Berijev Be-12

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Berijev Be-12
Avion Berijev Be-12
Opšte
Dimenzije
Masa
Pogon
Performanse
Početak proizvodnje1963.
Uveden u upotrebu1967.
Povučen iz upotrebeaktivan u malom broju
Statusaktivan
Prvi korisnikSovjetsko mornaričko vazduhoplovstvo
Broj primeraka143
Dužina30,11
Razmah krila29,84
Visina7,94
Površina krila99,00
Prazan24.000
Normalna poletna36.000
Turbo-elisni motor2 h Ivčenko Progres AI-20D
TEM snaga2 h 3.964 kW
Maks. brzina na Hopt530 km/h
Dolet3.300 km
Plafon leta8.000 m

Berijev Be-12 (rus. Бериев Бе-12) je avion amfibija koji je projektovala i izradila kompanija TANTK Beriev. Projektovan kao torpedni, protivpodmornički avion, za traganje i spasavanje, pomorske patrole i teretni prevoz. Bio je to dvomotorni hidroavion na turboelisni pogon[1].

Projektovanje i razvoj[uredi | uredi izvor]

Motor Ivčenko AI-20 aviona Berijev Be-12
Avion Berijev Be-12 u letu
Avion Berijev Be-12 repne površine
Avion Berijev Be-12 poleće
Avion Berijev Be-12 pramac sa radarskom kupolom
Avion Berijev Be-12 izložen u muzeju u Kaljingradu

Krajem pedesetih godina dvadesetog veka američka mornarica je počela da testira balističke rakete Polaris namenjene naoružavanju svojih atomskih podmornica. Zbog ograničenog dometa ovih raketa podmornice su trebalo da patroliraju blizu sovjetske obale. U to vreme sovjetska ratna mornarica je raspolagala patrolnim avionima Belijev Be-6 koji je u principu bio dobar avion ali nije mogao da udovolji novim zahtevima, a oni su bili: mogućnost ugradnje novih i efikasnijih uređaja, uključujući MAD, elektromagnetne detektor anomalija, sposoban da otkrije podmornicu i ima adekvatano naoružanje da bi mogao da ih napadne. Zbog toga je doneta odluka da se projektuje novi avion veći od Be-6. Zadatak je poveren OKB Berlijevu koji je bio specijalizovan za avione pomorskog vazduholovstva.

OKB Beriev se koncentrisao na dva pravca, prvi je potpuno novi projekat dvomotornog turbomlaznog letećeg čamca sa oznakom Be-10 a drugi je redizajn proverenog hidroaviona amfibije Be-6 opremanjem sa dva turboelisna motora umesto dosadašnjih klipnih radijalnih motora. Redizajniran ovog aviona je prvobitno vodio V.K. Kostantinov, dobio je oznaku Be-12, a model je testiran u aerotunelu CAGI u avgustu 1957. godine. Prvi prototip aviona Berlijev Be-12 je prvi put poleteo u Taganrogu 18. oktobra 1960.

Tokom uporednih ispitivanja između dva prototipa uočeno je da je Be-12 iako sporiji od Be-10 bio povoljniji za ovu namenu. Serijka proizvodnja ovog aviona je otpočela od 1963. godine.

Tehnički opis[uredi | uredi izvor]

Tehnički opis je napravljen na osnovu izvora.[1][2][3]

Trup je potpuno metalne konstrukcije to je ustvari čamac sa kobiličastim dnom kaskadnog tipa što olakšava avionu poletanje zbog smanjenog otpora. Trup je podeljen na 10 nepropustljivih komora. Za potapanje aviona je dovoljno oštetiti bilo koje dve komore. U trupu se nalazi kokpit za pilote, kabina za navigatora u pramcu, u srednjem delu je kabina radio-operatera sa blisterom. Kabine posada se greju toplotom izduvnih gasova motora. Ova toplota se takođe koristi za odleđivanje vitalnih letnih delova aviona. Najveći deo trupa aviona zauzima tovarni deo trupa sa donjim vratima u koga se smešta naoružanje, protivpodmornička torpeda i dubinske mine.

Pogonska grupa se sastoji od dva turboelisna motora Ivčenko Progres AI-20D snage 2 h 3.964 kW i četvorokrakih metalnih vučnih elisa promenljivih koraka. Postavnjenih iznad krila.

Krilo Avion je po klasifikaciji gornjokrilac. Krilo je galebovog tipa sastavljeno od tri dela. Središnji deo krila se uzdižu iz trupa i na samom prelomu krila su postavljeni motori. Od motora do kraja, krila su trapezastog oblika sa dve ramenjače, popuno metalne izrade i osnovne (noseće) konstrukcije i obloge. Na krilnim konzolama su pričvršćena sa donje strane dva neuvlačiva potporna plovka. Plovci su metalne konstrukcije i podeljeni su vodonepropusnim pregradama. Na donjoj strani krila se nalaze podvesni nosači za kačenje dubinskih mina. Krila su opremljena zakrilcima i eleronima iste konstrukcije kao i krila. Upravljanje njima se vrši žičanim putem uz pomoč pojačavača.

Repne površine: Dva horizontalna stabilizatora su konzolno vezana za konstrukciju trupa pod uglom od 5,5 stepeni. Za horizontalne stabilizatore su vezana kormila dubine. Na krajevima horizontalnih stabilizatora su pričvršćena dva vertikalna stabilizatora sa kormilima pravca. Svi elementi repa su napravljeni kao metalne konstrukcije obloženi aluminijumskim limom. Svi pokretni elementi repa su opremljeni trimerima.

Stajni trap je klasičnog tipa sa dve prednje noge i repnim točkom. Prednje noge se u letu ili pri plovidbi podižu pored trupa i smeštaju u za to predviđene niše sa poklopcem a repni točak se uvlači u trup aviona i zatvara vratima za vreme plovidbe i leta. Upravljanje stajnim trapom je hidrauličnim putem. Amortizacija stajnog trapa je uljno-pneumatsko, a kočenje točkova je hidraulično. Prednji točkovi su dimenzija 1450×520, zadnji 950×350.

Verzije[uredi | uredi izvor]

Napravljeno na osnovu izvora[1][2][4]

  • Be-12 prototip - hidroavion (1960), 2 kom.
  • Be-12 - protivpodmornički avion amfibija serijska proizvodnja (1963—1973), 130 kom.
  • Be-12SK - nosač nuklearne bojeve glave 5F -48 "Skalp" (1963)
  • Be-14 - unapređen model za sve vremenske uslove, dan/noć, (1965), 1 kom.
  • Be-12PS - verzija za traganje i spasavanje (1972), 10 kom.+ 4 konverzije.
  • Be-12N - modernizovana verzija nova avionika sa PPS "Narcis" -12 (1976), 27 konverzija.
  • Be-12NH - teretno-putnička verzija, (1992), 2 konverzije.
  • Be-12P - protivpožarni avion amfibija (1992), 4 konverzije.
  • Be-12P-200 - druga verzija protivpožarnog aviona amfibije (1996), 1 konverzija

Operativno korišćenje[uredi | uredi izvor]

Proizvodnja aviona Berlijev Be-12 je počela 1963. i trajala do 1973. godine. Za to vreme je proizvedeno ukupno 143 komada svih tipova ovih aviona a bilo ih je oko desetak. Do 1967. godine ovim avionom su opremljena četiri kompletna puka i raspoređeni u sve sovjetske flotne sastave (Crno more, Severno more, Baltičko more, Tihi okean). Pored korišćenja ovih aviona u pomorskom vazduhoplovstvu Sovjetskog Saveza avion su još koristile mornarice Ukajine, Azerbejđana, Egipta, Sirije i Vijetnama. Ograničeni broj primeraka ovog aviona se i danas (2023) koristi.

Specijalno modifikovan primerak, olakšan svom vojnom opremom i sa posadom od dve osobe, osvojio je 44 svetska rekorda, sve priznate od strane FAI. Između 23. i 27. oktobra 1964. [5] postigao je šest uzastopnih rekorda nadmorske visine za turboelisne hidroavione-amfibije klase C3 Grupe II, dostići plafin od 12.185 m bez nosivosti i na 9.352 m sa nosivosću od 10.000 kg. Godine 1968. postigao je brzinski rekord od 552 km/h na kružnoj ruti od 500 km, a 1970. godine 530 km/h sa opterećenjem od 2.200 kg na kružnoj ruti od 1.000 km. Drugi primer, hidroavion bez stajnog trapa, takođe je postavio rekord visine za hidroavione.

Sačuvani primerci[uredi | uredi izvor]

Trenutno su neki primerci Be-12 izloženi javnosti.

  • Jedan Be-12 je izložen u Centralnom muzeju ruskog vazduhoplovstva koji se nalazi na aerodromu Monino, 40 km istočno od Moskve,
  • drugi u Muzeju vazduhoplovstva u Taganrogu,
  • treći Be-12 je izložen u Ukrajinskom državnom muzeju vazduhoplovstva u Kijevu,
  • četvrti Be-12 je izložen u Muzeju svetskog okeana u Kalinjingradu.

Zemlje koje su koristile avion[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v „Beriev Be-12 Čaйka”. 
  2. ^ a b Arseniev E.V, Berne L.P i dr. Istoriя konstrukciй Samoletov v SSSR 1951-1965 gg. Moskva: Mašinostrenie. 2002. ISBN 5-217-02918-8.
  3. ^ „Beriev Be-12”. 
  4. ^ „Beriev Be-12 'Mail' – Aeroflight”. 26. 6. 2016. 
  5. ^ Karl-Heinz Eiermann, Wolfgang Sellenthin, Die Militärluftfahrt der UdSSR, Zentralvorstand der Gesellschaft für Deutsch-Sowjetische Freundschaft, 1967, p. 42.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Arseniev E.V, Berne L.P i dr. Istoriя konstrukciй Samoletov v SSSR 1951-1965 gg. Moskva: Mašinostrenie. 2002. ISBN 5-217-02918-8.
  • Zabolotskiй A.M, Salьnikov A.I. Samolet-amfibiя Be-12. Эksprint, Moskva. 2001. ISBN 5-94038-016-6..
  • Taylor, John W. R. (1975–1976). Jane's All The World's Aircraft. pp. 488–489. ISBN 0-354-00521-9.
  • Yefim Gordon, Andrey Sal'nikov and Aleksandr Zablotskiy (2006) Beriev's Jet Flying Boats. Hinckley, UK: Midland Publishing. ISBN 1-85780-236-5.
  • Artemyev Anatoliy, ’Beriev Be-12 Amphibian Aircraft’ Major, Ukraine, 2001., ISBN 5-93445-007-7
  • Zablotskii A.N., ‘Samolet-amfibija Be-12’ Eksprint, Russia. 2001. ISBN 5-94038-016-6.
  • Artemyev Anatoliy, ‘Protivolodochnye Samolety’ AST, Russia, Jan 2002., ISBN 5-27103-870X
  • Nikolaus Krivinyi: Taschenbuch der Luftflotten 1976. J. F. Lehmanns, München. 1976. ISBN 3-469-00511-7..
  • The International Institute for Strategic Studies (IISS): The Military Balance 2018. 1. Auflage. Routledge, London. 2018. ISBN 978-1-85743-955-7.
  • Erich Strobl, Francois Nôtre, Ulrich Unger: Europas fliegende Feuerwehren – Der Wasserbomber Be-12P. In: Flieger Revue Extra Nr. 9, Möller, 2005, ISSN 0941-889X
  • Karl-Heinz Eiermann, Wolfgang Sellenthin, Die Militärluftfahrt der UdSSR, Zentralvorstand der Gesellschaft für Deutsch-Sowjetische Freundschaft, 1967, p. 42.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Berijev Be-12 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Беријев_Бе-12&oldid=27678470”