Монотеизам

Из Википедије, слободне енциклопедије

Монотеизам, (грч. μόνος — један, грч. θεός — бог) вера је у једно, универзално, свеобухватно божанство.

Монотеистичка религија је религија у којој верници верују у једног бога. Разлике постоје између ексклузивног монотеизма код на пример јудаизма, хришћанства и ислама, као и монотеизма код кога се признаје постојање и других богова — плуриформни монотеизам који с обзиром да признаје постојање других божанстава сматра да постоји неки облик њиховог јединства.[1]

У ширем смислу речи, у монотеистичке религије се убрајају атонизам, бахаизам, каодаизам, деизам, екандар, хиндуизам (ваишнаизам, шиваизам), равидаизам, сикизам, тенрикјо и зороастризам.[2]

Порекло и развој[уреди]

Реч монотеизам изведена је из старогрчке речи монос,[3] што значи један, и теос, што значи бог.[4] У енглеском језику је овај термин први користио Хенри Мур (1614—1687).[5]

Према хришћанској традицији, монотеизам је била изворна религија људи, али је изгубљена током тзв. човековог пада. Ова теорија је напуштена у 19. веку услед напретка еволутивне теорије и да се до монотеизма дошло од анимизма преко политеизма, али је и ова теорија слабо заступљена.

Два примера да се монотеизам развио из политеизма је Атонов култ у времену египтског фараона Ехнатона, као и феномем Мардука, који је најпре био заштитник Вавилона али је касније био поштован као божанство у целом Вавилону.

У зороастризму, Ахура Мазда или Ормазд (господар мудрости, односно мудри господар) појавио се као врховни апстрактни бог који је створио видљиви и невидљиви свет. У зависности од тога из ког периода је Зороастер (најчешће је везиван за рано гвоздено доба), ово је можда један од најранијих појава монизма у Индоевропској религији.

У градовима античког блиског истока, сваки град је имао бога заштитника, као што су Шамаш у Ларси или Син у Уру. Прве појаве шире надмоћи одређеног божанства датирају из касног бронзаног доба, са Атоном (којег је Сигмунд Фројд довео у везу са јудаизмом). Међутим, време егзодуса је дискутабилно, јер није јасно да ли се то према Библији десило пре или после његове владавине. Такође није јасно да ли је ово монотеизам или хенотеизам где Ехнатон себе идентификује са богом Атоном.

Етнички монотеизам и појава апсолутног добра и зла појавила се у зороастризму и јудаизму, а касније је ово кулминирало у раном хришћанству и у тевхину у исламу.

Концепти[уреди]

Свето Тројство је хришћанска доктрина веровања у Бога који има три дела: Оца, Сина, Светог духа.

Тевхид је први члан вере у исламу. Муслимани верују да је Бог један, недељив без равних или оних који су у вези са њим. Са муслиманске тачке гледишта, подела бога на тројство је облик политеизма.

Деизам претпоставља постојање једног Бога створитеља, који се мало или нимало не меша у дешавања у свету.[6] Семјуел Кларк разликује четри типа деиста: они који верују у створитеља без интереса у свету; оне који су видели и друга провиђења али не и у моралним и духовним сферама; они који верују да Бог има мало моралних атрибута али не верује у будућност живота; и оне које одбијају откровење, а прихватају све остале истине природне религије.[7]

Термин хенотеизам има два различита значења. У контексту библијских студија обично означава племенска божанства која не негирају постојање божанстава других народа, док се друго значење често користи као синоним за монолатрију, које је веровање у или обожавање у једног Бога без негирања постојања других.[8] Хиндуизам се, опште гледајући, сматра за хенотеистичку религију.[9]

Монизам је филозофско учење према којем се све може извести из једног јединог начела.

Пантеизам подразумева да је универзум идентичан Богу.[10] Филозофски, постоји само једна супстанца која је апсолутна, вечна и бесконачна тако да све ствари, укључујући и људе, нису независни него су то само манифестације апсолутног.[11]

Панентеизам је облик монистичког монотеизма који се држи становиштва да Бог обухвата цео универзум, али, за разлику од пантеизма, универзум није идентичан Богу.[12]

Политеизам, код одређених урођеничких афричких религија, сматра да су различити богови различити облици једне јединствене основне супстанце. У другим случајевима, у питању је многобоштво, односно вера у више богова, супротност монотеизму.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Encyclopædia Britannica Online, art. "Monotheism" Accessed 23 January 2013, http://www.britannica.com/EBchecked/topic/390101/monotheism
  2. ^ monotheism 2012. Encyclopædia Britannica Online. Retrieved 12 January 2012, from http://www.britannica.com/EBchecked/topic/390101/monotheism
  3. ^ Monos, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, at Perseus
  4. ^ The compound μονοθεισμός is current only in Modern Greek. There is a single attestation of μονόθεον in a Byzantine hymn (Canones Junii 20.6.43; A. Acconcia Longo and G. Schirò, Analecta hymnica graeca, vol. 11 e codicibus eruta Italiae inferioris. Rome: Istituto di Studi Bizantini e Neoellenici. Università di Roma, 1978)
  5. ^ More, Henry (1660). An Explanation of the Grand Mystery of Godliness. London: Flesher & Morden. стр. 62. 
  6. ^ Alister E. McGrath Christian Theology, An Introduction, Blackwell: 2003, pp. 582
  7. ^ Cross, F.L.; Livingstone, E.A., eds. (1974). "Deism". The Oxford Dictionary of the Christian Church (2 ed.). Oxford: Oxford University Press.
  8. ^ Bright,John. A History of Israel SCM Press (1964), pp. 129; Cross, F.L.; Livingstone, E.A., eds. (1974). "Henotheism". The Oxford Dictionary of the Christian Church (2 ed.). Oxford: Oxford University Press.
  9. ^ See Michaels 2004, стране xiv and Gill, N.S. „Henotheism“. About, Inc Приступљено 5. 7. 2007.. 
  10. ^ Cross, F.L.; Livingstone, E.A., eds. (1974). "Pantheism". The Oxford Dictionary of the Christian Church (2 ed.). Oxford: Oxford University Press.}}
  11. ^ Brugger, Walter ed. Diccionario de Filosofía', Herder, Barcelona (1975) art Panteísmo
  12. ^ Cross, F.L.; Livingstone, E.A., eds. (1974). "Panentheism". The Oxford Dictionary of the Christian Church (2 ed.). Oxford: Oxford University Press.

Литература[уреди]

  • More, Henry (1660). An Explanation of the Grand Mystery of Godliness. London: Flesher & Morden. стр. 62.