Viola

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ovaj članak je o Muzički instrument. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Viola (višeznačna odrednica).
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Viola (višeznačna odrednica).
Viola
Viola
Drugi nazivifranc. alto; nem. Bratsche
KlasifikacijaVla. (mn. Vle)
Srodni instrumenti
gudački duvački instrumenti

Viola je instrument po obliku i tehnici sličan violini, samo nešto veći.[1][2][3][4] Glavne razlike između violine i viole su melodijski raspon, boja i uloga u muzičkim delima. Kod viole je gornja granica visine tona c3 u orkestarskom izvođenju, a u solističkom dostiže i do a3, a donja s(malo) (dok je kod violine g(malo). Viola je manje virtuozan instrument, a ton odlikuju tamnije i setnije boje od violine.

Postoji još jedna razlika između ova dva instrumenta, a to je notacija. Kod viole zapis nota se vrši u alt-C ključu (ponekad i u violinskom), dok se kod violine vrši samo u violinskom.

Viola je pretežno orkestarski i kamerni instrument. Solo literatura joj je oskudna. Volfgang Amadeus Mocart je komponovao Koncertnu simfoniju za violu i violinu, a Hektor Berlioz je napisao simfoniju Harold u Italiji za solo violu. Takođe postoje koncerti Anrija Kasadoa u stilu Georg Fridrih Hendla i Johan Kristijan Baha, Johan Sebastijan Baha, Bela Bartoka, Franc Anton Hofmajstera za violu.

Oblik viole[uredi | uredi izvor]

Po materijalu i građi, viola je slična violini, ali nešto veća i različitijih proporcija.[5] U proseku, telo najveće standardne viole je 3 do 10 centimetara duže od violine, a dužina joj u proseku iznosi oko 40 centimetara. Tela malih viola proizvedenih za decu obično su duge do svega tridesetak centimetara što je jednako violini prepolovljene dužine, ali često se na violinu stavljaju žice namenjene violi (C, G, D i A) jer neka deca ne bi mogla rukovati violama većih dimenzija.[6] Za razliku od violine, viola nema jednu standardnu veličinu. Telo viole trebalo bi biti dugo oko 53 centimetra kako bi akustički bilo identično violini, ali zbog tih velikih dimenzija bilo bi je nepraktično svirati na način sviranja violine. Violisti su vekovima eksperimentisali s veličinom i oblikom viole, kao i vrstom žica i gradivnog drveta kako bi proizveli violi svojstven zvuk.

Veći eksperimenti s veličinom viole obično su se njenim zvukom bavili povećavanjem dimenzija. Viola alta namenjena Vagnerovim operama delo je Hermana Ritera, a bila je duga 48 centimetara. Model Lionela Tertisa ima šire telo i dublja rebra kako bi muzičar mogao istaknuti specifičan zvuk viole. Međutim svi eksperimenti s produžavanjem tela viole rezultiraju puno dubljim tonom, sličnim zvuku violončela, tako da kompozicije koje su komponovane za violu tradicionalne veličine mogu proizvesti neželjene posledice u zvukovnoj ravnoteži orkestara.[7]

Novije (i radikalnije oblikovane) inovacije bave se ergonomskim problemima pri sviranju viole - ona se skraćuje i čini lakšom dok se istovremeno nalaze načini održavanja tradicionalnog zvuka. To uključuje „odrezanu” violu Ota Erdesa koja ima jedan izrezan ugao radi lakšeg rukovanja, zatim viole oblikovane kao instrument viola da gamba (takođe s pomičnim vratom i javorovim drvetom, sa furnirom od grafitnih vlakana koji smanjuje težinu); viole koje se sviraju kao violončelo (vertikalna viola), kao i viole Bernarda Sabatiera, nalik motivima iz slika Salvadora Dalíja: razlomljenih dimenzija i oblikom kojim ostavljaju utisak da se instrument topi. Vredan spomena je i model Davida Rivinusa, „Pelegrina”.

Bilo je i drugih eksperimenata osim onih koji se tiču ergonomije i zvuka. Američki kompozitor Hari Parč na telo viole ugradio je vrat violončela kako bi omogućio intoniranje svoje 43-tonske lestvice. Nekoliko graditelja instrumenata proizvelo je viole s pet žica koje omogućuju veći raspon tonova. Na tim instrumentima svira se moderna muzika, ali može se svirati i muzika komponovana za violu.

Sviranje viole[uredi | uredi izvor]

Muzičar svira violu u trećem položaju.
Moderna gudala. Od vrha prema dnu: za violinu, violu i violončelo

Veština potrebna za sviranje viole, naizgled je slična tehnici violine, ali od nje se u mnogo čemu razlikuje. Nazivi za razne pokrete gudalom i dinamičke oznake u notaciji na papiru izgledaju isto, ali najveće razlike dolaze iz violine veličine, jer je zbog toga zahtevniji instrument od male i lagane violine. (Postoje anegdotalni dokazi u kojima violinisti koji nekoliko meseci sviraju violu, na sviranje violine vraćaju se sa poboljšanom veštinom).

  • Kada svirač pređe s violine na violu (ili obratno), viola će generalno imati vidno veće telo kao i dužinu žica. Prve najuočljivije prilagodbe kroz koje svirač mora proći su upotreba šireg prstohvata, širi i intenzivniji vibrato leve ruke i držanje gudala i desne ruke dalje od vlastitog tela. Svirač mora takođe pružati lakat dalje, ili u većem luku, kako bi gudalom dohvatio najdublju žicu. To prstima omogućava veću čvrstoću i čistiji ton. Osim ako je violist obdaren osobito velikim dlanovima, koristi se drugačiji prstomet koji je karakterističan za često korištenje polupozicije ili menjanje pozicije, dok je na violini dovoljna samo jedna.
  • Na violi su obično ugrađene deblje žice nego na violini. U kombinaciji sa njenom veličinom, to daje niži raspon tonova i boja zvuka postaje tamnija, dublja i nježnija. Međutim ta debljina takođe znači da viola „govori” sporije od svoje rođakinje-soprana. Praktično govoreći, ako violista i violinista sviraju zajedno, violista mora početi pomicati gudalo delić sekunde ranije nego violinista kako bi proizveo zvuk koji počinje u istom trenutku kao i zvuk violine. Deblje žice takođe zahtevaju primenu većeg pritiska gudalom.
  • Zbog debljih i dužih žica violist koristi jagodice prstiju, a ne vrhove, što je pomak prema tehnici sviranja violončela.
  • Violino gudalo je malo kraće od violininog, sa širom trakom načinjenom od konjske dlake što je pogotovo vidljivo u modernim gudalima. Gudala za violu (70 do 74 grama) teža su od gudala za violinu (58 do 61 grama).

Štimanje viole[uredi | uredi izvor]

Žice viole

Violine s četiri žice naštimane su u kvintama: C3 je najniži ton, a iznad njega su G, D i A. Ovo štimanje je tačno za jednu kvintu ispod onoga od violine, tako da njihove tri žice daju tonove zajedničke visine (G, D i A), a jednu oktavu je ispod violončela. Usprkos tome, odlike tona i boja zvuka razlikuju se, iako ih neki muzičari i ljudi koji ne sviraju gudačke instrumente teško razlikuju.

Viole se štimaju okretanjem šrafa oko kojih su omotane žice. Povećanje napetosti žice povećava visinu i oštrinu tona, a otpuštanje ga snižava. Prvo se štima žica A, obično na 440 Hz, a ostale se usklađuju prema njoj, svaka za kvintu više, gudeći istovremeno dve žice, koristeći koju spravu za štimanje (klavijatura, vilica) ili metodom koja se najčešće koristi u orkestrima: uspoređujući tonove s već naštimanim instrumentima.

Štimanje C-G-D-A koristi se u velikoj većini celokupne muzike za violu, no i drugi načini štimanja povremeno se koriste u evropskoj klasičnoj muzici (scordatura) i u nekim stilovima narodne muzike. Mocart u svom delu Sinfonia koncertante za violinu, violu i orkestar, koji je komponovan u Es-duru, komponovao je violsku deonicu u D-duru i naznačio da žice viole moraju biti dignute za jedan polustepen; namera mu je verovatno bila da violi da svetliji ton kako bi izbegao da bude pretiha u odnosu na ostatak orkestra. Lionel Tertis je u jednoj svojoj transkripciji Elgarovog koncerta za violončelo napisao polagani stavak sa C žicom sniženom na B (H sniženo za polustepen), čime je omogućio da viola jedan odlomak svira za oktavu niže. Tu i tamo, žica C može biti naštimana na ton D.

Muzika za violu[uredi | uredi izvor]

Alt ključ i nota.

U istoriji se viola ređe koristila za solo koncerte i sonate nego violina i violončelo. To se često pripisivalo njenom zvuku koji je nježniji i po pravilu nešto manje oštar nego zvuk violine i držalo se da je manje primeren za prikazivanje virtuozne veštine sviranja.

Čitanje muzike[uredi | uredi izvor]

Notni zapis napisan za violu razlikuje se od zapisa za ostale instrumente prvenstveno u tome što se koristi alt ključ (muzika), koji se osim u muzici za violu retko viđa. Note za violu takođe koriste violinski ključ kada postoje znatniji odlomci komponovani u višim registrima.

Linije u notnom zapisu za violu označavaju sledeće tonove (od dna prema vrhu): F, A, C, E i G. Praznine označavaju tonove G, H, D i F.

Uloga viole u klasičnoj muzici pre 20. veka[uredi | uredi izvor]

U ranoj orkestralnoj muzici dionice za violu vrlo su često bile ograničene na popunjavanje harmonija s malo melodijskog materijala. Kada je violi u tom razdoblju dana melodijska deonica, najčešće je to bilo unisono ili oktavu razlike s drugim gudačkim instrumentima. Uočljivi izuzetak je Brandenburški koncert br. 6 Johana Sebastijana Baha koji dvema violama daje glavnu melodijsku ulogu (koncert je komponovan za dve viole, violončelo, dve viole da gamba i kontinuo).

Primer muzičkog dela komponovanog pre 20. veka sa solo dionicom za violu je kompozicija Ektora Berlioza „Harold u Italiji”, ali postoji i nekoliko koncerata iz baroknog i klasičnog razdoblja kao najraniji poznati koncert za violu Georga Telemana, te koncerti Franza Antona Hofmejstera i Karla Stamica.

Viola igra važnu ulogu u kamernoj muzici. Volfgang Amadeus Mocart je ponešto uspeo u oslobađanju viole kada je komponovao šest gudačkih kvinteta za koje se smatra da uključuju neka od njegovih najvećih dela. Kvinteti koriste dve viole, što oslobađa instrumente (pogotovo prvu violu) solo odlomcima i povećava zvukovnu punoću ansambla. Mozart je takođe komponovao za violu u svojim Simfonijama koncertante u kojima među solistima viola ima jednaku važnost kao i violina. Među ranim radovima Johanesa Bramsa uloga viole je značajna. Njegovo prvo objavljeno delo za kamernu muziku, Sekstet za gudače op. 18 sadrži deonicu koja tokom kompozicije prerasta u solo za violu. Kasnije u životu napisao je dve vrlo cenjene sonate za klavir i klarinet koje je transkribovao za violu. Takođe je komponovao Dve pesme za alt s violom i klavirom (Zwei Gesänge für eine Altstimme mit Bratsche und Pianoforte), op. 91 te brojne druge. Antonjin Dvoržak svirao je violu i govorio je da mu je to omiljeni instrument; njegova kamerna muzika puna je važnih delova za violu. Drugi češki kompozitor Bedžih Smetana u svom Kvartetu za gudače br. 1 još zvanom „Iz mog života” znatnu deonicu uključuje i strastven uvod koji se izvodi na violi.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ American Heritage Dictionary Arhivirano 2008-12-31 na sajtu Wayback Machine
  2. ^ „Viola”. Merriam-Webster Dictionary. 
  3. ^ Cambridge Advanced Learner's Dictionary[mrtva veza]
  4. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 58. ISBN 86-331-2112-3. 
  5. ^ „The Violin Octet”. The New Violin Family Association, Inc. 2004—2009. Pristupljeno 2011-05-18. 
  6. ^ „Violin and Viola”. Oakville Suzuki Association. 2009. Arhivirano iz originala 2013-09-27. g. Pristupljeno 2013-07-13. 
  7. ^ Maurice, Joseph. „Michael Balling: Pioneer German Solo Violist with a New Zealand Interlude”. Journal of the American Viola Society (Summer 2003). Arhivirano iz originala 2006-08-23. g. Pristupljeno 2006-07-31. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Dalton, David. "The Viola & Violists Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. mart 2007)." Primrose International Viola Archive. Retrieved October 8, 2006
  • Chapman, Eric (2004). „Joseph Curtin and the Evia”. Journal of the American Viola Society. 20 (1): 41—42. 
  • Curtin, Joseph. "Otto Erdesz Remembered". The Strad, November 2000. Retrieved July 30, 2006
  • Curtin, Joseph. "Project Evia" (Retrieved October 8, 2006). American Lutherie Journal, No. 60, Winter 1999.
  • Maurice, Joseph. "Michael Balling: Pioneer German Solo Violist with a New Zealand Interlude." Journal of the American Viola Society, Summer 2003. Retrieved July 31, 2006.
  • Tertis, Lionel. My Viola and I. Kahn & Averill, London (1991)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Viola na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Виола&oldid=27549617”