Дубровник

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте Дубровник (вишезначна одредница).
Дубровник

Old town of dubrovnik.jpg
Старо дубровачко језгро

Грб

Застава
Основни подаци
Држава Застава Хрватске Хрватска
Жупанија Дубровачко-неретванска
Основан 7. век
Становништво
Становништво (2011) 28.434
Агломерација (2011) 42.615
Географске карактеристике
Координате 42°39′02″N 18°05′40″E / 42.650665243679455, 18.094423182903803
Површина 143,35 км²
Дубровник на мапи Хрватске
{{{alt}}}
Дубровник
Дубровник на мапи Хрватске
Остали подаци
Градоначелник Андро Влахушић (ХНС)
Поштански код 20000
Позивни број (+385) 20
Регистарска ознака DU
Веб-страна Службена презентација града

Дубровник (лат. Ragusa) је град у Хрватској и административни центар Дубровачко-неретванске жупаније.

Дубровник је лука и туристичка атракција смештена на Јадранском мору на крајњем југу Хрватске у Далмацији. Од Сплита је удаљен 237 km, а од Загреба 624 km.

Три града пространог Балканског полуострва, Истанбул на источној страни, Атина на јужној и Дубровник на западној страни позната су широм света као изразито туристичка места. Овај значај им је одређен самим природним положајем и богатством које их окружује што није једини разлог њихове привлачности.

У својој прошлости ови градови су били стецишта и попришта судара светских струјања и сваки од њих има свој посебан лик. Дубровник је био ношен ударом са свих страна. Због скученог простора његови бродови су се отискивали широм света а трговачке караване су продирале далеко у његову позадину. Стално окружен јачима од себе подигао је чврсте бедеме ради своје одбране а у својој одбрани много више је користио своју дипломатију од војне снаге.

Географија[уреди]

Смјештен на Јадранском мору, на крајњем југу Хрватске. Убраја се у један од најзначајнијих културних и туристичких центара у цијелој југоисточној Европи. Познат је по свом старом градском језгру са бројним културним и сакралним споменицима.

Популарни назив за град под брдом Срђ.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Дубровника
Стари Дубровник*
Светска баштина Унеска
Држава Застава Хрватске Хрватска
Врста културна
Критеријум i, iii, iv
Референца 95
Регија Европа
Историја уписа у светску баштину
Упис 1979.  (3. седница)
Додатни упис 1994.
Угроженост 1991-1998.
* Име као на званичној листи светске баштине.
Регију је класификовао УНЕСКО.

Оснивање града[уреди]

Источни Јадран био је насељен још почетком неолита, а најближа околина Дубровника, укључујући и саме литице Рагузе, су биле насељене током бронзаног и гвозденог доба. Током старог века, центар регије се налазио у данашњем Цавтату, који је носио латинизовано илирско име Епидаур („иза шуме”). Град се под овим именом први пут помиње 47. године пХ.

Стара традиција, коју средином X века, спомиње византијски цар Константин Порфирогенит каже да су Дубровник основале избеглице из римског града Епидаура пошто су га почетком VII века уништили Словени и Авари.

Након разарања Епидаура (од стране Словена и Авара) почетком VII века у подножје већ постојећег римског утврђења стижу романске избеглице које оснивају нови град, а у њиховом залеђу насељавају се српска племена Захумљани, Травуњани и Конављани. Временом, ова српска племена насељавају и обалу, а уз тај избеглички град оснивају и своје насеље које по дубокој храстовој шуми називају Дубрава. С друге стране, романско становништво своје насеље назива по литици (латински: Laus), које ће низом фонетских промена касније добити италијанско име Рагузијум / Рагуза (Ragusium / Ragusa),[1] које је први пут поменуо анонимни космограф из Равене око 667. године. Уски мочварни канал који је делио литицу од копна и уједно ова два насеља, насут је током X и XI века, а комплетно насељено подручје опасано је зидинама. Овим је град уједињен.

Византијска и млетачка власт[уреди]

Од свог оснивања, па све до XII века, Дубровник је улазио у састав Византијског царства. Међутим, без обзира на романску властелу, српска већина је асимиловала малобројну романску заједницу, па је за град превагнуло српско име Дубровник (насупрот романском Рагуза). За то време, град се шири и добија одређену аутономију (свог бискупа).

Почетком XI века, дубровачке лађе биле су препознатљиве широм Медитерана, а Дубровчани познати као вешти морепловци и трговци, који склапају трговачке уговоре са многим градовима и кнежевинама. Дубровник је 1186. склопио мир са Стефаном Немањом и братом му хумским кнезом Мирославом, а нешто касније и чувени трговачки уговор с босанским баном Кулином. Дубровачке лађе често морају да град бране од разних освајача: Самуило (992), Арапи (1028-1034), Нормани. Али и да ратује за туђе интересе (Нормани од 1081. до 1085).

Након пада Цариграда 1204. године, у руке крсташа, Дубровчани су били принуђено да од 1205. признају врховну власт Венеције, под чијом влашћу остају све до 1358. године. За ово време, Дубровчани дижу три безуспешне буне, али се млетачке власти нису успели ослободити. Године 1295. у Дубровнику се десио велики пожар, који је уништио цело предграђе Дубраву и велики део града Рагузум (Ragusium). Због тога, оба насеља су се спојила у једно и више се нису смеле градити дрвене куће.

Долазак цара Душана у Дубровник. Рад Марка Мурата.

Захваљујући јачању Српске краљевине, а касније и царства, Дубровник се територијално проширио на Ластово, Пељешац са Стоном, Мљет и цело Конавље. Свој највећи врхунац, Република је достигла током XIV и XV века захваљујући трговачким привилегијама унутар Српског царства, а касније и његових наследница, где су се Дубровчани бавили закупљивањем тргова, рудника и царина од локалних владара, чиме су додатно повећавали своје приходе. У доба свог највећег обима, република је захватала простор од Пељешца до Превлаке са деловима Конавла и Поповог поља.

Уопште, Дубровник је због граница и своје трговине имао доста неприлика са својим суседима. Доласком на власт цара Душана, град ужива привилегије у царству, али плаћа и годишњи „српски данак“ од 2.000 перпера.

Живот у средњовековном Дубровнику[уреди]

Становништво Дубровника у овом периоду било је шаролико и у етничком и у економском смислу. Основна подела била је на: богату романизовану властелу - патриције и бројно градско словенизирано становништво: занатлија, трговаца, војника, бродске посаде и писара - пучане. Процес славизације дубровачких Романа текао је постепено. Властела се дуго опирала словенизацији и утицају пучана, али је временом попуштала, па су током XIII и XIV века дозвољени мешовити бракови, а од XV и XVI века језик је замењен српским,[2] називајући га и „linga seruiana“ тако да су „још само неки старци“ говорили старим дубровачким језиком.

Дубровник (пре 1873)
Дубровник, стари део града

Ограничен у природним ресурсима, Дубровник је своју егзистенцију пронашао у поморству и трговини. Дубровачка лука постала је главна извозна и увозна тачка балканске трговине и „врата Балкана“. Дубровачко поморство највећи степен развоја доживљава у XV и XVI веку, када Дубровачка морнарица броји око 200 бродова. Тада Дубровчани врше превоз и трговина по целом Средоземљу, од малоазијских и афричких обала до атлантских обала.

Саобраћајним везема и трговачким односима Дубровник је био у сталном контакту са европским земљама, а посебно са италијанским лукама и градовима. На тај начин он прати културни живот и достигнућа у науци и уметности и брзо их прихвата. Организована је настава у основним школама, а високо образовање је било на знатном нивоу.

Дубровачка књижевност досеже највише домете књижевности хуманизма и ренесансе међу Јужним Словенима. Многа дала Дубровчана писана су на латинском, али је значајнија књижевност она написана на српском народном језику која започиње у XV веку и продужава се све до пада Републике, а чији су преставници Марин Држић и Иван Гундулић.

Дубровачка република[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Дубровачка република
Дубровачка република до 1808.

Након рата Угара и Млечана због Задра, Млечани су Дубровник 1358. уступили Угарској. Дужност Дубровника била је да Угарској плаћа годишњи данак (500 дуката) и да у свечане дане истиче њену заставу, али краљ Угарске се није мешао у њихове унутрашње послове, што је граду давало потпуну независност.[3][4] У то време Дубровник доживљава највећи економски развој, али са суседима води бројне ратове против: требињских владара Стефана Војислава и Николе Алтомановића, те босанских војвода Радосавом Павловићем и херцегом Стефаном Вукчићем Косачом. То су били последњи ратови, које је Дубровник уопште водио. Турци су 1466. освојили Херцеговину, али су застали пред дубровачким границама, јер су Дубровчани већ били себи осигурали заштиту турских султана.

После Косовске битке Дубровник је ступио у односе с Турцима, те је 1397. добио ферман султана Бајазита, да сме слободно трговати по целом Турском царству.[5] После пада Србије 1459. Дубровник се обавезао, да ће плаћати султану годишњи харач за слободу трговања по Турској. Тај је харач у почетку износио 1.500 златних дуката, да би временом био повећан на 12.500, те је тако остало све до Српског устанка 1804. године.

У свему другом Дубровник је био независан, али како Османлије Дубровачкој републици дају посебна права у трговању, то дубровачку трговину још више веже за Османско царство. Дубровчани су имали привилегију снабдевати османске колоније, а и сами су имали своје колоније у бројним градовима Балкана, Италије и Блиског истока.[6] Дубровачки трговачки бродови могли су слободно упловити у Црно море, што је било забрањено свим неосманским бродовима. Плаћали су неке обавезе мање од других трговаца, а Дубровник је истовремено уживао османску дипломатску подршку у трговини с Млечанима.

Цртеж Дубровника пре 1667.

За готово 300 година турског вазалства, Дубровник се најбоље развијао у току мира, вешто одржавајући неутралност у ратовима између Турака и хришћана. Али је опет био у великој опасности за време ратова Млетачке републике са Турском, јер је она била највећи дубровачки конкурент и непријатељ. Зато се Дубровник 1684. враћа под окриље немачког цара и угарског краља. Ипак, откриће Америке и нових трговачких поморских путева око Африке, однело је превагу у трговини са Средоземног мора на обале Атлантског океана. Политичко и економско пропадање Турске током XVII века донело је такође, назадовање дубровачке трговине, а преломни тренутак је био земљотрес, који се догодио 6. априла 1667. године и порушио пола града и од ког се Дубровник више никада није опоравио.

Након слома Млетачке републике 1797. далматински обални појас долазе под јурисдикцију Хабзбуршке монархије. Кад је Аустрија 1806. предала Далмацију и Боку Наполеону, под француску власт пао је и Дубровник.[7] Французи 1808. укидају Републику и град припајају француској Илирији.[7]

Дубровник у Аустријском царству[уреди]

Након пораза Наполеонове Француске, одлуком Бечког конгреса 1815. године, територија некадашње Дубровачке републике је припојена Аустријском царству. У саставу ове царевине Дубровник са околином остаје све до њеног распада 1918. године.

Током овог периода у граду је поново уведен италијански као службени језик, па се као реакција јавља подршка најпре Илирском, а касније и Србокатоличком покрету, који предводе Медо Пуцић, Матија Бан, Иван Стојановић, Иван Аугуст Казначић и други. Након Револуције 1848. године, бојећи се нарастајућег српског национализма[8] на овим просторима, Аустроугарска потстиче хрватску националну идеологију у Дубровнику, што ће век касније довести до етничке прекомпозиције у граду. Дубровник је први далматински град у коме је 1867. победила српска „народна“ странка и која је са аутономашким странкама владала до избијања Првог светског рата.[9]

Град је све до краја XIX века био неосветљењ, па је већ 1895. Франо Гондола (Гундулић), тадашњи општински начелник, донео одлуку о увођењу електричне расвете. Дана 1. јуна 1901. на Страдуну је засијала прва електрична сијалица.

Дубровник у Југославији[уреди]

Пред крај Првог светског рата, у град су стигли први одреди српске војске, након чега ће Дубровник бити прикључен новоформираној југословенској држави у којој ће остати све до њеног распада 1991-1992. године. За сво ово време, Дубровник је важио као најпознатије туристичко одредиште Југославије.

За време Краљевине Југославије, Дубровник је припадао Зетској бановини, а у град досељавају многи становници из Далмације, Херцеговине и Боке Которске, али и руски емигранти.[10] Дешавају се и националистички сукови католичких Срба и Хрвата,[11][12] а након Споразумом Цветковић-Мачек, којом је установљена нова јединица, Бановина Хрватска, а њој прикључен Дубровник, превагу односе хрватски националисти.

Током Другог светског рата, град Дубровник са Пељешцем је био под контролом тзв. НДХ, а усташким јединицама командује Иво Ројница[13] На ширем простору око Дубровника, значајно делује Дубровачка бригада Југословенске војске у отаџбини, састављена добрим делом од Срба католика.[14][15] Крајем 1944. партизанске снаге користе повољан тренутак и заузимају Дубровник са околином.[16] Уласком у град, врше одмазду над свим „сумњивим елементима“ стрељајући неколико стотина Дубровчана.[17]

Панорама новијег дела Дубровника

У социјалистичкој Југославији овај град постаје део Народне/Социјалистичке Републике Хрватске, а нове власти након 1945. досељавају неколико хиљада колониста из руралних делова западне Херцеговине како би „пролетизирале град“, јер је Дубровник важио за „буржујско легло“. Након Хрватског прољећа, ово досељавање постаје организованије и масовније, што значајно мења демографску слику општине. То изазива сукоб староседелаца и колониста, који постаје знатно видљивији почетком 90их. Године 1979. територија Старог града је укључена у Листу светске баштине Унескоа као град музеј и најзначајнија туристичка атракција у Југославији.

Године 1990. Република Хрватска се проглашава наследницом СР Хрватске, а следеће године проглашава и независност од Југославије. Федералне власти не признају ову одлуку и задржавају јединице Југословенске народне армије (ЈНА) на делу њене територије, укључујући и један део Дубровачке општине.

Дубровник у последњем рату[уреди]

Доласком нових власти на чело СР Хрватске, они до децембра 1990. мењају устав, име и симболе државе, а до маја 1991. формирају и незакониту армију[18][19] од 90.000 науружаних припадника[тражи се извор од 09. 2014.] названу Збор народне гарде. Како Дубровник пре рата није имао војних објеката, припадници ЗНГ су смештени у неким хотелима.

Мапа деловања јединица ЈНА на подручју Дубровачког ратишта

Средином септембра 1991. хрватска паравојска отпочиње организоване нападе на све касарне ЈНА, а затим и блокаду лука Југословенске ратне морнарице.[20] ЈНА напушта Корчулу и Вис, али због борбених провокација хрватских снага на простор БиХ из правца Дубровника, у октобру се враћа и брзо заузима територију од Превлаке до Дубровника, укључујући и Купаре.

Неки западноевропски медији извештавају о варварском разарању града од стране ЈНА, за шта њихове владе оптужују Србију и Црну Гору за рат. Југословенска страна у новебру прекида офанзиву и повлачи војску северно од Дубровника у требињску општину.

У новембру се у Цавтату окупља Покрет за аутономију Дубровника и обнављају Дубровачку републику.[21] На скупу се успостављају и привремени органи власти, а предводи их Александар Ацо Аполонио. Циљ Покрета био је одвајање Општине од Хрватске, међународна заштита и међународно признање будуће државе,[22] те касније, њен улазак у састав неке нове, будуће југословенске федерације.

Почетком априла, ЈНА повлачи своје јединице са Дубровачког ратишта, а са овим повлачењем, распушта се и самопроглашена Република и у избеглиштво, заједно са војском се повлачи преко 15.000 цивила. Хрватске снаге користе ово повлачење, те касније из правца Дубровника изводе бројне офанзиве на српска села у источној Херцеговини.[23][24][25]

На целокупном подручју бивше Општине Дубровник, од Превлаке до Пељешца, од укупно 27.633 куће и стана оштећено је њих 13.900. Од тог броја у најтежу категорију оштећења уврштен је 2.071 стамбени објекат, који је спаљен или у потпуности уништен. Потпуно су опљачкани, спаљени и уништени објекти "Дубровачких подрума", Аеродроми у Чилипима, Луке Груж, АЦИ марине у Комолцу, хотелима у Плату, Млинима и Сребреном, хотелу "Либертас", "Белведер", "Империал", хотелима ХТЦ "Дубрава Бабин кук", хотелу "Адмирал" у Сланом и бројним другим.[26]

Споменици дубровачког развоја[уреди]

Већ на првом кораку пред Дубровником поглед се зауставља пред монументалним зидинама, којима је у дужини од два километра оцртана физиономија града. Оне га надвисују и заокружују са свих страна. Ове зидине су једне од најлепших зидина у Европи. Њихов заметак потиче још из времена оснивања града. Већ од 8. века потичу камени зидови у кречу. Тврђава Свети Иван је била порушена и у 14. веку је обновљена у њој се налази и поморски музеј као и етнографски и акваријум. У исто време када је обновљена ова тврђева заштићена је и лука што је градио Паскоје Миличевић. Прве зидине према западу градиле су се још у 10. веку и њихово проширивање и завршевање у садашњем облику траје до 16. века када кула Бокар добија кручни изглед..

О трврђеви Ловријенац постоје разне легенде и једна од њих говори да су на том месту Дубровчани предухитрили венецију да сагради своју тврђаву која би угрожавала Дубровник. Имамо поузданих вести о постојању ове тврђеве тек у 14. веку када се зна да је била наоружана великим дројем топова а градила се вве до 16. века. У њој се данас одржавају представе Хамлета својим природним простором и архитектоником ова представа на овом месту представља посебан доживљај..

У издигнутом углу северозападне стране града на земљишту породице Наштетић подигнута је у 14. веку једна кула која је замењена касније новом тврђевом које је најлепша. Започета је у 15. веку и у зидању је учествовао цео град. Основ јој је изградио фирентински мајстор и ренесансни архитекта Микелоцо Микелоци који је радио и на појачавању западних зидова за Републику. Минчету је довршио Јуриј Далматинац који је суделовао и на подизању зидина и тврђава у Стону. Испред зидина према копну је био ископан дубок ров.

У исто време када су се завршевале зидине приступило се и зидању тврђеве Ревелин која је била окренута према североистоку и ова тврђева је грађена као одбрана од Турака у првој половини 16. века. Њена унутрашњост се обнавља у културне сврхе и у њој је подигнут споменик палим борцина у народноослободилачком рату 1954. године рад Фране Кршинића.

На свим тврђевама је уклесан споменик Светом Влаху који је био заштитник града. Све су то стари кипови изузев оног код врата од Пила који је израдио 1922. године вајар Иван Мештровић када је извршена реконструкција овог простора.

Када се дође на плацу кроз врата од Пила ту се налази неколико споменика. Са десне стране се налази Онофријева чесма коју је подигао Онофрио де ла Кава 1438. године када је саграђен водовод у Дубровнику а са леве стране се налази мала црквица Светог Спаса грађена у романском стилу након потреса 1520. године и то је рад домаћег мајстора Петра Андријића и његове браће која делује јако ефектно.

У позадини чесме налази се стари самостан Свете Кларе подигнут 1290. године и који је био порушен у великом земљотресу па је после тога обновљен. Овде је некад (1432. године) било једно од најстаријих находишта у Европи.

Уз цркву Светог Спаса на почетку Плаце истиче се својом монументалношћу црква и самостан Фрањеваца (Мале браће) са црквом и звоником од 44 м. Ова је грађевина саграђена у 14. веку у готском стилу а њен портал је из 1458. године дело је домаћих класара Леонарда и Петра Петровића. Звоник је довршен у 15. веку. Велики земљотерес је знатно оштетио ову цркву и код обнављања су уместо готичких постављени барокни простори. У позадини цркве налази се велики самостан са клаустром који је градио Миха Брајков из Бара. Овде је била најстарија апотекас у Европи.

На месту где Плаца заокреће на југ налази се градски звоник саграђен 1443. године од дубровачких градитеља Радончића, Грубешевића и и Утишеновића. Због попуштања насипа на којам је подигнут онсе почео нагињати па је 1929. године разваљен и саграшен у старом лику.

На малом тргу поред звоника налази се једна од најсликовитијих палата у Дубровнику која се још од старина назива Спонза. И ако значај овог имена није рашчишчен. Грађевина има знатну уметничку и историјску вредност. Због стилова у којим је грађена сматрало се да је грађена кроз дуги низ година. Новија истраживања су утврдила да је ова готичко ренесансна грагевина у један мах од 15161521. године по моделу домаћег мајстора Паскоја Миличевића који је био познат по својим радовима у градској луци. Зграда има у приземљу трем са пет стубова и шест лукова а у дворишту је осам побочних лукова. Класарске радове су извели браћа Андријићи (Градитељи цркве Светог Спаса). Зграда је била намењена за царинарницу а касније је била ковница држевног новца. У 17. веку она је била седиште „учеwних академија“. У току 19 века овај споменик је био унакажен и запуштен али је у неколико фаза обновљен.

Сучелице Спонзи је постојала црква Светог Влаха саграђена у 14. веку у романском стилу са богатом декорацијом Ђовани да Сима. Ова црква је преживела потрес 1667. године али је 1706. изгорела до темеља а затим је на истом месту подигнута 1715. и довршена барокна грађевина (Н. Гропели). У пожару је остао сачуван само кип Светог Влаха. У цркви се налазе и вајерска дела кипара Лазанића из 16. века.

Између ове цркве и палате Спонзе се налази Орландов стуб (1418. године) са кога су проглашаване наредбе сената и на којем је у свеченим тренуцима био барјак Републике. У близини је смештена мала чесма у готичком стилу (1438. године).

Између звоника и двора налазила се зграда Великог већа која је била саграђена 1344. и изгорела 1616. па је на њеном месту подигнута 1682. године нова општинска политичка зграда у којој је и сада седиште Народног одбора општине. Под њеним кровом се налази и градско позориште а у приземљу је велика градска кафана.

У групи спменика кнежев Двор спада на прво место по историјској вредности. Ово дело је у стилу готике и ране ренесансе и радили су га Онофрио де ла Кава из Напуља, Фирентинац Микелоцо Микелоци и Јуриј Далматинац и дело је домаћих градитеља и клесара из 15. века.

Данас је кнежев Двор добио опет своју достојну намену и у њему је уређен културно историјски музеј а у приземљу је смазтана научна библиотека а у акустичном атријуму се држе концерти.

Простор пред Двором се завршева масивном Столном црквом са издигнутом куполом. Ова катедрала је као и остале грађевине прошла кроз резне фазе резвоја. У дубровнику је подигнуто више малих цркава од њих су остале само рушевине у раном 12. веку градња нове катедрале се знатно истицала у погледу градње ових цркава својим сјајем и значајем. Она је била једна од најлепших цркава свога времена. Олтари и стубови су били обложени мермером. Стара скупоцена црква је срушена у земљотресу 1667. године па је на њеном месту подигнута барокна црква. Унутрашњост ове цркве није такова како је била стара црква. На главном олтару се налзи слика „Госпиниг успења“ дело Тицијана или његовог ученика а ту је и још 6 слика италијанских мајстора. У чуваном реликвијару се налазе реликвије и драгоцености светачких моћи међу којима се истиче глава Светог Влаха у формо византијске круне (12. век). Премапрочељу катедрале гледа бискупска палата које није била срушена у земљотресу и сачувала је свој изглед.

Изе палате се налазе две пољане Бунићева и Гундулићева на којој се налази споменик Ивану Гундулићу који је рад Ивана Рендића.

Са гундуличеве пољаве води широко барокно степениште из 1735. године које води на трећу малу пољану названу по Руђеру Бошковићу а на овој пољани се истиче зграда које је била гимназија „Колегијум Рагусум“ а до ње је велика језуитака црква са барокним прочељем која је грађена после потреса крајем 17. и почетком 18. века.

Паралелно са Плацом се протежу две паралелне улице са северне страна Пријеко а са јужне улица од Пуча.

Суседне попречне улице воде до зграде из 16. века која се зове „Рупе“ у којима је било складиште жита.

Улазећи из предграђа Плоче пролази се кроз дрвени мост изнад којег је тврђава Ревелин. Овим путем се улази у простор градске луке. У овом простору се налази црква и самостан Доминиканаца (Бели фратри). Градња је зепочела 1304. године и трајала је до 15. века. У овој цркви чије је унутрашњост јеко једноставна има слика велике историјске вредности. Двориште самостана окружено је аркадама и стубовима на којима почива тераса. Градња калаустра је од стране домаћих мајстора клесара Утишеновића и Грубача а по нацртима фирентинског мајстора Масо ди Бартоломеа.

Уз саму цркву Доманиканаца и изнад старих радионица дубровачких клесара налази се црква Св. Себастијана из 1466. године која се у 19. веку претвара у затвор а затим у складиште. Крај врата од Плоча подигнута је и црква Благовести такође у готско- ренесансном стилу коју су такође градили домаћи мајстори Андријићи.

Посебно место у Дубровнику заузима чаробни мали оток Локрум. Већ у 11. веку је овде било бенедиктинаца и још су сачувани делови цркве које је била срушена.

Позната је легенда о енглеском краљу Ричарду Лављег срца којег је олуја наводно захватила у повратку са трећег крстачког рата па га избацила на овај оток. Према завету он је требао изградити цркву на месту где је спасен па се томе приписује богати дар за градњу катедрале у Дубровнику.

Становништво[уреди]

На попису становништва 2011. године, град Дубровник је имао 42.615 становника, од чега у самом Дубровнику 28.434.

Град Дубровник[уреди]

Број становника по пописима[27]
1857. 1869. 1880. 1890. 1900. 1910. 1921. 1931. 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011
14.445 13.398 15.666 15.329 17.384 18.396 16.719 20.420 21.778 24.296 27.793 35.628 46.025 51.597 43.770 42.615

Напомена: Настао из старе општине Дубровник. У 1981. и 1991. садржи део података општине Жупа дубровачка.

Дубровник (насељено место)[уреди]

Број становника по пописима[27]
1857. 1869. 1880. 1890. 1900. 1910. 1921. 1931. 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011
6.451 6.032 8.460 8.531 10.671 11.823 10.425 14.137 15.875 18.286 22.210 30.161 41.864 47.348 30.436 28.434

Напомена: Од 1857. до 1971. садржи податке за бивша насеља Груж-лука и Лапад. У 2001. смањено је издвајањем насеља Босанка, Брашина (општина Жупа дубровачка), Бргат Горњи (општина Жупа дубровачка), Бргат Доњи (општина Жупа дубровачка), Буићи (општина Жупа дубровачка), Горње Обуљено, Грбавац (општина Жупа дубровачка), Доње Обуљено, Завреље (општина Жупа дубровачка), Кнежица, Комолац, Купари (општина Жупа дубровачка), Макоше (општина Жупа дубровачка), Мартиновићи (општина Жупа дубровачка), Млини (општина Жупа дубровачка), Мокошица, Нова Мокошица, Петрача (општина Жупа дубровачка), Петрово Село, Плат (општина Жупа дубровачка), Побрежје, Пријевор, Рожат, Солине (општина Жупа дубровачка), Сребрено (општина Жупа дубровачка), Сустјепан, Чајковићи, Чајковица, Челопеци (општина Жупа дубровачка), Чибача (општина Жупа дубровачка) и Шумет. У 1981. и 1991. садржи податке за насеља Босанка, Брашина (општина Жупа дубровачка), Горње Обуљено, Доње Обуљено, Завреље (општина Жупа дубровачка), Комолац, Купари (општина Жупа дубровачка), Млини (општина Жупа дубровачка), Мокошица, Петрача (општина Жупа дубровачка), Петрово Село, Побрежје, Пријевор, Рожат, Сребрено (општина Жупа дубровачка), Чајковићи, Челопеци (општина Жупа дубровачка) и Чибача (општина Жупа дубровачка). Од 1857. до 1991. садржи податке за насеље Нова Мокошица.

Попис 1991.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Попис становништва у СФРЈ 1991:Дубровник

На попису становништва 1991. године, насељено место Дубровник је имало 49.728 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.
Хрвати
  
38,521 77,46%
Срби
  
4,342 8,73%
Муслимани
  
2,715 5,45%
Југословени
  
1,026 2,06%
Црногорци
  
609 1,22%
Албанци
  
195 0,39%
Словенци
  
153 0,30%
Македонци
  
73 0,14%
Мађари
  
55 0,11%
Италијани
  
45 0,09%
Немци
  
34 0,06%
Јевреји
  
19 0,03%
Чеси
  
19 0,03%
Словаци
  
17 0,03%
Руси
  
15 0,03%
Пољаци
  
14 0,02%
Русини
  
13 0,02%
Аустријанци
  
9 0,01%
Бугари
  
6 0,01%
Украјинци
  
5 0,01%
Румуни
  
3 0,00%
Грци
  
2 0,00%
Роми
  
2 0,00%
Турци
  
1 0,00%
остали
  
85 0,17%
неопредељени
  
1,065 2,14%
регион. опр.
  
146 0,29%
непознато
  
539 1,08%
укупно: 49.728

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  • [1] Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године
  • 2. Књига: "Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima, аутор: Јаков Гело, издавач: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske, 1998., ISBN 953-6667-07-X. ISBN 978-953-6667-07-9.;

Референце[уреди]

  1. ^ PRÊTRE DE DIOCLEE Ragusa
  2. ^ „У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски - како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.“ (Натко Нодило, „Први љетописци и давна хисториографија дубровачка“, ЈАЗУ, Загреб, 1883, свеска 65, pp. 92-128.)
  3. ^ Ferdo Šišić, Hrvatska povijest, Zagreb, 1913.[мртва веза од September 2014]
  4. ^ Kenneth Meyer Setton (1978). The Papacy and the Levant, 1204—1571 Vol. 2, DIANE Publishing, ISBN 0-87169-127-2
  5. ^ Povijest Hrvatske, Rudolf Horvat
  6. ^ Ignacijev put br.1/2008.[мртва веза од September 2014] p. Ivan Cindori, SJ: Isusovci u Beogradu
  7. ^ а б Klemenčič & Žagar (2004), стр. 44.
  8. ^ Banac 1983, стране 463–464
  9. ^ Rajčić, Tihomir (October 2001). „Odnos Srpskog lista (glasa) prema autonomašima u Dalmaciji 80-ih godina XIX. stoljeća [The Behaviour of the Serbian Party towards the Dalmatian Autonomists in Austrian Dalmatia]“ (на Croatian). Radovi / Institute for Historical Sciences of Croatian Academy of Sciences and Arts in Zadar (Хрватска академија знаности и умјетности) (43). ISSN 1330-0474 Приступљено 1. 9. 2011.. 
  10. ^ Русская колония в Дубровнике
  11. ^ (на Српском) „Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну ... “. Дубровачка трибуна, Дубровник, 6 јула 1933, бр. 209;. 
  12. ^ „Недељковић: Терор хрватских сепаратиста на дубровачком приморју“ (на Српском). Видовдан. 3. јул 2012.. 
  13. ^ Nenad, Antonijević (2002) (на Српском). [http://www.cpi.hr/download/links/hr/7136.pdf Ustaški stožernik Ivo Rojnica i njegova uloga u zločinima u Dubrovniku 1941. godine]. 
  14. ^ „ДУБРОВАЧКА БРИГАДА“ (на Српском). Погледи. 
  15. ^ „Цавтат у Краљевини Југославији“ (на Српском). Видовдан. 
  16. ^ „65. obljetnica oslobođenja Dubrovnika od fašizma u II. svjetskom ratu - SVANUĆE SLOBODE“. Udruga antifašista Dubrovnik. 18.10.2009.. 
  17. ^ Милорад Екмечић, „Дуго кретање између клања и орања : историја Срба у Новом Веку (1492—1992)“, Београд 2008. pp. 511;
  18. ^ Тада је Хрватска још увек била формално и правно у саставу СФРЈ
  19. ^ www.nn.hr. ((hr)) Закон о унутрашњим пословима (НН 29/1991.)
  20. ^ Udruga hrvatskih dragovoljaca domovinskog rata Hrvatske ratne mornarice - Miniranje mora ispred ratne luke Lora 25. rujna 1991. godine
  21. ^ https://archive.is/20131104064654/img202.imageshack.us/img202/9099/dubrovnik.jpg Korak ka osnivanju samostalne Dubrovačke republike
  22. ^ „Aleksandar Apolonio“. ХРТ. 
  23. ^ HOS-ovci obilježili 21. obljetnicu IX. bojne i 10. travnja
  24. ^ Hrvatski informativni centar Operacija Lipanjske zore
  25. ^ Дарко Јука, Република - Петак, 5. јун 2009. - Број 10/11 - Година I. - Povijest: Munjevito hrvatsko oslobađanje Mostara, pp. 30
  26. ^ DULIST Мржња, пљачка и уништавање
  27. ^ а б - Republika Hrvatska - Državni zavod za statistiku: Naselja i stanovništvo Republike Hrvatske 1857—2001.

Литература[уреди]

Додатна литература[уреди]

  • Adriana Kremenjas-Danicic (Hrsg.): Rolands europäische Wege. Europski dom Dubrovnik, Dubrovnik 2006, ISBN 953-95338-0-5
  • Војновић, Константин-Коста: „Bratovštine i obrtne korporacije u Republici Dubrovačkoj od XIII do konca XVIII vijeka“, Sveska 1, Bratovštine dubrovačke (Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Загреб, 1899)
  • Тадић, Јорјо: „Писма и упутства Дубровачке републике”, Књига 1 (Српска краљевска академија, Београд, 1935)
  • Тадић, Јорјо: „O društvenoj strukturi Dalmacije i Dubrovnika u vreme renesanse” (Zgodovinski časopis - Kosov zbornik, Љубљана, 1952-1953)
  • Динић, Михаило Ј.: „О Николи Алтомановићу” (Српска краљевска академија, Београд, 1932)
  • „La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina“: Архив Историјског института САНУ (Београд), Исписи 1300—1500, кутија 7. (Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio)
  • Синдик, Илија: „Дубровник и околина“ (Насеља и порекло становништва, књига 23, Српски етнографски зборник, књига 38, у издању Српске краљевске академије, Београд, 1926)
  • Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“, књига 2 (тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја, Завичајни музеј, Пљевља, 2001)
  • Кљајевић, Божидар: „Потомци Немањића по мушкој линији: Дубровачко братство Богуновићи са огранцима Зуровци и Зуровићи у Херцеговини; Богуновићи у Шибенском залеђу (Цвјетичани, Миљуши, Шкундрићи, Ковачевићи и Грмуше)“, (Лума Принт, Београд, 2012)
  • Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar“, Година II (страна 67., издање за 1898. годину, у издању Српске дубровачке штампарије А. Песарића, Дубровник, 1897)
  • Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar za godinu 1902“, (страна 71., издање Српске дубровачке штампарије А. Песарића , Дубровник, 1901)
  • Миљанић, Аким и Миљанић, Вукота: „Презимена у Црној Гори“ (pp. 53, Београдска књига, Београд, 2007)
  • Грујић Радослав: „Конавли под разним господарима од XII до XV века“ (Споменик СКА 66, Београд, 1926)
  • Веселиновић, Андрија: „Дубровачко мало веће о Србији (1415—1460)“ (Историјски институт САНУ, Београд, 1998)
  • Kovačević-Kojić, Desanka: „Трговачке књиге браће Кабужић (Caboga) 1426-1433“ (Споменик САНУ CXXXVII, Одељење историјских наука 11, Београд 1999)
  • Lučić, Josip: „Stjecanje, dioba i borba za očuvanje Dubrovačkog primorja 1399-1405” (Arhivski vjesnik, XI-XII, 1968-1969)
  • Решетар, Милан: „Антунини и Лазарини” (Дубровачки лист 2, бр. 37, Дубровник, 1925)
  • Решетар, Милан: „Нова дубровачка властела” (Дубровачки лист 2, бр. 13, Дубровник, 1925)

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :