Galaktozijalidoza

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Galaktozijalidoza
SinonimNedostatak neuraminidaze sa nedostatkom beta-galaktozidaze[1]
Lizozomi sadrže digestivne enzime koji razgrađuju ćelijski otpad.
SpecijalnostiEndokrinologija
Simptomiabnormalna struktura kičme, problemi sa vidom, grube crte lica, oštećenje sluha i intelektualna nesposobnost
Dijagnostički metodmere aktivnosti neuraminidaze-1 i beta-galaktozidaze, molekularna genetička analiza

Galaktozijalidoza, takođe poznata kao nedostatak neuraminidaze sa nedostatkom beta-galaktozidaze, je genetska lizozomalna bolest skladištenja.[2] Uzrokuje ga mutacija CTSA gena koja dovodi do nedostatka enzima β-galaktozidaze i neuraminidaze. Ovaj nedostatak inhibira pravilno funkcionisanje lizozoma ćelija, što dovodi do akumulacije toksične materije unutar ćelije. Karakteristični simptomi uključuju abnormalnu strukturu kičme, probleme sa vidom, grube crte lica, oštećenje sluha i intelektualnu nesposobnost.

Pošto galaktozijalidoza uključuje lizozome svih ćelija, može uticati na različite delove tela, uključujući mozak, oči, kosti i mišiće.[3] U zavisnosti od starosti pacijenta na početku simptoma, bolest se sastoji od tri podtipa: rano infantilno, kasno infantilno i juvenilno/odraslo. Ovo stanje se smatra retkim, pri čemu je većina slučajeva bila u grupi maloletnika/odraslih pacijenata.[4]

Znaci i simptomi[uredi | uredi izvor]

Znaci i simptomi galaktozijalidoze se kreću od blage do teške i mogu se razlikovati među pacijentima u zavisnosti od starosti pojedinca kada simptomi počinju, kao i od specifičnog podtipa bolesti koje svaka osoba ima.[4] Pojedinci kojima je dijagnostikovana rana infantilna galaktozijalidoza imaju simptome koji se javljaju neposredno pre ili posle rođenja i obično su najteži. Najčešći simptomi uključuju abnormalno nakupljanje tečnosti, hepatosplenomegalija, uvećano srce, abnormalni razvoj kostiju, bolest bubrega koja se progresivno pogoršava, grube crte lica i crvenu tačku na zadnjem delu oka.[4]

Oni kojima je dijagnostikovan kasni infantilni podtip imaju simptome koji su slični ranom infantilnom, osim što se javljaju u dobi od oko 6 meseci i obično su manje ozbiljni. Dodatni simptomi kod ovog podtipa mogu uključivati probleme u rastu, probleme sa sluhom ili vidom i napade.[4]

Simptomi podtipa maloletnika/odraslih uključuju poremećenu ravnotežu ili koordinaciju, tamnocrvene mrlje na koži ili angiokeratome, gubitak vida, napade i trzaje mišića ili mioklonus. Simptomi ovog podtipa imaju tendenciju da budu manje ozbiljni od prva dva podtipa i obično počinju u adolescenciji, pri čemu je prosečna starost 16 godina.[5]

Uzroci[uredi | uredi izvor]

Molekularna struktura enzima katepsin A.

Molekularna biologija[uredi | uredi izvor]

Galaktozijalidoza je uzrokovana mutacijom CTSA gena. Ovaj gen kodira enzim katepsin A,[6] koji formira proteinski kompleks sa neuraminidazom-1 i beta-galaktozidazom za razgradnju masti, šećera i proteina koje unose lizozomi.[4] Katepsin A je neophodan u ovom procesu jer unutar kompleksa sprečava prerano razgradnju neuraminidaze-1 i beta-galaktozidaze, kako bi one mogle pravilno da obavljaju svoje funkcije. Kada je CTSA gen mutiran, struktura proteina katepsina A je defektna, što ga čini nesposobnim da se vezuje za druge proteine ili formira komplekse. Ovo dovodi do nedostatka beta-galaktozidaze (GLB1) i neuraminidaze-1 (NEU1).[7] Kao rezultat toga, lizozom nije u stanju da razgradi toksične supstance i otpad se nakuplja unutar ćelije.

Molekularna struktura enzima neuraminidaze-1 (NEU1).

Genetsko nasleđe[uredi | uredi izvor]

Svi pojedinci sa dijagnozom galaktozijalidoze nasledili su stanje na autozomno recesivan način, bez obzira na starost ili podtip. Svi geni se sastoje od dve kopije, po jednu dobijenu od svakog roditelja. Kada je bolest recesivna, to znači da su potrebne dve mutirane kopije gena da bi neko nasledio osobinu ili poremećaj.[8]

Molekularna struktura enzima beta-galaktozidaze.

Mehanizam bolesti[uredi | uredi izvor]

Galaktozijalidoza se javlja kada pacijent nasledi dve kopije mutiranog CTSA gena. Kodiranje mutiranog gena dovodi do defektnog oblika proteina katepsina A. Kada je struktura katepsina A poremećena usled mutacije, on postaje nefunkcionalan i ne može da formira digestivni kompleks sa neuraminidazom-1 i beta-galaktozidazom. Kao rezultat, toksični materijali se akumuliraju u ćelijama tela zbog nesposobnosti lizozoma da obavljaju svoje funkcije.[4]

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Galaktozijalidoza se nasleđuje na autozomno recesivan način i zahteva da oba roditelja budu nosioci mutiranog gena.[8]

Kada se posumnja na karakteristične simptome galaktozijalidoze, pacijenti se mogu podvrgnuti specifičnom testiranju kako bi potvrdili svoju dijagnozu. Jedna uobičajena metoda uključuje enzimske testove koji mere aktivnost neuraminidaze-1 i beta-galaktozidaze.[4] Smanjeni nivoi enzimske aktivnosti ukazuju na nedostatak katepsina A. Može se izvršiti potpuna analiza urina da bi se otkrilo prisustvo oligosaharida,[4] koji bi prolazili kroz urin kako se višak akumulira u ćelijama zbog disfunkcije lizozoma.

Dijagnoza se može preciznije potvrditi kroz molekularnu genetičku analizu, koja se koristi za identifikaciju mutacije u CTSA genu. Kada se otkrije mutacija, rezultati se kombinuju sa kliničkim pregledom i simptomima pacijenta kako bi se u potpunosti dijagnostikovala galaktozijalidoza.[4] Starost pacijenta na početku simptoma koristi se za određivanje specifičnog podtipa bolesti kod pacijenta:[4] rani infantilni pacijenti se dijagnostikuju između rođenja i 3 meseca starosti, kasni infantilni pacijenti se dijagnostikuju između 3-12 meseci starosti , a maloletnim/odraslim pacijentima se obično dijagnostikuje u adolescenciji kada simptomi počnu.[9]

Prenatalnu dijagnozu postavili su Kleijer i sar. 1979. merenjem aktivnosti beta-galaktozidaze i neuraminidaze u kultivisanim ćelijama amnionske tečnosti.[10]

Tretman[uredi | uredi izvor]

Trenutno ne postoji lek za galaktozijalidozu. Međutim, postoje dostupni tretmani koji pomažu u upravljanju simptomima i pružaju pomoćnu negu.[9] Na primer, plan lečenja može uključivati lekove za kontrolu napada ili trzaja mišića. Takođe je uobičajeno da pacijenti uspostave rutinsku negu kod medicinskog genetičara, neurologa i oftalmologa[4] u zavisnosti od simptoma koje doživljavaju i učestalosti njihovog pojavljivanja.

Prognoza[uredi | uredi izvor]

Prognoza pojedinaca sa dijagnozom galaktozijalidoze varira između pacijenata, u zavisnosti od starosti i težine simptoma. Stoga, ne postoji utvrđena prosečna starost u kojoj pacijenti umiru ili imaju povećan rizik od smrti. Ne postoji šansa za potpuni oporavak u bilo kom obliku bolesti.

Rano infantilno[uredi | uredi izvor]

Pacijenti kojima je dijagnostikovan rani infantilni podtip imaju teže, preteće simptome i smanjene šanse za preživljavanje jer se ovaj podtip brže razvija,[5] međutim primećuje se da većina pacijenata doživi kasno detinjstvo.[10]

Kasno infantilno[uredi | uredi izvor]

Pošto pacijenti sa kasnim infantilnim podtipom razviju simptome tokom prve godine života, njihovo stanje nije tako teško kao kod ranog infantilnog podtipa i šansa za preživljavanje je veća, ali će kvalitet života pacijenta i dalje biti u velikoj meri pogođen zbog činjenice da je pacijent tako mlad kada se pojave simptomi. Pacijentu će i dalje biti potreban detaljan plan nege za upravljanje simptomima.[4]

Maloletni/odrasli[uredi | uredi izvor]

Pacijenti kojima je dijagnostikovan podtip maloletnika/odraslih imaju manju težinu simptoma, ali će morati da leče progresivnu mentalnu onesposobljenost, deformitete kičme i napade među ostalim uobičajenim simptomima. Međutim, ovaj podtip se obično povezuje sa normalnim životnim vekom.[10]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Galaktozijalidoza se smatra veoma retkom bolešću, mada njena prevalencija nije tačno poznata. U literaturi je prijavljeno manje od 150 slučajeva; u toj populaciji, oko 60% slučajeva je bilo podtip maloletnika/odraslih[6] sa simptomima koji su počeli sa ili posle 16 godina. Takođe je dokumentovano da se većina slučajeva javlja kod ljudi japanskog porekla.[4]

Istraživanja[uredi | uredi izvor]

Postoji trenutna potreba za budućim istraživanjima koja vode ka boljem razumevanju galaktozijalidoze, napretku u dijagnozi i efikasnijem lečenju. Novija istraživanja su urađena da bi se definisale demografske i kliničke karakteristike populacije pacijenata sa galaktozijalidozom, sa krajnjim ciljem da se ove informacije iskoriste za studiju lečenja transfera gena.[11]

Jedna studija uključuje istraživanje glikoproteinoza koje čine neke od najređih lizozomalnih bolesti, uključujući galaktozijalidozu, aspartilglukozaminuriju, fukozidozu, Šindlerovu bolest i sijalidozu između ostalih bolesti. To je longitudinalna studija na 100 pacijenata kojima je dijagnostikovana bilo koja od devet glikoproteinoza. Svrha studije je da bolje definiše koliko su bolesti uobičajene, identifikuje kliničke karakteristike koje bi mogle da doprinesu ranoj dijagnozi, detaljno progresiju bolesti, proceni potporne terapije koje se trenutno koriste i identifikuju moguće tretmane.[12]


Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ RESERVED, INSERM US14-- ALL RIGHTS. „Orphanet: Galactosialidosis”. www.orpha.net (na jeziku: engleski). 
  2. ^ Koike K, Hamaguchi T, Kitamura H, Imasawa T, Joh K (2008). „Galactosialidosis associated with IgA nephropathy: morphological study of renal biopsy”. Pathol. Int. 58 (5): 295—9. PMID 18429828. doi:10.1111/j.1440-1827.2008.02226.x. 
  3. ^ „Galactosialidosis | Genetic and Rare Diseases Information Center (GARD) – an NCATS Program”. rarediseases.info.nih.gov. Pristupljeno 2020-10-14. 
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k l „Galactosialidosis”. Rare Genomics Institute (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-10-14. 
  5. ^ a b „Galactosialidosis: MedlinePlus Genetics”. medlineplus.gov (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-11-11. 
  6. ^ a b Kleijer, W J; Geilen, G C; Janse, H C; Van Diggelen, O P; Zhou, Xiao Yan; Galjart, N J; Galjaard, H; D'azzo, A (1996). „Cathepsin A Deficiency in Galactosialidosis: Studies of Patients and Carriers in 16 Families”. Pediatric Research. 39 (6): 1067—1071. ISSN 0031-3998. doi:10.1203/00006450-199606000-00022. 
  7. ^ Caciotti A, Catarzi S, Tonin R, Lugli L, Perez CR, Michelakakis H, Mavridou I, Donati MA, Guerrini R, D'Azzo A, Morrone A (2013). „Galactosialidosis: review and analysis of CTSA gene mutations”. Orphanet J Rare Dis. 8 (1): 114. PMC 3737020 Slobodan pristup. PMID 23915561. doi:10.1186/1750-1172-8-114. 
  8. ^ a b „Autosomal Recessive Inheritance”. www.stlouischildrens.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-11-11. 
  9. ^ a b „Galactosialidosis”. ISMRD (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-11-11. 
  10. ^ a b v Kleijer, W. J.; Hoogeveen, A.; Verheijen, F. W.; Niermeijer, M. F.; Galjaard, H.; O'Brien, J. S.; Warner, T. G. (jul 1979). „Prenatal diagnosis of sialidosis with combined neuraminidase and beta-galactosidase deficiency”. Clinical Genetics. 16 (1): 60—61. ISSN 0009-9163. PMID 477017. doi:10.1111/j.1399-0004.1979.tb00851.x. 
  11. ^ „Characterization of the Patient Population With Galactosialidosis - Full Text View - ClinicalTrials.gov”. clinicaltrials.gov (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-11-11. 
  12. ^ Greenwood Genetic Center (2017-07-31). „Longitudinal Studies of the Glycoproteinoses”. 


Spoljašnji izvori[uredi | uredi izvor]

Klasifikacija
Spoljašnji resursi
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Галактозијалидоза&oldid=27442297”