Dva svedoka
Dva svedoka su dve ličnosti koje se pominju u Otkrovenju Jovana Bogoslova, proroci koji se pojavljuju u stihovima 3-11 11. poglavlja knjige. Prema hronologiji Otkrivenja, svedoci se pojavljuju između trube 6. i 7. trube. Njihova proročka aktivnost traje 1260 dana i završava se smrću od Zveri iz Bezdana. Tumačenju epizode sa dva svedoka posvećena je obimna egzegetska literatura. Mnoga tumačenja epizode sa dva svedoka čine je jednom od najzastupljenijih u Otkrivenju. Prema uobičajenim tumačenjima, svedoci simbolizuju proroke Enoha i Iliju ili Mojsija i Iliju.
Događaji u Otkrivenju[uredi | uredi izvor]
Dva svedoka se pojavljuju na početku 11. poglavlja, nakon otvaranja sedam pečata (6:1 - 8:1), između zvuka 6. i 7. trube (9:13 - 11:15). Često se događaji iz poglavlja 10 i 11, koji pripadaju istom periodu unutrašnje hronologije Otkrivenja, posmatraju zajedno, kao duga pauza u linearnom nizu događaja. Počinju pojavom „jakog anđela“ na početku 10. poglavlja ispred glavnog junaka Otkrivenja sa knjigom, koju on naređuje da pojede i ode da prorokuje. Nakon toga sledi merenje hrama, čiji je spoljašnji dvor predat neznabošcima (11:1, 2), i pojavljivanje svedoka. Navodi se da njihovo proročanstvo „u kostrijeti“ traje 1260 dana (11:3). Proroci su opisani kao „dve masline i dva svećnjaka koji stoje pred Bogom zemlje“ (11:4). Na kraju navedenog perioda biće ubijeni od „Zveri iz bezdana” i njihova tela će biti ostavljena da leže na ulicama „velikog grada, koji se duhovno zove Sodoma i Egipat” tri i po dana. (11:7-10). Tada će ih Bog oživeti i uzneti na nebo usred sveopšteg užasa, smrti i uništenja (11:11-13). Autorova primedba da je na taj način „prošla druga nevolja“ (11,14) odnosi se na događaje koji su se desili nakon što je zatrubio peti anđeo (9,12). Konačno, zvuk 7. trube najavljuje poslednji period testiranja pre Drugog dolaska Isusa Hrista i uspostavljanja njegovog Carstva (11:15)[1].
Doslovna tumačenja[uredi | uredi izvor]
Pitanje identifikacije svedoka je izuzetno kontroverzno. Pod pretpostavkom da je reč o nečemu poznatom iz Biblije, egzegeti su skrenuli pažnju na to da se upoređivanje proroka sa svetiljkama javlja više puta u tekstovima oba Zaveta, na primer, Ilije u Sir. 48:1 i Jovana Krstitelja u 5:35. Ipolit Rimski, Tertulijan i skoro svi naredni Crkveni oci verovali su da su svedoci bili starozavetni patrijarh Enoh i Ilija. Prema Tertulijanu, oni su se sačuvali do bitke sa Antihristom tokom poslednjih dana, kada su krvlju svog mučeništva pokorili Zver. Značajna okolnost za Tertulijana i kasnije egzegete bila je smrt dvojice pravednika. Ipolit je, u svom izgubljenom tumačenju, projavu Enoha i Ilije smestio u prvi deo 70 nedelja kraja sveta merenih u Knjizi proroka Danila[2].
Najraniji potpuno sačuvani komentar na Otkrivenje je komentar Viktorina iz Petaua (um. 304). U njemu je prvi put kao metod analize korišćena „teorija rekapitulacije (ponavljanja)”, odnosno pristup prema kojem se događaji opisani u tekstu ne javljaju hronološki jedan za drugim, već svaki od sekvencijalno opisani niz događaja (sedam pečata, sedam truba, sedam zdela gneva), ali je drugačiji prikaz istih fenomena[3]. Uzimajući u obzir moguće biblijske paralele i uviđajući postojanje drugih mišljenja, Viktorin je sklon da veruje da bi drugi svedok trebalo da bude prorok Jeremija, koji u Starom zavetu nije u potpunosti ispunio svoju misiju „proroka narodima“ (1. :5)[4]. Između ostalih gledišta su prvi episkop jerusalimski Jakov i apostol Jovan, neka dva hrišćanska mučenika iz vremena cara Tita (Gelain), apostoli Petar i Pavle (Munk, Boamar)[5]. Ideja da će se pre kraja vremena vratiti prorok Ilija, čije se ime povezivalo sa borbom protiv Valovog kulta, zasniva se na jevrejskim apokaliptičkim idejama. Od njega se očekivalo da očisti sveštenstvo, obnovi Izrael i pripremi se za opštu obnovu[2]. U sinoptičkim jevanđeljima Jovan Krstitelj i sam Hristos su upoređivani sa Ilijom. Mojsije je predložen kao kandidat za ulogu Ilijinog kolege na osnovu njegovog pojavljivanja tokom Preobraženja Gospodnjeg, pošto je Enoh zbog svoje svetosti uzet na nebo. O odnosu Enoha i Ilije govori i apokrifno Nikodimovo Jevanđelje, gde obojica očekuju dolazak Antihrista u raju[2].
Simbolička tumačenja[uredi | uredi izvor]
Mnogi teolozi se pridržavaju simboličkih tumačenja, što je u bliskoj korelaciji sa njihovim bukvalnim ili simboličkim tumačenjem prirode Zveri iz Bezdana, shvaćene pojedinačno ili kao kolektivna slika zla. Za donatističkog episkopa Tihonija (umro pre 400), ovo je priznalo Rimsko carstvo zvaničnu Crkvu, a dva svedoka u ovom slučaju simbolizuju dva Zaveta. Žena obučena u sunce, koja se pojavljuje u sledećem poglavlju, predstavlja kod Tihonija drugu vrstu dualizma – između pravih i lažnih vernika u Hrista, donatističke crkve i katoličkih „izdajnika“[5]. Tihonijevi sledbenici, počev od Jeronima Stridonskog i Avgustina, odbijali su da se vezuju za aktuelna dešavanja i tumačili Otkrovenje u apstraktnom i alegorijskom smislu[6]. Smatrajući Viktorinov pristup previše bukvalnim i „hilijastičke prirode“, Jeronim je u svom revidiranom tumačenju predložio da Enoh i Ilija, uzeti na nebo, i dalje postoje, a da će se Ilija vratiti u liku Jovana Krstitelja. Ovde je značajno to što oni nisu umrli i, po svemu sudeći, ne nose žig Adamovog greha[2]. Avgustin je odbacio radikalna eshatološka tumačenja Otkrivenja i verovao je da ono daje samo opštu predstavu o budućim događajima, a da „milenijum“ simbolizuje čitavu hrišćansku eru, tokom koje je crkvu neprestano opsedao đavo. Polazeći od dualističkih ideja Tihonije, on je razvio učenje o „dva grada“, zemaljskom i nebeskom. Prethodno iznetim razmatranjima, Episkop Hiponski je dodao nekoliko novih. On je u opticaj uveo eshatološku egzegezu Knjigu o Malahiji (4,4, 5), koja govori o povratku Ilije pred Strašni sud. U avgustinovskom konceptu vremena, povratak Ilije zauzima značajno mesto, ali nije jasno povezan sa porastom zla pred kraj sveta. Avgustinov učenik, kartaginjanski episkop Kvodvuldej, smatrao je Enoha i Iliju ravnim onima koji su se suprotstavljali faraonu Mojsiju i Aronu i apostolima Petru i Pavlu, koji su se suprotstavljali caru Neronu, kojeg su prvi hrišćani doživljavali kao antihrista, a čiji su povratak (Nero revivivus) Viktorin i Avgustin očekuju na kraju vremena[2].
U istočnom delu Rimskog carstva, a potom i u Vizantiji, odnos prema Otkrovenju bio je prilično oprezan. Možda je njenu kanoničnost poricala ranohrišćanska sekta Aloga. Prema čuvenom jeresiografu Epifaniju Kiparskom, simboliku knjige smatrali su „grubom“ i „nepoučnom“. Otac crkvene istorije, Jevsevije Kesarijski, početkom 4. veka sumnjao je u njenu autentičnost, a episkop jerusalimski Kiril je nije uvrstio u svoju listu kanonskih knjiga Biblije. Takođe ga nema na spiskovima Grigorija Nazijanskog, Apostolskih kanona i Sirijskih Pešita. Kao rezultat toga, na Istoku nije stvoreno mnogo značajnih tumačenja Otkrivenja. Počevši od Origena, tu je preovladalo simboličko razumevanje teksta. Egzegeti koji govore grčki (Ikumenije iz Trike, Andrej iz Cezareje, Areta iz Cezareje) izbegavaju da pominju hiljadugodišnju Božju vladavinu na zemlji, njihov fokus je na hristološkim i moralnim pitanjima.
Opis odabranih kao dve masline i dva svećnjaka odnosi se na viziju iz 4. poglavlja Knjige proroka Zaharije. U kontekstu Zaharijinog proročanstva, svetiljke simbolizuju Drugi hram, a masline dva pravednika (4:14), u ovom slučaju Zorovavelja i prvosveštenika Isusa. Uopšte, Zaharijina proročanstva ukazuju na Bogom zagarantovanu neizbežnost završetka hrama, uprkos preprekama od strane neznabožaca. Tako možemo objasniti spominjanje „gaženja svetog grada“ od strane neznabožaca u prvim stihovima 11. poglavlja Otkrivenja[7].
Veza sa apokaliptičnom literaturom[uredi | uredi izvor]
Iako se u jevrejskoj literaturi mogu naći neke paralele, priča o pojavi dvojice proroka pre Strašnog suda prilično je jedinstvena. Mnogi istraživači su izneli mišljenje da obimna ranohrišćanska i srednjovekovna apokaliptička literatura o mučeništvu Enoha i proroka Ilije datira iz 11. poglavlja Otkrivenja[3]. S druge strane, kako primećuje engleski bibličar Ričard Baukam, nedostatak jasnih dokaza upravo za takvo tumačenje ukazuje na mogućnost postojanja nezavisne jevrejske tradicije. Ako rani autori (Laktancije, Komodijan) jasno prate vezu sa zapletom Otkrivenja, onda se počev od Jefrema Sirina (4. vek) sličnost postepeno gubi[3].
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Siew, Antoninus King Wai (2005). The war between the two beasts and the two witnesses: a chiastic reading of Revelation 11, 1-14, 5 (Teza). London: T & T Clark. ISBN 0567030210.
- ^ a b v g d Petersen, Rodney Lawrence (1993). Preaching in the last days: the theme of "two witnesses" in the sixteenth and seventeenth centuries. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-507374-4.
- ^ a b v BUCHANAN, E. S. (1913). „A LATIN MS OF THE APOCALYPSE”. The Journal of Theological Studies. os-XV (59): 442—448. ISSN 0022-5185. doi:10.1093/jts/os-xv.59.442.
- ^ Grekov, Vladimir Nikolaevič (2022-06-21). „«Uznavatь vse, do čelovečestva otnosящeesя…» (neopublikovannaя kniga V.F. Odoevskogo «Žiteйskiй bыt»)”. mediaalmanah. 110 (3): 146—151. ISSN 1992-4631. doi:10.30547/mediaalmanah.3.2022.146151.
- ^ a b Morton, Russell; Beale, G. K. (2000). „The Book of Revelation: A Commentary on the Greek Text”. Journal of Biblical Literature. 119 (1): 158. ISSN 0021-9231. doi:10.2307/3267998.
- ^ BUCHANAN, E. S. (1913). „A LATIN MS OF THE APOCALYPSE”. The Journal of Theological Studies. os-XV (59): 442—448. ISSN 0022-5185. doi:10.1093/jts/os-xv.59.442.
- ^ Beale, G. K. (1999). The book of Revelation: a commentary on the Greek text. The new international Greek Testament commentary. Grand Rapids, Mich. : Carlisle, Cumbria: W.B. Eerdmans ; Paternoster Press. ISBN 978-0-8028-2174-4.