стање у коме људи живе заједно и припадају једном народу. Отуда и реч слобода (eleutheria) упућује на људску међусобност, припадност некој заједници.[1] Платон сматра да иделна држава осигурава највећу слободу за све грађане као остварење праведности, где свако ради оно у чему је најбољи. Аристотел пак одређује слободу човека на онтолошкој, етичкој и политичкој равни. У онтолошком смислу слободним називамо човека који живи ради себе а не ради другога (Мет. 982 б 26), дакле оног који је одређен самосврхом. На том темељу уздиже се и слобода у етичком смислу као намера или избор „ствари које су у нашој моћи и које су оствариве“ (Ник. Етика 1112 а). У политичком смислу слобода је остварење поретка заједнице где свако постиже највећу афирмацију: „Слободи као прво припада да се наизменично влада и бива владан“ (Пол. 1317 б 1). Само честит човек може постати и честит грађанин не узурпирајући и не злоупотребљавајући власт, јер је као једнак према другима када је сам на власти и када је под влашћу других. Стоичка филозофија је поимала слободу као сазнату нужност. Ово схватање слободе има своје следбенике у представницима детерминизма.

Средњовековна филозофија премешта тежиште проблематике из политике у унутрашњост субјекта, па се слобода пре свега испољава као слобода воље. Хришћанска филозофија божије свезнање супротставља слободној вољи јединке, из чега изводи предодређеност људске делатности.

Ежен Делакроа, Слобода води народ

У нововековној филозофији проблем слободе добија на важности у борби грађанства против феудалног апсолутизма и долази до изражаја у теоријама природног права, друштвеног уговора и либерализма. Према Баруху Спинози, супротност слободи није нужност него принуда. Француски филозофи просветитељства су сматрали да је стање слободе прирођено човеку због чињенице да поседује душу и свест. Русо сматра слободу основним својством човека без којег нема ни права, ни дужности, ни моралности.

Cquote2.png
Одрећи се своје слободе, то значи одрећи се сваког својства човека, човечанских права, чак и своје дужности... Одузети сваку слободу својој вољи значи одузети сваку моралност својим делима.
Cquote1.png
 
Русо, Друштвени уговор[3]

Кант сматра човека као чулно биће неслободним. За њега је слобода у негативном смислу независност од узрока чулног света, а слобода у позитивном смислу је аутономија ума, морални закон као услов слободне воље. Према Канту, постоје две могућности људског деловања: 1) аутономно, када се наша воља одређује законима који су у нама самима, који почивају у нашем уму; 2) хетерономно, када је наша воља одређена нечим што стоји изван нас, неким нама туђим законом.[1]

Фихте сматра да на почетку филозофије мора стајати мислећи субјект, ја које „се само поставља“. У том самопостављању изражено је „чинодејство“ (нем. Tathandlung). Ја је снага која је изнутра независна од свих утицаја извана. У тој унутрашњој независности почива слобода, чији је бесконачни циљ усавршавање човека. Да би се очувала развојна динамика, Фихте је увео појам »не-ја« као тачку отпора и супротстављања.[1]

Хегел дијалектички поима однос слободе и нужности тако да слобода, која у себи не би имала нужности, или пука нужност без слободе, представљају апстрактне, па, према томе, неистините одредбе. Хегел историју види као „напредовање свести о слободи“.[1] Он сматра да у историји не делује појединац него светски дух (Weltgeist) преко појединца као свог оруђа. Ради испуњења историјске нужности, светски дух делује кроз појединце, често и против њихових намера, што Хегел назива „лукавством ума“. Појединци, народи и историјске епохе само су пролазни периоди светскоисторијског развитка. Код источњака је само један био слободан (деспот). Код Грка и Римљана је неколицина слободна, али је идеја слободе још била везана за ропство и тиме ограничена само на неке, слободњаке. Свој врхунац идеја слободе остварује у грађанској држави Хегеловог времена, стога он закључује: »ми знамо да су по себи сви људи слободни, тј. да је човек као човек слободан."[2]

Карл Маркс, насупрот Хегелу, грађанску државу види само као оруђе класног угњетавања, а пролетаријат као световни „принцип негативности“ који своје ропство може укинути само светском револуцијом, и укидањем свих класа изборити слободу себи и уједно целом човечанству.

Cquote2.png
Царство слободе почиње тек тамо где престаје рад који је одређен невољом и спољашњом целисходношћу; по природи ствари, оно лежи изван области материјалне производње ... Слобода се у овој области може састојати само у томе да удружени људи, произвођачи, рационално уреде овај свој промет материје с природом, да га ставе под своју заједничку контролу, уместо да он њима господари као нека слепа сила; да га врше најмањим утрошком снаге и под условима који су најдостојнији и најадекватнији њиховој људској природи. Али то увек остаје царство нужности. Тек изван њега почиње развој људске снаге, који је сам себи сврха, право царство слободе, али које може процветати само на царству нужности као својој основи.
Cquote1.png
 
Маркс, Капитал

Док је Маркс веровао да се социјализам може изградити преузимајући државу, Бакуњин тражио њено уништење и стварање новог друштва заснованог на слободном удруживању слободних радника. Према анархистичкој теорији, слобода може постојати само тамо где нема никакве власти нити присиле.

Егзистенцијалистички филозоф Жан Пол Сартр сматра да је човек изворно слободан јер нема нечега пре појединца што би се могло прогласити људском суштином. Сартр верује да Бог не постоји и да је човек препуштен самом себи, слободан да дела по сопственом нахођењу без икаквих општих вредности на које се може позивати. [4] [5]

Cquote2.png
Човек осуђен да буде слободан.
Cquote1.png
 

Човек прво постоји у свету па тек накнадно самог себе одређује својим делима. Он се налази у одређеној ситуацији која од њега изискује одређено понашање. Човек постаје оно што чини и као такав никада довршен. Он егзистира у могућности и постоји само у тренуцима своје акције, када сам себе потврђује и гради. Једном бачен у свет човек је одговоран за све што чини. Слобода је аутономија избора „са почетком остварења“, што је разликује од жеље или сна. Сваки избор, макар био и чиста пасивност, представља „ангажман“. Човек се ангажује у животу и тако оцртава свој лик и дефинише линије свога постојања. Својим делањем је одговоран не само за себе самог, већ и за читаво човечанство, јер стварајући себе ствара и слику човека којег гради.[4]

Друштвена слобода[уреди]

Друштвена теорија најчешће разликује две врсте слободе: негативна тј. „слобода од“ и позитивна тј. „слобода за“. Прва је слобода у смислу аутономије, што значи бити слободан и независтан од сваког спољашњег утицаја и присиле. Друга слобода је у смислу партиципације тј. учествовања. Свођење проблема слободе на проблем појединачне индивидуалне слободе, садржи претпоставку да у самом појму друштва не може бити садржана слобода, па је појединац мора изборити против друштва, а не и помоћу њега.[6]

Теорије друштвеног уговора и природног права, које су битно допринеле развитку духа слободе, су добиле свој правни израз у француској Декларацији о правима човека и грађанина и Декларацији независности САД од 4. јула 1776. године. У 19. веку су се многе нације бориле за националну слободу и независност. Од друге половине 20. века различити мањински покрети (сексуалне, етничке, верске, културне мањине, итд.) се боре за остварење својих специфичних слобода и права. Политичко учење које узима личну слободу за основ друштвеног уређења се назива либерализам.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д Sloboda, Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd
  2. ^ а б в Sloboda, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  3. ^ Одељак „О ропству“, Друштвени уговор, Београд 1949, стр. 13
  4. ^ а б Sartrovo shvatanje slobode, Приступљено 25. 4. 2013.
  5. ^ diplomski rad, Приступљено 25. 4. 2013.
  6. ^ Нужност и слобода, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :