Сирија

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 32°-37° СГ Ш, 36°-42° ИГД

Сиријска Арапска Република
الجمهورية العربية السورية
Застава Сирије Грб Сирије
Застава Грб
крилатица: нема
Химна
Koullouna Lilouataan Lil Oula Lil Alam
Чувари земље
Положај Сирије
Главни град Дамаск
Највећи град Алеп
Службени језик арапски
Председник: Башар ел Асад
Независност: 1. јануара 1944.
Површина  
 — укупно 183.885 km² (88)
 — вода (%) 0,06
Становништво  
 — 2013. 21.898.000 [1] (54)
 — густина 118.3/km² 
Валута Сиријска фунта (100 кирша)
Временска зона UTC +2
Интернет домен .sy
Позивни број +963

Сирија (арап. سوريا или سورية), или званично Сиријска Арапска Република (арап. الجمهورية العربية السورية) је држава у западној Азији[2]. Граничи се са Либаном на западу, Израелом на југозападу, Јорданом на југу, Ираком на истоку, и Турском на северу. Сирија на два места нема јасно утврђене границе - Израел држи под окупацијом Голанску висораван на југозападу земље, док су сукоби са Турском око Хатај провинције на путу разрешења око статуса провинције. Историјски Сирија је некад обухватала територије данашњег Либана, Израела и територије Палестине, и делове Јордана. Овај регион Блиског истока се некада називао и Велика Сирија, или на арапском језику Билад ел Шам.

Име[уреди]

Име Сирије потиче од грчког назива из доба антике за регион од Арама на источном крају Медитерана између Египта и Арабије на југу и Киликије на северу, укључујући Месопотамију. Овај регион се некада називао Асирија. Овај велики простор се у време Римског царства поделио на провинције, политички независне једне од друге:


Географија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Географија Сирије
Сателитски приказ Сирије

Сирија је углавном веома сува земља, мада на северозападу државе се могу видети зелене површине. Североисток земље — Ал Џазира и југ земље — Хавран, су важни пољопривредни региони. Еуфрат, најважнија река у Сирији, има ток на истоку земље. Овај део земље се сматра једном од петнаест региона који представњају колевку цивилизације.

У велике градове спадају главни град, Дамаск, на југозападу, Алеп на северу, и Хомс. Најзначајнија лука на Медитерану је Латакија.

Клима у Сирији је сува, и зиме су веома благе. Услед надморске висине, неки делови земље имају снег током зимских месеци.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Сирије
Саладин

Сирија је била средиште једне од најстаријих цивилизација на свету, што потврђује велики број археолошких ископина. 1975. године започета су археолошка истраживања око града Ебла на североистоку Сирије. Око ископина Ебле протезало се величанствено семитско краљевство, које се од 2400. до 2500. п. н. е. пружало од од Црвеног мора на север према Турској, а ка истоку до Месопотамије. Научници верују да је језик којим се говорило у Ебли најстарији из групе семитских језика. Од велике археолошке важности су и градови Мари, Угарит и Дура Еуропос.

Сирију су окупирали бројни народи, Хананци, Јевреји, Арамејци, Асирци, Вавилонци, Персијанци, Грци, Јермени, Римљани, Византинци, Арапи, док су један део освојили Крсташи. Сирија је, као и остатак региона, била под вишевековном влашћу Османског царства. Данашња Сирија је такође била један од центара оснивања хришћанства - Свети Павле се преобратио у хришћанина на путу у Дамаск и основао прву хришћанску цркву у Антиохији, у античкој Сирији (данашња Турска).

Француска окупација[уреди]

Османска власт над Сиријом се завршила када су Арапи, пред сам крај Првог светског рата, 1918. године, ушли у Дамаск. Независно арапско краљевство Сирије је основано на челу са краљем Фејсалом I из династије Хашемит, који је касније постао краљ Ирака. Његова владавина је окончана јула 1920. године, кад су у Сирију ушле француске снаге и успоставиле своју власт. Након битке код Мејсалуна 23. јула, између сиријске армије под вођством Јусуф ел Азмеха и француских снага, француске снаге су дошле до Дамаска и краљ Фејсал је збачен са власти. Раздобље француске владавине је обележено наглим порастом национализма и суровим угњетавањем, али је истовремено спроведена и модернизација инфраструктуре.

Након одласка Француске, 1940. године, Сирија је пала у руке вишијевске владе, све док је јула 1941. године, нису заузеле Уједињено Краљевство и снаге тзв. Слободне Француске. Стални притисак Британаца и сиријских националистичких група приморао је Французе да априла 1946. године напусте Сирију, остављајући земљу у рукама претходно образоване републиканске владе.

Независност до 1970.[уреди]

Мапа Сирије

Сирија је своју прву независност од Француске стекла септембра 1936. године. Хашим ел Атаси је био први изабрани председник Сирије после усвајања новог устава, састављеног по угледу на француски. Међутим Француска је одбила да призна независност Сирије и да ратификује договор о независности, и наставила с војним присуством у Сирији све до 1946. године. Иако је друга декларација независности 17. априла 1946. године била пропраћена брзим економским развојем, политичка сцена Сирије је била крајње нестабилна све до 1960-их година. Низ сукоба и борби за власт, започет 1949. године, уздрмао је цивилну власт и довео до војног сукоба у којем је на власт ступио командир Адиб Шишакли, 1951. године. Након следећег сукоба и борбе за превласт, Шишакли је 1954. године свргнут с власти, а политички манебри и борбе су се наставили. Сиријска политичка нестабилност у годинама након сукоба 1954. године, паралелна власт неколико самопроглашених влада, као и криза 1956. године око Суецког канала, довели су до тога да је египатски лидер Гамал Абдел Насер затражио и добио дозволу за уједињење Египта и Сирије. Две државе су се 1. фебруара 1958. године спојиле и образовале Уједињену Арапску Републику, а све дотадашње партије у Сирији су престале с радом.

1970—2005.[уреди]

Период консолидације[уреди]

Октобарски рат[уреди]

Године 1973, избио је сукоб назван Октобарски рат, у којем је Сирија, у покушају да заузме регион и збаци израелску власт, напала подручје Голанске висоравни. Упркос почетним успесима, на крају рата је Израел био надмоћнији у војном погледу. Након неколико дипломатских преговора, у којима је улогу посредника имао Хенри Кисинџер, Сирија је добила територијално мали део Голанске висоравни, што је тадашња влада Сирије у унутрашњости земље употребила као доказ да је рат био победоносан. Од 1974. године, на сиријско-израелском фронт је владало примирје, с повременим инцидентима.

Сирија и Либан[уреди]

Џамија у Хомсу.

Почетком 1976. године, у суседном Либану је избио грађански рат у ком су велике губитке претрпели припадници хришћана Маронита. Сирија је послала 40.000 војника у Либан, како би помогли хришћанима, али се ускоро и сама умешала у Либански грађански рат. Уласком Сирије у сукоб, почиње и тридесетогодишње сиријско присуство у Либану. Наредних петнаест година грађанског рата, Сирија се борила за контролу над Либаном и покушавала да подрије Израел на југу Либана користећи разне паравојне снаге. Након завршетка рата 1990. године, многи су присуство Сирије у Либану доживели као окупацију[46]. Сиријске трупе су остале присутне у Либану све до 2005. године, а Сирија је за то време силом утицала на либанску политику, што је многима веома сметало. После атентата на бившег премијера Рафика Харирија, за који је окривљена Сирија, извршен је притисак на Сирију да повуче своје снаге из Либана. Дана 26. априла 2005, главнина сиријских снага се повукла из те земље, али је оставила тамо доста оперативаца своје обавештајне службе, што је изазвало нови гнев међународне јавности.

Сматра се да је после завршетка рата у Либану око милион Сиријаца дошло у Либан у потрази за послом. Сиријски радници су налазили запослење лакше од Палестинаца и самих Либанаца, будући да су радили за мање плате. Неки су тврдили да је то што сиријска влада подстиче своје грађане да у потрази за послом прелазе у малу суседну земљу под војном управом, заправо само још један покушај Сирије да колонизује Либан. Године 1994, након притисака из Дамаска, либанска влада је одобрила издавање око 200.000 либанских пасоша сиријским грађанима који су тада живели у Либану.

Политика[уреди]

Председник Сирије Башар ел Асад.

Сирија је парламентарна република. Критичари Сирије, међутим, сматрају да је Сирија ауторитарни режим који само на површини приказује демократски систем. Иако де факто грађани Сирије бирају гласањем председника и чланове парламента, они немају право да промене своју власт. Покојни председник Хафиз ел Асад је пет узастопних пута на референдуму био непоражен. Његов син, Башар ел Асад, је такође изабран на референдуму на којем није ни имао противника јула 2000. године.

Административна подела[уреди]

Сирија је административно подељена на 14 провинција (губерната):

Српски
назив
Арапски
назив
Становништво Главни град
1. Дамаск دمشق 4.500.000 Дамаск
2. Град Дамаск ریف دمشق 2.235.000 Дамаск
3. Ал Кунајтира القنيطرة 69.000 Ал Кунајтира
4. Дара درعا 858.000 Дара
5. Ас Сувајда السويداء 304.000 Ас-Сувајда
6. Химс حمص 1.561.000 Химс
7. Тартус طرطوس 720.000 Тартус
8. Латакија اللاذقية 891.000 Латакија
9. Хамах حماه 1.416.000 Хамах
10. Идлиб ادلب 1.288.000 Идлиб
11. Алеп حلب 4.120.000 Алеп
12. Ар Рака الرقة 811.000 Рака
13. Дајр аз Заур دير الزور 1.040.000 Дајр аз-Заур
14. Ал Хасака الحسكة 1.225.926 Ал Хасака

Влада[уреди]

Економија[уреди]

Од природних богатстава Сирија располаже нафтом, природним гасом, фосфоритима и хидроенергијом. Што се тиче индустрије најразвијенија је прехрамбена индустрија. Од пољопривредних култура се гаје памук и житарице, развијено је сточарство пре свега овце, говеда и камиле.

Демографија[уреди]

Сирија је доживела демографску експлозију током последњих педесетак година

У Сирији живи око 18 милиона становника. У етничком погледу око 90% чине Арапи, 7% Курди, 2% Јермени. Ислам је религија 88% становништва (око 70% су сунити, 15% алавити, 2% исмаилити). Око 9% су хришћани (православци, сиријски католици, несторијанци, маронити). У градовима живи око 55% популације. Највећи градови су Алеп са 1,9 милиона и престоница Дамаск са 1,7 милиона становника.

Култура[уреди]

Празници[уреди]

Датум Назив Локални назив Коментар
1. јануар Нова година -  
7. јануар Православни Божић -  
8. март Осмомартовска Револуција - -
21. март Дан Мајки - -
17. април Дан Независности - Независност од Француске
-- Ускрс - Према грегоријанском и јулијанском календару
1. мај Дан рада - -
6. мај Дан пожртвованих - -
25. децембар Католички Божић - -
Датуми који прате исламски календар
Дул Хиђа Еид ел Адха - -
Шаваал Еид ел фитр - -
Раби`-ул-Аваал Мавлид - Мухамедов рођендан

Фестивали и сајмови[уреди]

Фестивал/Сајам Град Месец
Фестивал цвећа Латакија април
Традиционални Фестивал Палмира мај
Међународни сајам цвећа Дамаск мај
Фестивал вина Ас Сувајда јул
Фестивал памука Алепо септембар
Међународни сајам у Дамаску Дамаск септембар
Фестивал љубави Латакија септембар
Босра Фестивал Босра септембар
Филмски и позоришни фестивал Дамаск новембар

Референце[уреди]

  1. ^ The Department of Economic and Social Affairs of the United Nations. pp. 51–55. Retrieved 11 August 2013. [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :