Дубровник

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте Дубровник (вишезначна одредница).
Дубровник

Old town of dubrovnik.jpg
Старо дубровачко језгро

Грб

Застава
Основни подаци
Држава Застава Хрватске Хрватска
Жупанија Дубровачко-неретванска
Основан 7. век
Становништво
Становништво (2011) 28.434
Агломерација (2011) 42.615
Географске карактеристике
Координате 42°39′02″N 18°05′40″E / 42.650665243679455, 18.094423182903803
Површина 143,35 км²
Дубровник на мапи Хрватске
{{{alt}}}
Дубровник
Дубровник на мапи Хрватске
Остали подаци
Градоначелник Андро Влахушић (ХНС)
Поштански код 20000
Позивни број (+385) 20
Регистарска ознака DU
Веб-страна Службена презентација града

Дубровник (лат. Ragusa) је град у Хрватској и административни центар Дубровачко-неретванске жупаније.

Дубровник је лука и туристичка атракција смештена на Јадранском мору на крајњем југу Хрватске у Далмацији. Од Сплита је удаљен 237 km, а од Загреба 624 km.

Три града пространог Балканског полуострва, Истанбул на источној страни, Атина на јужној и Дубровник на западној страни позната су широм света као изразито туристичка места. Овај значај им је одређен самим природним положајем и богатством које их окружује што није једини разлог њихове привлачности.

У својој прошлости ови градови су били стецишта и попришта судара светских струјања и сваки од њих има свој посебан лик. Дубровник је био ношен ударом са свих страна. Због скученог простора његови бродови су се отискивали широм света а трговачке караване су продирале далеко у његову позадину. Стално окружен јачима од себе подигао је чврсте бедеме ради своје одбране а у својој одбрани много више је користио своју дипломатију од војне снаге.

Географија[уреди]

Смјештен на Јадранском мору, на крајњем југу Хрватске. Убраја се у један од најзначајнијих културних и туристичких центара у цијелој југоисточној Европи. Познат је по свом старом градском језгру са бројним културним и сакралним споменицима.

Популарни назив за град под брдом Срђ.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Дубровника

Оснивање града[уреди]

Стари Дубровник*
Светска баштина Унеска
Држава Застава Хрватске Хрватска
Врста културна
Критеријум i, iii, iv
Референца 95
Регија Европа
Историја уписа у светску баштину
Упис 1979.  (3. седница)
Додатни упис 1994.
Угроженост 1991-1998.
* Име као на званичној листи светске баштине.
Регију је класификовао УНЕСКО.

Оснивање Дубровника пада у време када се на опустошеним балканским подручјима још нису била стишала превирања настала провалом Гота, Хуна и Авара. Остаци романског елеманта тада су се повукли у далматинске градове да би под заштитом византијског становништва очували себе и своје муниципалне традиције. У њиховом залеђу су словенски дошљаци организовали своје племенске држеве.

Стара традиција, коју спомиње већ византијски цар Константин Порфирогенит у средини 10. века каже да су Дубровник основале избеглице из римског града Епидаура (који се налазио на месту данашњег Цавтата, 12 km југоисточно од Дубровника), пошто су га почетком 7. века уништили Словени и Авари. Новија ископавања, извршена након земљотреса у Црној Гори 1979. године, показала су да је и пре тога на литици постојало византијско војно утврђење у које су дошле избеглице из Епидауруса[1] На обали у близини населили су се Словени, који су тај крај по густој дубовој шуми прозвали именом Дубровник, док је од назива литице Laus низом фонетских промена настало латинско, а потом и италијанско име града Рагузијум / Рагуза (Ragusium / Ragusa), које је први пут поменуо анонимни космограф из Равене око 667. године. Уски мочварни канал који је делио литицу од копна, који се налазио на месту данашње Плаце (Страдуна), насут је током 10. и 11. века, а насељено подручје опасано је зидинама. Од оснивања Дубровник је улазио у састав византијске теме Далмација.

Процес славизације дубровачких Романа отпочео је рано и мало по мало проводио. Већ у 13. веку налазило се и код властеле, нарочито код женских, много словенских личних имена, а међу властелом и по неколико породичних (Болеславићи, Гојиславићи, Срећићи, Чријевићи). То доказује да се мала романска оаза није могла отети асимилацији компактне словенске околине, из које су долазиле и неке одличне и богатије породице, које су чак примане у ексклузивно коло старе дубровачке господе - властеле. Али опет, отприлике до 15. века, породични је језик био, бар код властеле, стари далматински, па је, у току тог века, и код властеле замењен словенским. У почетку 16. века већ се само спомињало да су неки старци још говорили старим дубровачким језиком.

Дубровник, стари део града
Дубровник (пре 1873)

Први се пут Дубровник спомиње у историји око 850, када га је оштетила силна олуја с мора, јер по својој прилици с морске стране није био опасан зидом. Неколико година касније (867) био је и с те стране заштићен, јер су га узалуд опседале арапске лађе. Сигурно је Дубровник најкасније 924. имао већ свога бискупа, што доказује, да је у то вриеме већ био признат као град, те имао већ некакву своју аутономну управу. Тако 1000, кад је млетачки дужд Петар Орсеоло узео под своју власт византијске градове у северној Далмацији, да их одбрани од Хрвата, те својом флотом допловио до Корчуле, тамо су му изашли у сусрет дубровачки грађани с бискупом на челу, да му се поклоне. Али тога пута Млечићи не заузеше Дубровник, већ он остаде под управом византијском. Од 1028. до 1034. дубровачке лађе биле су у византијској флоти на грчким обалама и бориле су се против Арапа. Крајем 11. века Дубровник је прешао под власт јужно-италских Нормана, те су дубровачке лађе од 1081. до 1085. ратовале у норманској флоти. Убрзо се, међутим, Дубровник опет вратио под византијску власт. Године 999. уздигнут је на ниво надбискупије.

1153. арапски географ Едриси прича за Дубровчане, да су вешти ратници, да имају много бродова и да надалеко плове. Свакако је у то време Дубровник већ био познат као трговачки град, јер је од 1169, кад је склопио први (сачувани) трговачки уговор с италијанским градом Пизом, почео склапати уговоре и с разним градовима у Италији. При крају тога века најпре га, за време рата Византије против Млетака, 1171. освојише Млечићи, само привремено, а за време немира, који су избили у Византији након смрти цара Манојла Л, Д. опет се заклонио, бар 1185—1192, под заштиту напуљских норманских краљева. Као аутономна општина, али под врховном норманском влашћу, склопио је Дубровник 1186. мир са Немањом и братом му кнезом хумским Мирославом, пошто су га два брата нешто притискивала, особито откада је Немања добио у своје руке Котор. 1189. склопио је Дубровник трговачки уговор с босанским баном Кулином. Након пада Цариграда 1204. године у руке крсташа, Дубровчани су били принуђено (од 1205) да признају врховну власт Венеције.

Нови град[уреди]

О овим избеглицама из Епидауруса нема много података. Зна се да су се придошлице чврсто оградили у дрвеним кућама и зидимана и тако ту започли нови живот. Овај малени „каструм“ сачињава почетак каснијег градаа које су старе хронике називале Лауса, Раугијум, Рагусиум, Рагуса. Најстарији пронађени документи о оснивању Дубровника су из књиге цара Константина Профирогенита објављеној у 10. веку.

Наспрам малом острву настало је мало насеље које се самостално развијало и по околној дубрави називало се Дубровник. На тај начин романско утврђење је са копнене стране било потпуно окружено словенским елементом. Оваква подвојеност се није могла трајно одржевати и контакт је постао неизбежан. У 13. веку довршено је затрпавање уског морског рукавца који је подвајао град а на затрпаном делу је настала главна данашња улица која је била прозвана Плаца јер се ту у прво време одржавала скупштина пука („Платеа комунис“). Овим стапањем су ударени темељи новог града.

Дубровачка република[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Дубровачка република

Дубровачка република (лат. Respublica Ragusina) је била најзначајнија град-република и трговачки центар на источном Јадрану. Развила се око византијског Дубровника у раном средњем веку и постојала је све до 1806.

Састав становништва[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Грађанска класа у Дубровнику

Дубровачко грађанство је ознака друштвеног слоја у Дубровнику. Подела на грађане и племство је била основа друштвене структуре средњовековног Дубровника.

Спајањем двају насеља је превагнуо романски дух у друштвено- политичком уређењу али и словенски елеменат који је био бројнији. Поред латинског језика и словенска реч продире не само у зборнице Малог и Великог већа него се учвршћује и у дипломатији и саобраћању са балканским владарима. Са турским султаном се у 15. веку дописује ћирилицом. Од 15. века и надаље се развија књижевно стварање. По приближном рачуну се може сматрати да се број становника града са предграђима кретао од 5.000 – 10.000 док је ван зидина живело 20.000 људи што значи да је укупан број премашивао 30.000 становника.

Унутрашње уређење[уреди]

Дубровник, стари део града

Мало се зна о унутрашњем уређењу Дубровника за ово најстарије доба, до 1205. У почетку је Дубровник сигурно зависио од византијског стратега у Задру, али се не зна, да ли је било у њему каквих нижих византијских чиновника или византијске војске. У 12 је веку Дубровник био аутономна општина, која је на своју руку склапала трговачке и мировне уговоре с италијанским општинама и са суседним владарима. Особито на крају тог века, за време кратког норманског господства. Дубровник је управљао домаћи кнез (comes), а не краљев коморник (camerarius), који је живео у Дубровнику. Изгледа, да је за цело то време једина вазална дужност Д. била, да у случају рата даје Норманима неколико ратних лађа, потпуно опремљених. За ово се доба и подручје дубровачко нешто проширило: у средини 10 века оно је, изван самога грађа, обухватало само Груж и мала острва од Мркана, пред Цавтатом, до Шипана, тако да су Дубровчани морали плаћати и за своје винограде изван града данак суседним словенским владарима, али крајем тога доба био је Дубровник већ стекао и један део жупе, Ријеку и Затон.

Економски извори[уреди]

У борби за одржање Дубровник је морао савладати многе економске тешкоће. Извори на сопственој територији су били врло ограничени и недовољни. У стеновитом Дубровнику је увек недостајало хлеба јер никад није било довољно обрадиве и обрађене замље и под оваквим условима поморство и трговина су били главни извори прихода и Дубровник је овом био упућен по свом географском положају и у најстаријим хроникама се бележи да је Дубровник живео „од мора“ а да је Дубровачка лука постала главна извозна и увозна тачка балканске трговине и „врата балкана“. Дубровник стално подиже своје поморство и своје трговинске везе. У свим саобраћајним чворовима балкана се оснивају трговинске колоније Дубровчана и српски и босански владари а касније и турци признају тим колонијама разне трговачке и личне повластице.

Дубровачко поморство се развија и највећи степен развоја и успоне долази у 15. и 16. веку, када Дубровачка морнарица броји око 200 бродова о када се врши превоз и трговина по целом Средоземљу до малоазијских и афричких обала и допире до атлантских обала Фландријске Енглеске и Холандије. Трговачке уговоре Дубровник склапа са великим силама и нарочито се Шпанијом, искључујући њихово супарништво и чувајући своју неуевисност.

Културни живот[уреди]

Саобраћајним везема и трговачким односима био је, мали дубровник, у сталном контакту са европским земљама а посебно са италијанским лукама и градовима. На тај начин он прати живот и достигнућа у науци и уметности и брзо их прихвата. Организована је настава у основним школама а високо образовање је било на нивоу.

Било је доста Дубровчана који су се истицали у научним радовима. У 18. веку Ђурђе Бочковић, матаматичар, физичар, атомиста, астроном и филозоф и надалеко познат по својим радовима која су објављивана у Паризу, Лондону, Риму, Бечу.

Сви велики умови Дубровника су се поносили својим пореклом и родним градом и остајали су везени за град својим осећењима и извршевали би разне деликатне послове за град и у његовом интересу.

Још је опсежније књижевно стварање а дух ренесансе нашао је у Дубровнику снажног одјека.

„ У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски: говорило - како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.“ (Натко Нодило, „Први љетописци и давна хисториографија дубровачка“, ЈАЗУ, Загреб, 1883, свеска 65, pp. 92-128.)

Хрватски националисти желе да оспоре исправност ове његове тврдње чињеницом да он није био лингвиста, али их побија угледна савремена хрватска лингвисткиња у књизи "Језик и национализам", тврдњама да се наша штокавштина никада није називала хрватским језиком, а је српским, илирским, словинским, нашким... На 273.страни поменуте књиге она каже: "За штокавски се користио и назив српски, нпр. у другој четвртини 19. ст. је назив илирски као и српски био уобичајена ознака за штокавски језик. И то не само у 19. стољећу, него и у ранијим стољећима. Не смије се прешутјети, а то се чини у овој монографији, да су у безбројним дубровачким документима с краја 15.ст. па до краја 18.ст. Дубровчани користили израз "linga seruiana" као ознаку за свој властити језик."

Дубровачка књижевност[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Дубровачка књижевност

Дубровачка књижевност обухвата књижевност створену на тлу Дубровачке републике и она представља највише домете књижевности хуманизма и ренесансе међу Јужним Словенима.

Значајна дала писаца из Дубровника писана су на латинском језику али још је значајнија књижевност на народном јетику која започиње у 15. веку и продужава се до пада Дубровника.

16. век даје Дубровнику његове највеће епске песнике Џива (Ивана ) Гундулића (1588- 1638) који је почео са лирским песмама и касније прешао на драму претежно митолошког садржаја. Главно му је дело епос „Осман“ у 20 певања. Ово дело је једно од највећих у Дубровачкој књижевности.

Дубровчани су се огледали и у другим гранама уметности а највише у сликарству. У другој половини 15. века ту је био знатан број домаћих и страних сликара од којих су на нарочитом гласу били Никола Божидаровић и Михајло Хамзић. Формирана је и посебна Дубровачка школа чији се утицај шири и по дубровачком залеђу а допро је и до јужне Италије. Највећи део њиховог стваралаштва уништили су потреси и пожари,али су нека дела сачувана у црквеним зградама града и околине. Оваква многостраност у интензивном културном стварању оставила је дубоке трагове што је утицало на историјску улогу Дубровника као истакнутог жаришта културе и цивилизације у том делу света.

Млетачка власт[уреди]

Долазак цара Душана у Дубровник. Рад Марка Мурата.

Под врховном влашћу млетачком (1205—1358) Дубровник се већ истиче као богат трговачки град, који своје лађе шаље и у Египат и Црно Море, а своје трговце по целој западној половини Балканског Полуострва, нарочито по Босни и Србији, где су у својим рукама имали готово сву трговину, па касније и тамошње руднике сребра. У ово је доба Дубровник и знатно проширио своје границе: 1272. самовољно му се покорило острво Ластово, а 1333. краљ Душан, из захвалности што је Д. посредовао да се склопи мир с Босном, даровао му је град Стон с полуострвом Ратом и с острвом Мљетом. Душан му је дао и приморје од Стона до Затона, али му га нису дали босански владари, који су га тада држали и Д. фактично предали тек 1399. Уопште је Д. због граница и због трговине имао доста неприлика. 1252—1253 ратовао је с краљем Урошем I. (а то је први рат, што се зна, да је Д. на копну и на своју руку водио). Ратовао је двапут с краљем Милутином (1301. и 13171318). Напротив цар Душан је био велики пријатељ Дубровника 1350. долазио је он у Дубровник заједно са царицом и са сином Урошем. Наклоњен му је био и цар Урош, који му је 1357. даровао нешто земље над самим градом. За земље, које је Д. тако добио од српских владара, плаћао им је годишњи »српски данак« од 2.000 перпера на дан Св. Димитрија.

1295. био је у Дубровнику велики пожар, који је уништио цело предграђе (Дубровник) и велики део града (Ragusium). Због тога су се оба насеља спојила у једно и више се нису смеле градити дрвене куће. Из овога времена има и обилнијих вести о унутрашњем уређењу Д. На челу управе био је и даље кнез, али га је слала млетачка влада, и то, на две године; она је одређивала и архибискупа. Иначе је Дубровник био сасвим аутономан: бирао је сам све своје чиновнике, почевши од бана, кнежева заменика, и сам је уређивао своје односе са суседима, с којима је и сам на своју руку ратовао. У млетачким ратовима учествовао је с неколико оружаних лађа. Кнез је само представљао државну власт, а вршили су је властела, преко три већа, у која су само они имали приступ: велико веће (consilium maicus), у које су улазили пунолетни (с навршеном 20, а касније 18 годином), и које је имало дужност, да ствара законе и бира чиновнике; веће умољено (consilium rogatorum), касније сенат, с променљивим бројем чланова (од 61 до 45), узетих између старије властеле, које је издавало све најважније наредбе у Унутрашњим и спољашњим пословима; мало веће (consilium minus), у коме је било, уз кнеза, још 11 сенатора; оно је вршило наредбе, издане од сената.

И почетак кодификациије дубровачког права је из 1272, када је састављен градски статут, тј. систематски уређена збирка одредби јавног и приватног права, што је дотад важило. Статут је касније (у 14 и 15 веку) попуњаван другим збиркама познијих законских одредби.

Угарска власт[уреди]

Рат између Угара и Млечића због Задра окончао се 1358. тиме, што су Млечићи морали уступити Угарској све своје поседе на источној обали Јадранскога Мора, а међу њима и Д., који је тако дошао под врховну власт угарског краља. Али према њему је Дубровник имао само дужност, да му плаћа мали годишњи данак и да у свечане дане истиче његову заставу. Иначе је Дубровник био под угарском врховном влашћу, под којом је био до пропасти угарске краљевине 1526, потпуно независан, те је у то време и проживио своје, у економском погледу, најсјајније доба, када су његови агилни трговци у знатној мери посредовали при трговачком саобраћају између источне и западне Европе. У то је време Д. добио дефинитивно свој садашњи вид, јер су тада већим делом подигнути градски бедеми и неке знаменитије зграде (кнежевски двор, кула Минчета, фрањевачки и доминикански самостан и т. д.), и доведена је (1438) вода са Шумета. Али је за то време Д. имао са својим непосредним суседима више неприлика, него ли икад: 1359—1362 ратовао је с господаром Требиња, кнезом Војиславом и с Которанима, 1370—1371 са новим господаром Требиња, жупаном Николом Алтомановићем. Када је 1378 Босна освојила Требиње и Конавле, и тако постала једини његов сусјед, Дубровник је настојао да прошири своје границе на ту страну. 1399 успео је да добије приморје од Стона до Затона, али је зато имао многе невоље због Конавала. 1391 купио их је, али их је добио тек 1419—1427, а морао је због њих ратовати, 1430—1432 с босанским војводом Радосавом Павловићем, а 1451—1454 с херцегом Стјепаном Вукчићем. То су били посљедњи ратови, које је Д. уопште водио. Турци су 1466. освојили Херцеговину, али су застали пред дубровачким границама, јер су Дубровчани већ били себи осигурали заштиту турских султана. Приликом самог краја угарског доба задесиле су Д. две велике несреће: 1520 врло јак земљотрес, а 1527 велика куга.

Дубровник између Турака и хришћана[уреди]

У унутрашњем уређењу настала је промена у толико, што је млетачкога кнеза заменио домаћи. Њега су, после кратког времена, бирали сваког месеца, и имао је исто тако малу власт, као и у млетачко доба. Ускоро послије косовске битке Дубровник је ступио у односе с Турцима, те је 1396 добио ферман цара Бајазита I, да сме трговати по Србији, а 1397 други ферман, да слободно тргује по целом турском царству. После пада Србије 1459. Д. се обавезао, да ће плаћати султану годишњи харач за слободу трговања по Турској. Тај је харач износио спочетка 1.500 златних дуката, па је мало помало подигнут до 15.000 дуката, али је 1481 сведен на 12.500, и тако је остало до 1804, када су га посљедњи пут дубровачки посланици понели у Цариград (до 1703 ишли су сваке године, а отада сваке треће). То је била једина реална веза између Д. и Турске, и ако се после угарске пропасти од 1526. сматрало, да је Д. под заштитом и врховном влашћу турском, коју је тек Бечки конгрес 1815. дефинитивно укинуо.

За готово 300 година што је Дубровник био под турском врховном власти, он је понајвише у миру живео, вешто одржавајући неутралност у ратовима између Турака и хришћана. Али је опет био у великој опасности за време Великог бечког рата 1683—1699, јер је Млетачка република, дубровачки конкурент и непријатељи, била одасвуда опколила његово подручје, као што су 1602—1606 помагали устанак на острву Ластову. Зато се Дубровник 1684. вратио под врховну власт немачкога цара као угарскога краља, а у Карловачком миру 1699. постигао је, да га са севера и с југа уски комад турске земље одели од млетачког подручја. Посљедњи пут долазили су до Д. непријатељи 1711, када су Црногорци, као савезници Петра Великог, провалили у Конавле. За време Руско-турског рата 1768—1774. због једне руске лађе, коју је Дубровник запленио у Генови, дошло је готово до рата између Русије и Дубровника. Сукоб се завршио 1775. „миром“ у Ливорну.

Под турском заштитом Дубровник је стално развијао своју трговину, извор свога богатства, јер су само дубровачки трговци могли да се слободно крећу по унутрашњости турскога царства. Али је и Д. ускоро осетио последице открића Америке и нових трговачких поморских путева око Африке, који су мало помало превагу у трговини преносили с обала Средоземног мора на обале Атлантског океана. И политичко и економско пропадање Турске у 17 веку донело је и назадовање дубровачке трговине по Турској. Тако је Д. већ био прешао најјачу фазу свога економскога напретка, кад се 6. априла 1667. десио велики земљотрес, који га је напола срушио, упропастио неколико хиљада људи у њему и нанео му велику материјалну штету. После тога стање је било тако очајно, да Д. није могао ни да плаћа годишњи харач Порти, па му је зато 1678. запретила велика опасност од Турака, али се спасао, захваљујући највише држању Николице Бунића. Због погибије многе властеле за време земљотреса, примљено је онда међу властелу и 10 одличнијих грађанских породица, али и то је био један од узрока унутрашњега пропадања, јер су настала трвења међу старом и новом властелом. 1797. укинута је Млетачка република, а њене поседе око Дубровника, Далмацију и Боку которску, добила је Аустрија. Кад је Аустрија 1806. уступила Далмацију и Боку Наполеону, Руси са Црногорцима су заузели Боку. Стога је Наполеон послао генерала Лористона са нешто војске, да из Далмације, преко Д., пређу у Боку, а у ствари зато, да заузме Д. и учини од њега ослонац за даље операције. И тако. кад је француска војска 25. маја 1806. ушла у Д., из њега није више изашла. У Д. су Французи стално наметали реквизиције и контрибуције, а 31. јануара 1808. је Дубровачка република укинута, а Дубровник припојен Наполеоновој краљевини Италији; 1814. постао је Д. покрајином његове Илирије. Када су Британци заузели дубровачка острва и Цавтат, нека дубровачка властела побунила су Конавле, 15/11 1813. истакла у Цавтату дубровачку заставу и заједно с Енглезима опсели Д. 28. јануара 1814. прогласили су, да је република обновљена и именовали су провизорну владу. Али су се међутим Енглезима придружили Аустријанци под генералом Милутиновићем, па кад су Французи 28/1 предали град, Милутиновић га је заузео у име аустријскога цара, и поред протеста дубровачке властеле, завео аустријску администрацију, а Бечки конгрес 1815. је то потврдио. Илирски покрет од 1835. нашао је у Д. одзива, исто тако и либерални од 1848, а ново уставно доба у Аустрији од 1860. даље пробудило је и у Д. народну свест и потакло народну борбу против далматинских „талијанаша“. Д. је меду далматинским градовима био први, у коме је 1867»народна« странка добила општину. Тако су Дубровчани, у другој половини 19. века, формирали свој идентитет као недељиви део хрватске народности (понајвише захваљујући истој римокатоличкој вери). Отада се Д. опет помало економски подигао, у њему се опет развијало и поморство и трговина, особито откада је (1901) пругом спојен с Босном, а много новца шаљу и доносе дубровачки „Американци“, који на неко време, ређе стално, прелазе у Америку.

Опадање и крај Републике[уреди]

Са 17. веком престаје раздобље великог еконемског успона и почиње постепено опадање Дубровника. Истискивање дубројачких бродова од стране великих поморских сила ранију коњиктуру замењује криза поморства и трговине. Резерве сакупљеног богатства се полако исцрпљују. Под оваквим приликама долази и најтежи ударац који је задесио Дубровник у својој дугој историји: велики земљотрес 6. априла 1667. Изгледало је да је са Дубровником заувек завршено али се још један пут манифестује дух дубровачке отпорности. Град је обновљен и простало становништво се окупило бродови су се обновили и нихов број се повећео али је ово трајало само неколико дећенија. Све се више стезао обруч великих сила којима је смтала слобода малог Дубровника. Коначно је дошао и крај Дубровачкој самосталности. Економска нестабилност трвљење између властела богатих и сиромачних знатно су ослабили унутрашњу снагуовог жилавог организма. Око дубровачких граница кретале су се копнене и поморске снаге Француске, Русије, Аустрије и Енглеске и свака је од њих имала своје посебне рачује.

Под таквим условима Дубровник није могао одолити спољној сили од које се ни много јачи од њега укључујући ту и његову стару супарници Венецију нису могли да се одбране. Оно што је Венеција хтела а Турци пропустили да учине запечатила је Наполеонова војска а Бечки конгрес је дефинитивно запечатио. Декретом генерала Мармонта 31. јануара 1808. распуштена је Дубровачка влада. 1815. одлукам Мировног конгреса у Бечу Дубровник је припојен Аустријском царству па је у том склопо остао до расула Аустроугарске монархије 1918. године.

Након Првог светског рата стари град опет гледа ведро у своју будућност. Створена је Југославија и у њеном саставу је Дубровник са условима однове свог просперитета.

Савремена историја[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.
Новији делови гpада

После Првог светског рата, крајем октобра 1918, Одбор Народнога Вијећа узео је власт у своје руке, а 13. новембра стигао је у Д. први одред српске војске. Дубровник је за време Краљевине Југославије једно време припадао Зетској бановини. Стварањем Бановине Хрватске 1939. (споразум Цветковић-Мачек) припао је истој. У комунистичкој Југославији Дубровник постаје део НР односно СР Хрватске. Од 1991. године Дубровник је део самосталне Републике Хрватске и њено најпознатије туристичко одредиште. Почев од 1. октобра 1991. залеђе Дубровника је контролисано од стране Југословенске народне армије (ЈНА) док су трајали преговори о будућности Југославије, истовремено вршећи и поморску блокаду. ЈНА се повукла након седам месеци, непосредно пре него што је Хрватска је постала члан Уједињених нација 22.5.1992.

Споменици дубровачког развоја[уреди]

Већ на првом кораку пред Дубровником поглед се зауставља пред монументалним зидинама, којима је у дужини од два километра оцртана физиономија града. Оне га надвисују и заокружују са свих страна. Ове зидине су једне од најлепших зидина у Европи. Њихов заметак потиче још из времена оснивања града. Већ од 8. века потичу камени зидови у кречу. Тврђава Свети Иван је била порушена и у 14. веку је обновљена у њој се налази и поморски музеј као и етнографски и акваријум. У исто време када је обновљена ова тврђева заштићена је и лука што је градио Паскоје Миличевић. Прве зидине према западу градиле су се још у 10. веку и њихово проширивање и завршевање у садашњем облику траје до 16. века када кула Бокар добија кручни изглед..

О трврђеви Ловријенац постоје разне легенде и једна од њих говори да су на том месту Дубровчани предухитрили венецију да сагради своју тврђаву која би угрожавала Дубровник. Имамо поузданих вести о постојању ове тврђеве тек у 14. веку када се зна да је била наоружана великим дројем топова а градила се вве до 16. века. У њој се данас одржавају представе Хамлета својим природним простором и архитектоником ова представа на овом месту представља посебан доживљај..

У издигнутом углу северозападне стране града на земљишту породице Наштетић подигнута је у 14. веку једна кула која је замењена касније новом тврђевом које је најлепша. Започета је у 15. веку и у зидању је учествовао цео град. Основ јој је изградио фирентински мајстор и ренесансни архитекта Микелоцо Микелоци који је радио и на појачавању западних зидова за Републику. Минчету је довршио Јуриј Далматинац који је суделовао и на подизању зидина и тврђава у Стону. Испред зидина према копну је био ископан дубок ров.

У исто време када су се завршевале зидине приступило се и зидању тврђеве Ревелин која је била окренута према североистоку и ова тврђева је грађена као одбрана од Турака у првој половини 16. века. Њена унутрашњост се обнавља у културне сврхе и у њој је подигнут споменик палим борцина у народноослободилачком рату 1954. године рад Фране Кршинића.

На свим тврђевама је уклесан споменик Светом Влаху који је био заштитник града. Све су то стари кипови изузев оног код врата од Пила који је израдио 1922. године вајар Иван Мештровић када је извршена реконструкција овог простора.

Када се дође на плацу кроз врата од Пила ту се налази неколико споменика. Са десне стране се налази Онофријева чесма коју је подигао Онофрио де ла Кава 1438. године када је саграђен водовод у Дубровнику а са леве стране се налази мала црквица Светог Спаса грађена у романском стилу након потреса 1520. године и то је рад домаћег мајстора Петра Андријића и његове браће која делује јако ефектно.

У позадини чесме налази се стари самостан Свете Кларе подигнут 1290. године и који је био порушен у великом земљотресу па је после тога обновљен. Овде је некад (1432. године) било једно од најстаријих находишта у Европи.

Уз цркву Светог Спаса на почетку Плаце истиче се својом монументалношћу црква и самостан Фрањеваца (Мале браће) са црквом и звоником од 44 м. Ова је грађевина саграђена у 14. веку у готском стилу а њен портал је из 1458. године дело је домаћих класара Леонарда и Петра Петровића. Звоник је довршен у 15. веку. Велики земљотерес је знатно оштетио ову цркву и код обнављања су уместо готичких постављени барокни простори. У позадини цркве налази се велики самостан са клаустром који је градио Миха Брајков из Бара. Овде је била најстарија апотекас у Европи.

На месту где Плаца заокреће на југ налази се градски звоник саграђен 1443. године од дубровачких градитеља Радончића, Грубешевића и и Утишеновића. Због попуштања насипа на којам је подигнут онсе почео нагињати па је 1929. године разваљен и саграшен у старом лику.

На малом тргу поред звоника налази се једна од најсликовитијих палата у Дубровнику која се још од старина назива Спонза. И ако значај овог имена није рашчишчен. Грађевина има знатну уметничку и историјску вредност. Због стилова у којим је грађена сматрало се да је грађена кроз дуги низ година. Новија истраживања су утврдила да је ова готичко ренесансна грагевина у један мах од 15161521. године по моделу домаћег мајстора Паскоја Миличевића који је био познат по својим радовима у градској луци. Зграда има у приземљу трем са пет стубова и шест лукова а у дворишту је осам побочних лукова. Класарске радове су извели браћа Андријићи (Градитељи цркве Светог Спаса). Зграда је била намењена за царинарницу а касније је била ковница држевног новца. У 17. веку она је била седиште „учеwних академија“. У току 19 века овај споменик је био унакажен и запуштен али је у неколико фаза обновљен.

Сучелице Спонзи је постојала црква Светог Влаха саграђена у 14. веку у романском стилу са богатом декорацијом Ђовани да Сима. Ова црква је преживела потрес 1667. године али је 1706. изгорела до темеља а затим је на истом месту подигнута 1715. и довршена барокна грађевина (Н. Гропели). У пожару је остао сачуван само кип Светог Влаха. У цркви се налазе и вајерска дела кипара Лазанића из 16. века.

Између ове цркве и палате Спонзе се налази Орландов стуб (1418. године) са кога су проглашаване наредбе сената и на којем је у свеченим тренуцима био барјак Републике. У близини је смештена мала чесма у готичком стилу (1438. године).

Између звоника и двора налазила се зграда Великог већа која је била саграђена 1344. и изгорела 1616. па је на њеном месту подигнута 1682. године нова општинска политичка зграда у којој је и сада седиште Народног одбора општине. Под њеним кровом се налази и градско позориште а у приземљу је велика градска кафана.

У групи спменика кнежев Двор спада на прво место по историјској вредности. Ово дело је у стилу готике и ране ренесансе и радили су га Онофрио де ла Кава из Напуља, Фирентинац Микелоцо Микелоци и Јуриј Далматинац и дело је домаћих градитеља и клесара из 15. века.

Данас је кнежев Двор добио опет своју достојну намену и у њему је уређен културно историјски музеј а у приземљу је смазтана научна библиотека а у акустичном атријуму се држе концерти.

Простор пред Двором се завршева масивном Столном црквом са издигнутом куполом. Ова катедрала је као и остале грађевине прошла кроз резне фазе резвоја. У дубровнику је подигнуто више малих цркава од њих су остале само рушевине у раном 12. веку градња нове катедрале се знатно истицала у погледу градње ових цркава својим сјајем и значајем. Она је била једна од најлепших цркава свога времена. Олтари и стубови су били обложени мермером. Стара скупоцена црква је срушена у земљотресу 1667. године па је на њеном месту подигнута барокна црква. Унутрашњост ове цркве није такова како је била стара црква. На главном олтару се налзи слика „Госпиниг успења“ дело Тицијана или његовог ученика а ту је и још 6 слика италијанских мајстора. У чуваном реликвијару се налазе реликвије и драгоцености светачких моћи међу којима се истиче глава Светог Влаха у формо византијске круне (12. век). Премапрочељу катедрале гледа бискупска палата које није била срушена у земљотресу и сачувала је свој изглед.

Изе палате се налазе две пољане Бунићева и Гундулићева на којој се налази споменик Ивану Гундулићу који је рад Ивана Рендића.

Са гундуличеве пољаве води широко барокно степениште из 1735. године које води на трећу малу пољану названу по Руђеру Бошковићу а на овој пољани се истиче зграда које је била гимназија „Колегијум Рагусум“ а до ње је велика језуитака црква са барокним прочељем која је грађена после потреса крајем 17. и почетком 18. века.

Паралелно са Плацом се протежу две паралелне улице са северне страна Пријеко а са јужне улица од Пуча.

Суседне попречне улице воде до зграде из 16. века која се зове „Рупе“ у којима је било складиште жита.

Улазећи из предграђа Плоче пролази се кроз дрвени мост изнад којег је тврђава Ревелин. Овим путем се улази у простор градске луке. У овом простору се налази црква и самостан Доминиканаца (Бели фратри). Градња је зепочела 1304. године и трајала је до 15. века. У овој цркви чије је унутрашњост јеко једноставна има слика велике историјске вредности. Двориште самостана окружено је аркадама и стубовима на којима почива тераса. Градња калаустра је од стране домаћих мајстора клесара Утишеновића и Грубача а по нацртима фирентинског мајстора Масо ди Бартоломеа.

Уз саму цркву Доманиканаца и изнад старих радионица дубровачких клесара налази се црква Св. Себастијана из 1466. године која се у 19. веку претвара у затвор а затим у складиште. Крај врата од Плоча подигнута је и црква Благовести такође у готско- ренесансном стилу коју су такође градили домаћи мајстори Андријићи.

Посебно место у Дубровнику заузима чаробни мали оток Локрум. Већ у 11. веку је овде било бенедиктинаца и још су сачувани делови цркве које је била срушена.

Позната је легенда о енглеском краљу Ричарду Лављег срца којег је олуја наводно захватила у повратку са трећег крстачког рата па га избацила на овај оток. Према завету он је требао изградити цркву на месту где је спасен па се томе приписује богати дар за градњу катедрале у Дубровнику.

Становништво[уреди]

На попису становништва 2011. године, град Дубровник је имао 42.615 становника, од чега у самом Дубровнику 28.434.

Град Дубровник[уреди]

Број становника по пописима[2]
1857. 1869. 1880. 1890. 1900. 1910. 1921. 1931. 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011
14.445 13.398 15.666 15.329 17.384 18.396 16.719 20.420 21.778 24.296 27.793 35.628 46.025 51.597 43.770 42.615

Напомена: Настао из старе општине Дубровник. У 1981. и 1991. садржи део података општине Жупа дубровачка.

Дубровник (насељено место)[уреди]

Број становника по пописима[2]
1857. 1869. 1880. 1890. 1900. 1910. 1921. 1931. 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011
6.451 6.032 8.460 8.531 10.671 11.823 10.425 14.137 15.875 18.286 22.210 30.161 41.864 47.348 30.436 28.434

Напомена: Од 1857. до 1971. садржи податке за бивша насеља Груж-лука и Лапад. У 2001. смањено је издвајањем насеља Босанка, Брашина (општина Жупа дубровачка), Бргат Горњи (општина Жупа дубровачка), Бргат Доњи (општина Жупа дубровачка), Буићи (општина Жупа дубровачка), Горње Обуљено, Грбавац (општина Жупа дубровачка), Доње Обуљено, Завреље (општина Жупа дубровачка), Кнежица, Комолац, Купари (општина Жупа дубровачка), Макоше (општина Жупа дубровачка), Мартиновићи (општина Жупа дубровачка), Млини (општина Жупа дубровачка), Мокошица, Нова Мокошица, Петрача (општина Жупа дубровачка), Петрово Село, Плат (општина Жупа дубровачка), Побрежје, Пријевор, Рожат, Солине (општина Жупа дубровачка), Сребрено (општина Жупа дубровачка), Сустјепан, Чајковићи, Чајковица, Челопеци (општина Жупа дубровачка), Чибача (општина Жупа дубровачка) и Шумет. У 1981. и 1991. садржи податке за насеља Босанка, Брашина (општина Жупа дубровачка), Горње Обуљено, Доње Обуљено, Завреље (општина Жупа дубровачка), Комолац, Купари (општина Жупа дубровачка), Млини (општина Жупа дубровачка), Мокошица, Петрача (општина Жупа дубровачка), Петрово Село, Побрежје, Пријевор, Рожат, Сребрено (општина Жупа дубровачка), Чајковићи, Челопеци (општина Жупа дубровачка) и Чибача (општина Жупа дубровачка). Од 1857. до 1991. садржи податке за насеље Нова Мокошица.

Попис 1991.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Попис становништва у СФРЈ 1991:Дубровник

На попису становништва 1991. године, насељено место Дубровник је имало 49.728 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.
Хрвати
  
38,521 77,46%
Срби
  
4,342 8,73%
Муслимани
  
2,715 5,45%
Југословени
  
1,026 2,06%
Црногорци
  
609 1,22%
Албанци
  
195 0,39%
Словенци
  
153 0,30%
Македонци
  
73 0,14%
Мађари
  
55 0,11%
Италијани
  
45 0,09%
Немци
  
34 0,06%
Јевреји
  
19 0,03%
Чеси
  
19 0,03%
Словаци
  
17 0,03%
Руси
  
15 0,03%
Пољаци
  
14 0,02%
Русини
  
13 0,02%
Аустријанци
  
9 0,01%
Бугари
  
6 0,01%
Украјинци
  
5 0,01%
Румуни
  
3 0,00%
Грци
  
2 0,00%
Роми
  
2 0,00%
Турци
  
1 0,00%
остали
  
85 0,17%
неопредељени
  
1,065 2,14%
регион. опр.
  
146 0,29%
непознато
  
539 1,08%
укупно: 49.728

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  • [1] Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године
  • 2. Књига: "Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima, аутор: Јаков Гело, издавач: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske, 1998., ISBN 953-6667-07-X. ISBN 978-953-6667-07-9.;

Референце[уреди]

  1. ^ Željko Rapanić, Arheološka istraživanja nakon potresa i počeci Dubrovnika. У: Obnova Dubrovnika 1979–1989, Dubrovnik, 1989, pp. 339–345.
  2. ^ а б - Republika Hrvatska - Državni zavod za statistiku: Naselja i stanovništvo Republike Hrvatske 1857—2001.

Литература[уреди]

Додатна литература[уреди]

  • Adriana Kremenjas-Danicic (Hrsg.): Rolands europäische Wege. Europski dom Dubrovnik, Dubrovnik 2006, ISBN 953-95338-0-5
  • Војновић, Константин-Коста: „Bratovštine i obrtne korporacije u Republici Dubrovačkoj od XIII do konca XVIII vijeka“, Sveska 1, Bratovštine dubrovačke (Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Загреб, 1899)
  • Тадић, Јорјо: „Писма и упутства Дубровачке републике”, Књига 1 (Српска краљевска академија, Београд, 1935)
  • Тадић, Јорјо: „O društvenoj strukturi Dalmacije i Dubrovnika u vreme renesanse” (Zgodovinski časopis - Kosov zbornik, Љубљана, 1952-1953)
  • Динић, Михаило Ј.: „О Николи Алтомановићу” (Српска краљевска академија, Београд, 1932)
  • „La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina“: Архив Историјског института САНУ (Београд), Исписи 1300—1500, кутија 7. (Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio)
  • Синдик, Илија: „Дубровник и околина“ (Насеља и порекло становништва, књига 23, Српски етнографски зборник, књига 38, у издању Српске краљевске академије, Београд, 1926)
  • Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“, књига 2 (тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја, Завичајни музеј, Пљевља, 2001)
  • Кљајевић, Божидар: „Потомци Немањића по мушкој линији: Дубровачко братство Богуновићи са огранцима Зуровци и Зуровићи у Херцеговини; Богуновићи у Шибенском залеђу (Цвјетичани, Миљуши, Шкундрићи, Ковачевићи и Грмуше)“, (Лума Принт, Београд, 2012)
  • Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar“, Година II (страна 67., издање за 1898. годину, у издању Српске дубровачке штампарије А. Песарића, Дубровник, 1897)
  • Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar za godinu 1902“, (страна 71., издање Српске дубровачке штампарије А. Песарића , Дубровник, 1901)
  • Миљанић, Аким и Миљанић, Вукота: „Презимена у Црној Гори“ (pp. 53, Београдска књига, Београд, 2007)
  • Грујић Радослав: „Конавли под разним господарима од XII до XV века“ (Споменик СКА 66, Београд, 1926)
  • Веселиновић, Андрија: „Дубровачко мало веће о Србији (1415—1460)“ (Историјски институт САНУ, Београд, 1998)
  • Kovačević-Kojić, Desanka: „Трговачке књиге браће Кабужић (Caboga) 1426-1433“ (Споменик САНУ CXXXVII, Одељење историјских наука 11, Београд 1999)
  • Lučić, Josip: „Stjecanje, dioba i borba za očuvanje Dubrovačkog primorja 1399-1405” (Arhivski vjesnik, XI-XII, 1968-1969)
  • Решетар, Милан: „Антунини и Лазарини” (Дубровачки лист 2, бр. 37, Дубровник, 1925)
  • Решетар, Милан: „Нова дубровачка властела” (Дубровачки лист 2, бр. 13, Дубровник, 1925)

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

Мапа[уреди]

Фотографије[уреди]