Aton

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Aton[1] napisano hijeroglifima
it
n		 N5
Atonovo obeležje, sunce sa zracima na čijim krajevima su ruke
Porodica Amenhotepa IV poštuje boga Atona

Aton je sunčev disk u drevnoj egipatskoj mitologiji, u početku shvatan kao jedan od aspekata boga Ra. Kasnije je postao božanstvo u monoteističkoj, odnosno monističkoj religiji Amenhotepa IV, koji se prozvao Ehnaton. Poštovanje Atona je, po svemu sudeći, prestalo ubrzo nakom Ehnatonove smrti. Uz njega je Atona poštovala i supruga Nefertiti. Ehnatonov sin Tutankamon je prvobitno nosio ime Tutankaton.

Etimologija i poreklo[uredi | uredi izvor]

„Velika himna Atonu” napisana sa Ehnatonove tačke gledišta; osporava se autorstvo himne.

Reč Aton se pojavljuje u Starom kraljevstvu kao imenica koja znači „disk“ koja se odnosila na bilo šta ravno i kružno; sunce je nazvano „disk dana“ gde se smatralo da Ra boravi.[2] Po analogiji, termin „srebrni aton“ se ponekad koristio za označavanje meseca.[3] Ilustracije Atona visokog reljefa i niskog reljefa prikazuju ga sa zakrivljenom površinom, te je naučnik Hju Nibli insistirao da bi tačniji prevod bio globus, kugla ili sfera, a ne disk.[4]

Prvo poznato spominjanje Atona, sunčevog diska kao božanstva, nalazi se u Priči o Sinuheu iz 12. dinastije,[5] u kojoj je preminuli kralj opisan kako se uzdiže kao bog na nebo i sjedinjuje se sa sunčevim diskom, božansko telo koje se spaja sa svojim tvorcem.[6]

Religija[uredi | uredi izvor]

Fragment reljefa koji prikazuje kraljevsku glavu, verovatno Ehnatona, i rane Atonove kartuše. Aton produžuje Ank (znak života) na figuru. Vladavina Ehnatona. Iz Amarne, Egipat. Petrijev muzej egipatske arheologije, London

Solarni Aton je bio u velikoj meri obožavan kao bog u vreme vladavine Amenhotepa III kada je prikazan kao čovek sa glavom sokola slično Rau. U vreme vladavine naslednika Amenhotepa III, Ehnatona, Aton je postao centralni bog egipatske državne religije, i Amenhotep IV je promenio svoje ime u Ehnaton da bi odražavao njegovu blisku vezu sa novim vrhovnim božanstvom.[5] Principi Atonove religije su zabeleženi na zidovima stenovitih grobnica Aketatona. U religiji Atona (Atenizam), noć je vreme za strah.[7] Rad se najbolje obavlja kada je sunce, Aton, prisutno. Aton se brine za svako stvorenje, i stvorio je reku Nil na nebu (kišu) za Sirijce.[8] Aton je stvorio sve zemlje i ljude. Zraci sunčevog diska samo pružaju život kraljevskoj porodici; svi ostali dobijaju život od Ehnatona i Nefertiti u zamenu za lojalnost Atonu.[9] Aton je prikazan kako brine o ljudima kroz Ehnatona tako što se Atonove ruke pružaju prema kraljevskoj porodici, dajući im anke koji predstavljaju život koji je dat čovečanstvu kroz Atona i Ehnatona. U Ehnatonovoj Himni Atonu, ljubav prema čovečanstvu i Zemlji je prikazana u Atonovim manirima:

Aton se saginje nisko, blizu zemlje, da bdi nad svojom kreacijom; on zauzima svoje mesto na nebu u istu svrhu; on se zamara u službi stvorenja; on za sve njih sija; daje im sunce i šalje im kišu. Nerođeno dete i pile su zbrinuti; i Ehnaton traži od svog božanskog oca da 'podigne' stvorenja za njegovo dobro kako bi ona mogla težiti ka stanju savršenstva njegovog oca, Atona.[10]

Ehnaton se nije predstavljao kao bog, već kao Atonov sin, menjajući prethodne metode faraona koji su tvrdili da su otelotvorenje Horusa. Ovo doprinosi uverenju da se atonizam treba smatrati monoteističkom religijom, gde je „živi Aton pored koga nema drugog; on je bio jedini bog“.[2]

Postoji samo jedan poznat primer Atonovog govora, „koji je rekao 'Živi Aton': moji zraci osvetljavaju...”[11]

Aton je evolucija ideje o bogu sunca u egipatskoj mitologiji, izvodeći mnogo svojih koncepata moći i reprezentacije od ranijeg boga Ra, ali nadograđujući se na moć koju Ra predstavlja. Aton je nosio apsolutnu moć u univerzumu, predstavljajući životvornu silu svetlosti u svetu, kao i stapanje sa konceptom i boginjom Maat da bi razvio dalje odgovornosti za Atona izvan moći same svetlosti.[10]

Ikonografija[uredi | uredi izvor]

Aton je po prirodi bio svuda i nematerijalan, jer je bio sunčeva svetlost i energija u svetu. Prema tome, on nije imao fizičke predstave koje su imali drugi egipatski bogovi; bio je predstavljen sunčevim diskom i dosežućim zracima svetlosti.[10] Objašnjenje zašto Aton nije mogao biti u potpunosti predstavljen bilo je to što je Aton bio izvan stvaranja. Tako su scene bogova uklesane u kamenu koje su ranije prikazivale životinje i ljudske oblike, sada prikazuju Atona kao kuglu iznad sa životvornim zracima koji se pružaju ka kraljevskoj figuri. Ova moć je prevazišla ljudski ili životinjski oblik.[12]

Kasnije je nametnut ikonoklazam, te su čak i prikazi Atona na sunčevim diskovima zabranjeni ediktom koji je izdao Ehnaton. U ediktu je odredio da se Atonovo ime piše fonetski.[13][14]

Bogosluženje[uredi | uredi izvor]

Kultni centar Atona bio je u novom gradu Aketaton;[15] neki drugi kultni gradovi uključuju Tebu i Heliopolis. Principi Atonovog kulta zabeleženi su na zidovima grobnica Amarne. Značajno drugačiji od drugih drevnih egipatskih hramova, Atonovi hramovi su bili s otvorenim krovovima kako bi propuštali sunčeve zrake. Vrata su imala polomljene nadvratnike i podignute pragove. Atonove statue nisu bile dozvoljene; na to se gledalo kao na idolopoklonstvo.[16] Međutim, oni su obično zamenjeni funkcionalno ekvivalentnim prikazima Ehnatona i njegove porodice koji poštuju Atona i primaju ank (dah života) od njega. Sveštenici su imali manje posla, jer su prinosi (voće, cveće, kolači) bili ograničeni, a proročišta nisu bila potrebna.[17]

U bogosluženju Atona nije vršena svakodnevna služba očišćenja, miropomazanja i oblačenja božanskog lika. Tamjan se palio nekoliko puta dnevno. Himne koje su se pevale Atonu bile su praćene muzikom na harfi. Atonove ceremonije u Aketatonu uključivale su davanje Atonu prinosa zamahom kraljevskog žezla. Umesto procesija na barkama, kraljevska porodica se vozila u kočijama u dane festivala. Poznato je da su elitne žene bogoslužile Atona u hramovima zaklonjenim od sunca u Aketatonu.[18]

Arhitektura[uredi | uredi izvor]

Ruševine malog Atonovog hrama u Aketatonu, moderna Amarna

Dva hrama su bila centralna za grad Aketaten, veći od dva imao je „otvorenu, nepokrivenu strukturu koja je pokrivala površinu od oko 800 m × 300 m (2.600 ft × 1.000 ft) na severnom kraju grada”.[19] Hramovi Atona bili su strukture na otvorenom sa malo ili bez krova kako bi se maksimizirala količina sunčeve svetlosti u unutrašnjosti što ih čini jedinstvenim u poređenju sa drugim egipatskim hramovima tog vremena. Balustrade koje prikazuju Ehnatona, kraljicu i princezu kako grle zrake Atona, pratile su stepeništa, rampe i oltare. Ovi fragmenti su prvobitno identifikovani kao stele, ali su kasnije preklasifikovani u balustrade na osnovu prisustva scena sa obe strane.[20]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Collier, Mark and Manley, Bill. How to Read Egyptian Hieroglyphs: Revised Edition. Berkeley: University of California Press, 1998. pp. 29
  2. ^ a b Redford, Donald (1984). Akhenaten: The Heretic King. Princeton University Press. str. 170–172. ISBN 978-0-691-03567-3. 
  3. ^ Fleming, Fergus, and Alan Lothian (1997). The Way to Eternity: Egyptian Myth. Duncan Baird Publishers. p. 52
  4. ^ Khamneipur, Abolghassem (2015). Zarathustra : myth, message, history (1st izd.). Victoria, BC, Canada. str. 81. ISBN 9781460268810. OCLC 945369209. 
  5. ^ a b Wilkinson, Richard H. (2003). The Complete Gods and Goddesses of Ancient Egypt. Thames & Hudson. pp. 236–240
  6. ^ M. Lichtheim, Ancient Egyptian Literature, Vol. 1, 1980, p. 223
  7. ^ Akhenaten and the Religion of Light. Cornell University Press. 2001. str. 8. ISBN 978-0801487255. Pristupljeno 15. 2. 2015. 
  8. ^ Perry, Glenn (2004). The History of EgyptNeophodna slobodna registracija. Greenwood Publishing Group. str. 1. ISBN 9780313322648. Pristupljeno 15. 2. 2015. „aten nile river in sky syria.” 
  9. ^ Pinch, Geraldine (2002). Handbook of Egyptian Mythology. ABC-CLIO. str. 110. ISBN 9781576072424. Pristupljeno 15. 2. 2015. 
  10. ^ a b v Freed, Rita E.; D'Auria, Sue; Markowitz, Yvonne J. (1999). Pharaohs of the sun: Akhenaten, Nefertiti, TutankhamenNeophodna slobodna registracija. Boston: Museum of Fine Arts in association with Bulfinch Press/Little, Brown and Co. ISBN 978-0878464708. OCLC 42450325. 
  11. ^ Goldwasser, Orly (2010). „The Aten is the "Energy of Light": New Evidence from the Script”. Journal of the American Research Center in Egypt. 46: 163. JSTOR 41431576. 
  12. ^ Groenewegen-Frankfort, Henriette Antonia (1951). Arrest and Movement: An Essay on Space and Time in the Representational Art of the Ancient Near East. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. str. 99. ISBN 978-0674046566. 
  13. ^ Brewer, Douglas j.; Teeter, Emily (22. 2. 2007). Egypt and the Egyptians (2nd izd.). Cambridge University Press. str. 105. ISBN 978-0-521-85150-3. 
  14. ^ Najovits, Simson (2003). Egypt, the Trunk of the Tree, Vol.II: A Modern Survey of and Ancient Land. New York. str. 132—136. ISBN 9780875862576. 
  15. ^ „Aton”. Britannica. Pristupljeno 27. 11. 2017. 
  16. ^ „Aten, god of Egypt”. Siteseen Ltd. jun 2014. Pristupljeno 22. 12. 2014. 
  17. ^ „History embalmed: Aten”. 2014 Siteseen Ltd. Pristupljeno 22. 12. 2014. 
  18. ^ Pasquali, Stéphane (2011). „A sun-shade temple of Princess Ankhesenpaaten in Memphis?”. The Journal of Egyptian Archaeology. 97: 219. JSTOR 23269901. S2CID 194880030. doi:10.1177/030751331109700118. 
  19. ^ Redford, Donald B., ur. (2002). The ancient gods speak : a guide to Egyptian religion. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0195154016. OCLC 49698760. 
  20. ^ Shaw, Ian (1994). „Balustrades, Stairs and Altars in the Cult of the Aten at el-Amarna”. The Journal of Egyptian Archaeology. 80: 109—127. JSTOR 3821854. doi:10.2307/3821854. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Aton na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Атон&oldid=27555848”