Нефертити

Из Википедије, слободне енциклопедије
Нефертити

Нефертити, биста која се чува у Античком музеју у Берлину
Нефертити, биста која се чува у Античком музеју у Берлину

Датум рођења: 1370. п. н. е.
Место рођења: Акхмим (веровање) (Египат)
Датум смрти: 1333. п. н. е.
Место смрти: Амарна (Египат)
Период владавине 1336. п. н. е. — 1333. п. н. е. (процена - верује се да је Нефертити била фараон Сменкхаре)
Претходник Ехнатон
Наследник Тутанкамон
Отац Ај, великодостојник
Мајка Тадукипа, краљица Митанија
Супружник Ехнатон
Династија Осамнаеста египатска династија
Хијероглифско име
X1
N35
N5
M17 F35 F35 F35 F35
 
F35 M18 X1
Z4
B1

Нефертити, Нефертитис или Нофретете је била жена египатског фараона Аменхотепа IV (Акхенатона). Њено име приближно значи „лепотица је стигла“. Иако је једна од најпопуларнијих личности Старог Египта, данас је од ње сачувано веома мало предмета, од којих је најпознатија њена биста, која се чува у музеју у Берлину. У историји је упамћена по верској реформи, коју је спровела у Египту заједно са својим мужем, фараоном Аменхотепом IV.

Породица[уреди]

Не зна се много о њеном пореклу и њеним родитељима. Постоји много теорија, али је данас најзаступљенија она по којој је Нефертити ћерка египатског великодостојника Аја и Тадукипе, принцезе краљевства Митани. О њеном детињству се зна врло мало, па тако датум њеног венчања са Аменхотепом, касније Ахенатоном, као и датум њеног крунисања, нису познати. Ипак, зна се да краљевски пар није могао добити тако жељене синове, већ су имали чак шест ћерки: Меритатон, Мекетатон, Анкесенамон (Тутанкамонова краљица), Неферуатон, Неферне и Сетепенре. Са сигурношћу се претпоставља да Нефертитиних шест кћери нису од истог оца. Неки научници верују да је Нефертити својим доласком на двор повела и своју полусестру Матноџмет, касније мајку краљице Нефертари, жене Рамзеса II.

Лепотица је стигла[уреди]

Нефертити постаје историјска личност од удаје за Ахенатона. Верује се да ју је на то место довела краљица Тиј, тадашња владарка Египта, а рођена сестра Нефертитиног оца Аја. Она је своју нећаку удала за свог сина, с' намером да га ова одвоји од монотеизма. Међутим, Нефертити је ишла ка томе да учврсти свој положај главне супруге, баш тако што ће Ахенатону помагати у настојањима да Египат преведе на монотеистичку веру. Она и фараон су веровали у Атона, бога светлости и њему у част подигли нову престоницу - Амарну. Пресељење престонице из Тебе, која је била вековно седиште Египта било је равно револуцији. Свештеници, који су у најмању руку могли очекивати Мемфис као нову престоницу, били су више него изнервирани грађењем новог града усред пустиње. Нова религија, и нови владари, оставили су их без посла.

Позна владавина[уреди]

Након смрти Ахенатоновог оца, фараона Аменхотепа III, нови владари Египта селе се у Амарну. Предања кажу да фараон и његова лепа краљица нису штедели на празновањима и прославама. У Амарни је одржавано сијасет религиозних обреда, посвећених Атону. Иако се против фараона дигло амоново свештенство, Египат је био водећа сила на Блиском истоку. Након смрти Мекетатон, Нефертити нестаје из египатске историје. (око 1335. године п. н. е.). Сматра се да је убијена од стране Ахенатонових противника. Постоји претпоставка да је Нефертити изненадно преминула, и да је њен муж забранио њено помињање јер је било превише болно за њега.

Мумија[уреди]

До данас није пронађена њена мумија већ само неколико комада накита са њеним именом испред гробнице Ахенатона. Могуће је да је сахрањена негде друго јер се 2004. појавило ново откриће. Наиме, пронађено је неколико мумија у скривеној просторији једне гробнице те се за једну мумију сматра да је „Најлепша од свих“. Није објашњено зашто је, ни како доспела ту, ни ко је пренео. На многа питања није одговорено али теорија до данас није оспорена.

Нефертитин траг у историји[уреди]

Нефертити и Аменхотеп

Увид у лепоту ове краљице даје нам једно од најпознатијих египатских блага – биста краљице Нефертити. Ово је по оцени многих једно од најсавршенијих уметничких радова начињених пре нове ере. Биста се чува у Египатском музеју у Берлину. Не зна се како је дотле стигла, но сигурно је то да ју је Адолф Хитлер сврставао у своје лично благо, и да је египатску фараонку доживљавао као једног од својих идола. Сматра се да је до данас преживела зато што је постојала грешка у изради и никада није била изложена у храму. Ово су само претпоставке, јер је биста пронађена у радионици кипара са оштећењем левог уха. Главни кипар, Тутмозис, није на овој скулптури израдио лево око. Најпре бисмо помислили да је лепа Нефертити још за живота изгубила око. Ова теорија није тачна јер је оспоравају други налази. Око тога какви су прави разлози за то да скулптура нема око разни стручњаци нису били јединствени у својим мишљњима. Постоји мишљење да је скулптура имала оба ока и да је једно испало током времена, као и мишљење да је то био резултат напада на њену личност. У научно популарној литератури која нам је доступна постоји мишљење да Ахенатон је већ када се Нефертити за њега удала (када је имао 17 година) патио од сексуалних поремећаја а према најновијим налазима из Амарне, Нефертити је била склона авантурама и питање је да ли се заљубила и у вајара Тутмозиса док му је врло често седела као модел и који је вероватно знао да је већ бројним мушкарцима поклонила своју наклоност док је њега одбила, па јој се на овакав начин осветио и на овакав начин унаказио своје дело тиме што га није завршио. Само један метар од овог дела нађено је и попрсје Ахенатона које је било разбијено и у крхотинама, што је могуће било у тренутку вајаревог беса. Она и Ахенатон ће још бити упамћени и по јединственом стилу у целокупној египатској уметности. Створили су нов правац, који је традиционалну египатску монументалност и превелику озбиљност, на нешто мање од сто година ставио на страну. У њиховој уметности (која није трајала ни сто година, а обележава се као уметност Амарне), човек се смеје, прави природне покрете, сликан је и вајан реално, онакав какав је у природи, а не идеализован и божански леп фараон, како се радило две хиљаде година пре њих. На основу тога се данас види да је Ахенатон имао извесне деформитете, и да, за разлику од своје супруге, уопште није био леп. Револуција у уметности, револуција у религији и веома неконвенционалан живот, учинили су овај пар највећим реформаторима Старог Египта. Оно по чему ће Нефертити остати упамћена док је света јесте њена легендарна лепота. Западни историчари је због тога сврставају у три популарне египатске краљице (заједно са Хатшепсут и Клеопатром). Ова владарка водила је живот какав није имала ниједна египатска краљица ни пре ни после ње. Са свега седамнаест година постала је владар, којег је волео цео Египат. У исто време била је и реформатор и јеретик. Пред крај свог живота дала је себи титулу Нефернеферуатен Нефертити, што значи све су савршене лепотице Атонове. Тиме се прогласила фараоном, и од тада је са жезлом и млатилом у рукама, била поштована као богиња на земљи. После њене и Ахенатонове смрти, Амарна је разграђена камен по камен, прогутао ју је песак. Било како било, Нефертити се више од три хиљаде година сматра најлепшом женом која је икада ходала светом.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Nofretete, Philipp Vandenberg, Stvarnost Zagreb 1977.

Додатна литература[уреди]

  • Dietrich Wildung: Die vielen Gesichter der Nofretete. Hatje Cantz Verlag, Ostfildern 2012; Deutsch/Arabisch:. ISBN 978-3-7757-3484-4.; Englisch/Arabisch:. ISBN 978-3-7757-3485-1.; Französisch/Arabisch:. ISBN 978-3-7757-3551-3.
  • Cyril Aldred: Akhenaten, Pharaoh of Egypt. A New Study. Thames & Hudson, London 1968; Deutscher Titel: Echnaton. Gott und Pharao Ägyptens. Aus dem Englischen von Joachim Rehork, Lübbe, Bergisch Gladbach 1968.
  • Joann Fletcher:The Search For Nefertiti. The True Story Of An Amazing Discovery. William Morrow, Imprint of HarperCollins Publishers, New York 2004. ISBN 0-06-058556-0.
  • Michael E. Habicht: Nofretete und Echnaton. Das Geheimnis der Amarna-Mumien. Koehler & Amelang, Leipzig 2011. ISBN 978-3-7338-0381-0.
  • Gabriele Höber-Kamel: Unter den Strahlen des Aton. In: Kemet Heft 1, 2002, ISSN 0943-5972.
  • Gabriele Höber-Kamel: Nofretete. In: Kemet Heft 3, 2010, ISSN 0943-5972.
  • Katja Lembke (Hrsg. und Autorin): Hannovers Nofretete. Die Bildnisse der Sent M´Ahesa von Bernhard Hoetger (= NahSichten. Nr. 2, Landesmuseums Hannover). Schnell + Steiner, Regensburg 2012. ISBN 978-3-7954-2627-9.
  • Christian E. Loeben: Eine Bestattung der großen königlichen Gemahlin Nofretete in Amarna? Die Totenfigur der Nofretete. In: Mitteilungen des Deutschen Archäologischen Instituts, Abteilung Kairo. (MDIAK) Nr. 42, von Zabern, Mainz 1986, ISSN 0342-1279, S. 99-107.
  • Christine El-Mahdy: Tutenchamun. Leben und Sterben des jungen Pharao. Blessing, München 2000, ISBN 3-89667-072-7.
  • Bénédicte Savoy (Hrsg.): Nofretete. Eine deutsch-französische Affäre 1912-1931. Böhlau, Köln/ Weimar/ Wien 2011. ISBN 978-3-412-20811-0.
  • Hermann A. Schlögl: Nofretete. Die Wahrheit über die schöne Königin. Beck, München 2012. ISBN 978-3-406-63725-4.
  • Carola Wedel: Nofretete und das Geheimnis von Amarna. von Zabern, Mainz 2005, ISBN 3-8053-3544-X, (Antike Welt, Sonderheft; Zaberns Bildbände zur Archäologie). ISBN 978-3-8053-3544-7.
  • Franz Maciejewski: Nofretete. Die historische Gestalt hinter der Büste. Osburg, Hamburg 2012. ISBN 978-3-940731-80-7.

Спољашње везе[уреди]