Andruško Bogunović
Andruško Bogunović (lat. Andruschus Laurice de Bogun dictus Nemagna) je bio ugledni dubrovački trgovac iz prve polovine 15. veka, koji je poslovao širom srpskih zemalja u okvirnom periodu od oko 1399. do oko 1436. godine. Bio je sin trgovca Lavrentija Bogunovića, koji se doselilo u Dubrovnik sredinom 14. veka, a poticao je iz zaseoka Nemanja u okolini Pljevalja. Oko 1420. godine, Andruško je usvojio pridevak Nemanja, a njegovi potomci su potom usvojili i prezime Nemanjić, koje nije imalo nikakve veze sa starom srpskom dinastijom Nemanjića, već je bilo povezano sa ranije pomenutim mestom iz starog zavičaja. Tradicija o pljevaljskom poreklu ove porodice (ital. La fameglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina) zabeležena je u poznom genealoškom spisu iz 18. veka, koji je u istoriografiji poznat kao Čingrijina genealogija.[1][2]
Iako Andruško i njegovi srodnici nisu bili čak ni dubrovački plemići, već samo građani i ugledni trgovci, pojedini publicisti su na osnovu sličnosti njihovog kasnije zabeleženog porodičnog nadimka (Nemanja) sa prezimenom srpske dinastije Nemanjića pokušali da dokažu navodnu genealošku povezanost te porodice sa starom srpskom dinastijom.[3][4]
Biografija[uredi | uredi izvor]
Andruško je bio sin dubrovačkog trgovca Lavrentija Bogunovića i njegove supruge Draže. Otac mu je umro oko 1380. godine, a mati nešto kasnije.[5] Pošto mu je otac bio poznat i kao Lavrica (deminutiv od imena Lavrentije), Andruško se u pojedinim izvorima pominje i pod patronimikom Lavričić (Andrusco de Laurichich).[6]
Andruško je bio rođen u drugoj polovini 14. veka, a oženio se Marušom, ćerkom Ilije Predojevića, poznatog dubrovačkog trgovca sa kraja 14. veka. Sa njom je imao sedmoro dece: tri sina (Lovrica, Ilija i Nikša) i dve ćerke (Dražula i Radula), dok za dvoje dece imena nisu ostala zabeležena.[7] Andruško je imao i strica Sergija,[8] koji je takođe bio ugledni trgovac.[9][10][11][12][13]
Kao i ostali članovi iste porodice, Andruško nije bio dubrovački plemić, već je pripadao elitnim krugovima dubrovačkog građanstva, a bio je i član ugledne dubrovačke trgovačke bratovštine, koja je prvobitno bila poznata kao bratovština Sv. Duha i Sv. Spasa, a kasnije kao bratovština Svetog Antuna.[14][15][6]
Već na kraju 14. veka, on će postati veoma bogat i ugledan građanin. Na to ukazuje podatak da je 1399. godine, kod podele zemlje dubrovačkoj vlasteli i malom broju najuglednijih građana u Slanskom primorju on dobio jednu četvrtinu (quarta una) zemlje u desetini Miltena Pribojevića u selu Malikovu.[16][6]
Već tokom prvih godina 15. veka, Andruško je svoje poslovanje usmerio na srpske zemlje, gde je izvozio so, a odande uvozio kože i vosak. Prema ugovoru nastalom 22. juna 1405. godine, Srbi stočari (čitaj: Vlasi) Pilatovići, preuzeli su od Andruška Lavričića (lat. Andrusco de Laurichich) dvanaest tovara soli i obavezali se da će ih prevesti do Ustikoline u roku od devet dana.[6] Kasnije (od 1432. godine), Andruško je pripadao elitnom krugu dubrovačke građanske klase Antunina (vodeća laička bratovština).
Andruško Lavričin (lat. Andruscho de Laurica) je boravio i trgovao u Foči. Kao ugledni član dubrovačke zajednice u ovom gradu, imenovan je 28. februara 1414. godine za sudiju u Foči u sporu između Dubrovčana.[6]
Vođen željom za unosnijim poslovima i većom zaradom, poslovao je i u Prištini. U to vreme Priština je bila, zahvaljujući blizini rudnika Novo Brdo, Trepče i Janjeva, već uveliko poznati regionalni centar za trgovinu plemenitim metalima, a samim tim i stecište kako stranih, tako i domaćih trgovaca. Dubrovčani su u ovom Gradu imali svoju brojnu koloniju. Andruška nalazimo u Prištini krajem 1420. godine. On je 25. novembra 1420. godine imenovan za člana Sudske komisije u svojstvu sudije. U Prištini je boravio i radio narednih četrnaest godina, odnosno do 1433. godine, a obavljao je poslove i u Janjevu i Novom Brdu.[17]
Glavni predmet njegove trgovine bilo je srebro. Sve vreme je učestvovao u radu sudskih komisija, pojavljujući se kao sudija čak petnaest puta, a samo nekoliko puta kao tužitelj ili tuženi.
Andruško i njegov sin Lovrica, bili su saradnici braće Kabužić, poznatih izvoznika plemenitih metala iz Srbije i Bosne u prekomorske zemlje, a najčešće u Veneciju. Porodica Bogunović je započela saradnju sa braćom Kabužić još pre 1426. godine. Oni su nabavljali glamsko srebro u Srbiji, a potom ga slali u Dubrovnik braći Kobužić.[18]
Andruško se pominje u Prištini 8. januara 1433. godine, kao jedan od sudija u sporu vođenom između dvojice Dubrovčana.[19]
Zadnji put se spominje u Dubrovniku tri godine kasnije (1436), kada je registrovan njegov testament u dubrovačkoj kancelariji, može se pretpostaviti da je nedugo zatim i umro.[17]
Potomstvo[uredi | uredi izvor]
Andruško je tokom dvadesetih godina 15. veka uključio svoje sinove Nikšu i Lovricu u trgovačke poslove.[7] Prilikom preraspodele imanja u Konavlima tokom 1423. i 1427. godine, Andruško i njegovi sinovi Nikša i Lovrica dobili su značajan zemljišni posed (20.160m²).[20]
Početkom tridesetih godina 15. veka, Nikša i Lovrica su došli u Prištinu, gde su ostali i radili dugi niz godina. Na osnovu odluka Malog veća, vidimo da je Nikša radio u Prištini petnaest godina (1434-1448), a njegov brat Lovrica četrnaest godina (1435-1448). Za svo obo vreme veoma često su učestvovali u radu sudskih komisija.
Nikša je biran dvadeset i devet puta za sudiju i jedanput za konzula,[21] a Lovrica sedamnaest puta za sudiju, dok se obojica javljaju oko pedeset puta, pojedinačno ili zajedno, kao tužitelji i tuženi.[22]
Nikša i Lovrica su trgovali srebrom i kreditnim transakcijama, a svoje poslove su širili i van Prištine na Novo Brdo, Zvornik i Srebrenicu.[23][20]
Kada je u južnom delu srpske despotovine došlo do komešanja i čestih smena vlasti (srpskih i turskih), Dubrovčani nisu birali sredstva da održe svoje tamošnje trgovinske pozicije. Kada se 1440. godine očekivalo da Isa-beg uđe u Prištinu, trojica Dubrovčana (Nikša Andrušković, Bogeta Milovanović i Stefan Radulinović) naređuju svim članovima dubrovačke trgovačke kolonije, da svečano dočekaju i izađu pred bega na konjima. Ukoliko se neko ogluši na ovu naredbu, krivci će morati da plate globu od 5 perpera. Pošto nisu svi Dubrovčani hteli da izađu ova trojica su prisilno naplaćivali globu. U toj strahovladi Nikše i njegovih prijatelja stradao je (oduzet mu je deo imovine) čak i Nikšin brat od strica Bogdan.[24][25][20][26]
Nikša se u Prištini poslednji put spominje 9. aprila 1448. godine, a njegov brat Lovrica 7. avgusta 1448. godine. Može se samo pretpostaviti da su Prištinu napustili neposredno pre ili neposredno posle bitke između ugarsko-srpske vojske i Turaka, koja se odigrala 19. oktobra 1448. godine na Kosovu, a koju su izgubili hrišćani.[27]
Braća Nikša i Lovrica, pored ekonomskog bogaćenja, sticali su sve veći i veći ugled u dubrovačkom društvu.[28] To se primećuje iz pregleda podele novostečenih zemljišnih poseda u Konavlima 1423 i 1427. godine, jer se tu pojavljuju među najuglednijim dubrovačkim građanima. Braća Nikša i Lovrica primljeni su 1430. godine u laičku bratovštinu Antunina.[20]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Ćuk 2001, str. 37-46.
- ^ Ćuk 2019, str. 431-439.
- ^ Kljajević 2012, str. 5-7, 18-26.
- ^ Bogunović 2018, str. 55-202.
- ^ Ćuk 2001, str. 41.
- ^ a b v g d Ćuk 2001, str. 42.
- ^ a b Kovačević-Kojić 1999, str. 223.
- ^ Dinić 1932, str. 43.
- ^ Tadić 1935, str. 344.
- ^ Dinić 1951, str. 123.
- ^ Lučić 1969, str. 166.
- ^ Ćuk 2001, str. 40.
- ^ Ćuk 2019, str. 433-434.
- ^ Sindik 1926, str. 222.
- ^ Tadić 1953, str. 558-559.
- ^ Lučić 1969, str. 170.
- ^ a b Ćuk 2001, str. 43.
- ^ Kovačević-Kojić 1999, str. 146-147, 214.
- ^ Veselinović 1997, str. 275.
- ^ a b v g Ćuk 2001, str. 44.
- ^ Veselinović 1997, str. 270, 319, 349, 352, 359, 368, 377, 379, 387, 389, 392, 395-397, 440, 444, 446-450, 452-456, 458, 465, 469, 485, 488, 491, 493, 494, 497, 504, 506, 513-514, 518-519, 526, 533, 539.
- ^ Veselinović 1997, str. 349, 359, 390, 433, 464, 465, 469, 505-506, 512-516, 518, 520-522, 524, 526, 531, 533, 536, 540, 544.
- ^ Veselinović 1997, str. 390, 395, 416, 544.
- ^ Božić 1952, str. 80.
- ^ Kovačević-Kojić 1975, str. 70.
- ^ Kovačević-Kojić 2007, str. 87.
- ^ Veselinović 1997, str. 539, 544.
- ^ Ćuk 2001, str. 45.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Bogunović, Petar B. (2018). „Dynastia Nemagnich et genus familia Bogunouich (Per vestigium documentorum archivi Ragusini)”. Viteška kultura. 7: 55—202.
- Božić, Ivan (1952). Dubrovnik i Turska u XIV i XV veku. Beograd: Naučna knjiga.
- Veselinović, Andrija (1997). Dubrovačko Malo veće o Srbiji (1415-1460). Beograd: Istorijski institut SANU.
- Dinić, Mihailo (1932). O Nikoli Altomanoviću. Beograd: Srpska kraljevska akademija.
- Dinić, Mihailo (1951). Odluke veća Dubrovačke republike: Acta consiliorum Republicae Ragusinae. 1. Beograd: Naučna knjiga.
- Kljajević, Božidar (2012). „Potomci roda Nemanjića po muškoj lozi”. Potomci Nemanjića u srpskom rodu (po ženskoj liniji): Pleme Nikšići slave sv. Luku. Beograd: Autorsko izdanje.
- Kovačević-Kojić, Desanka (1975). „Priština u srednjem vijeku”. Istorijski časopis. 22: 45—74.
- Kovačević-Kojić, Desanka (1999). „Trgovačke knjige braće Kabužić (Caboga) 1426-1433”. Spomenik SANU. 137 (11): 9—366.
- Kovačević-Kojić, Desanka (2007). Gradski život u Srbiji i Bosni (XIV-XV vijek). Beograd: Istorijski institut.
- Kurtović, Esad (2009). Radosalići - primjer jednokratnih prezimena srednjega vijeka. Beograd: Istorijski institut.
- Lučić, Josip (1969). „Stjecanje, dioba, i borba za očuvanje Dubrovačkog primorja 1399-1405”. Arhivski vjesnik. Pljevlja. 11-12 (1968-1969): 99—201.
- Rudić, Srđan (2006). Vlastela Ilirskog grbovnika. Beograd: Istorijski institut.
- Sindik, Ilija (1926). Dubrovnik i okolina. Beograd: Srpska kraljevska akademija.
- Tadić, Jorjo (1935). Pisma i uputstva Dubrovačke republike: Litterae et commissiones Ragusinae. 1. Beograd: Srpska kraljevska akademija.
- Tadić, Jorjo (1953). „O društvenoj strukturi Dalmacije i Dubrovnika u vreme renesanse”. Zgodovinski časopis. 6—7 (1952-1953): 552—565.
- Ćuk, Ruža (2001). „Dubrovačka porodica Nemanja poreklom iz Pljevalja”. Glasnik Zavičajnog muzeja. Pljevlja. 2: 37—46.
- Ćuk, Ruža (2019). Srbija i mediteranski svet u poznom Srednjem veku. Beograd: Istorijski institut.
