Августин Хипонски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Свети Августин

Најранији Августинов портрет из 6. века
Најранији Августинов портрет из 6. века

Епископ хипонски
Рођен 13. новембар 354, Тагаста
Умро 28. август 430, Хипон
Поштује се у Православној цркви
Римокатоличкој цркви
древноисточним црквама
англиканству
лутеранству
Празник 15. јун (источно хришћанство)
28. август (западно хришћанство)
Gloriole.svg Категорија:Светитељи

Аурелије Августин (лат. Aurelius Augustinus; Тагаста 13. новембар 354Хипон 28. август 430) био је утицајни средњовековни хришћански филозоф и епископ града Хипона.

Иако је у младости био манихејац, касније се као правоверни епископ борио се против манихејаца, донатиста и пелагијанаца. Хришћанска црква га слави као Светог Августина Хипонског.

Живот[уреди]

Аурелије Августин је рођен 13. новембра 354. године у Тагасти у Нумидији (данашњи Алжир), од оца паганина и мајке хришћанке (Света Моника).[1] Августин је студирао реторику у Картагини.[1] У младости, око своје 23. године, се одушевљава учењем Манија, који је настојао да учења Заратуштре, Буде и Исуса укључи у јединствен филозофски систем, те наредних десет година проводи као манихејац.[2] По завршетку студија, једно време је био предавач граматике и реторике у Риму и Милану.[1] Поред манихејства, такође је изучавао скептицизам и неоплатонизам.[1]

У 33. години живота, пошто је, по сопственим речима, провео живот као »грешник, незнабожац и развратник«[2], прелази у хришћанство, добрим делом под утицајем своје мајке Монике.[3] Након многих лутања, враћа се у родну Африку, где 391. постаје свештеник. 395. године бива наименован за помоћника епископа Валерија, а годину дана касније, 396. године, постаје епископ града Хипона у северној Африци.[1] На том месту остаје наредних тридесет пет година борећи се за јединство цркве. Као хришћански епископ борио се са три главне јереси: манихејаца, донатиста и пелагијанаца. Насупрот манихејаца који су веровали да постоје добра и зла сила, Августин је тврдио да је универзум у целини добар, а да је зло само помањкање или одсуство добра. Насупрот донатистима који нису признавали свете тајне почињене од свештеника традитора, који су предавали свете списе властима током прогона, Августин је излагао учење о јединству Цркве и делотворности светих тајни. Насупрот пелагијанаца, који су сматрали да човек сопственим напорима може постићи спасење, Августин износи учење о првобитном греху као наследној моралној болести од које сви болујемо, а коју може излечити једино милост Божја, дар који се пре прима него заслужује.[1]

Преминуо је у седамдесет шестој години живота у Хипону.[2] Године 1303. папа Бонифације VIII га је прогласио свецем. Православна црква слави га 15. јуна по јулијанском, а 28. јуна по грегоријанском календару.

Учење[уреди]

Аурелије Августин

Пошаљи фотографију

Информације
Рад
Епоха Стари век
Регија Хришћанска филозофија
Главна интересовања филозофија, теологија, есхатологија
Значајне идеје непостојање зла, проблем времена, првородни грех, предодређење, милост Божја, прогресивни ток историје
Утицаји од Платон, неоплатонизам
Утицао на Тома Аквински, Рене Декарт, Лудвиг Витгенштајн

Августинова филозофија се развијала под утицајем Платона и новоплатонизма. Он је сматрао да је хришћанска теологија већ била донекле предочена у неоплатонизму; хришћанство је само додало веровање у инкарнацију и спасење.[1] Августинова филозофија је увек била у служби његове теологије, али је упркос томе садржавала истанчане метафизичке расправе, нарочито о времену, злу, слободној вољи, као и о етици.

Зло[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Зло

Иако је предобри и свемогући Бог узрок и сврха свега, од њега потиче само добро, а не и зло. Јер зло није биће, него недостатак које неко биће не би смело имати. Зло је само недостатак добра. Зло претпоставља добро без којег не би могло бити, као што не може бити недостатно оно што уопште не постоји.[2] Што се тиче моралног зла, односно греха, оно је резултат слободне воље.

Сумња[уреди]

Темељ Августинове филозофије је принцип унутрашње самоизвесности, који је управо он први јасно изрекао и поставио као полазиште филозофије. Он излаз из сумње налази у изразу: „сумњам, дакле јесам“, која му пружа самоизвесност. Тиме утврђује примарну истину, наиме да неко не може сумњати да постоји самим тим што сумња (тј. мисли).

За мене је најсигурније од свега да постојим. Чак и ако тврдиш да не постојим и кажеш да се варам, управо тиме признајеш да постојим; јер не могу се варати ако ме нема.[2]

Слобода воље[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Слобода воље

Човек има слободну вољу коју му је дао Бог да би могао добро чинити и поштено живети. Све што човек чини произлази из његове воље која је апсолутно слободна. Она је независна од разума, па чак и надређена разуму. Вредност вољних аката зависи, пре свега, од њихове управљености према богу. Њом се човек опредељује у питањима вере и прихвата истину објаве. Иако Бог унапред зна за будуће догађаје (види предодређење), човек је одговоран за своје делање јер га чини слободном вољом.

Филозофија историје[уреди]

Августин поставља проблем филозофије историје у делу О држави Божијој (De civitate Dei), где се пита о смислу повесног догађања. Он је, у неку руку, зачетник филозофије историје, јер је читаву историју схватио као целину - па све појединачно добија у њој смисао тек по тој целини.[2] Историја је непрестана борба добра и зла, а њен је прави циљ остварење божје државе.

Он све људе дели на оне које живе по Богу и оне које живе по људима. Љубав према Богу доведена до презира себе, ствара небеску државу која је предодређена да вечно влада у заједници с Богом, а љубав према себи доведена до презира Бога ствара земаљску државу која је предодређена да вечно трпи казну с ђаволом.

Августин историју дели на 6 раздобља:

  1. од Адама до потопа,
  2. од Ноја до Аврама,
  3. од Аврама до Давида,
  4. од Давида до Вавилонског царства,
  5. од Вавилонског царства до Христа,
  6. од Христа до апокалипсе.

У сваком од ових периода водила се борба између добра и зла, с тим што је синоним зла ђавоља или земаљска држава, а синоним добра је божија држава. Августин објашњава пад Римског царства (410. године). Пошто је Рим у време своје пропасти био ђавоља држава, његовом пропашћу је победило добро.

Коначном победом небеске државе биће достигнут циљ историје. У остварењу тог циља Црква има водећу улогу.

Дела[уреди]

Спис О божјој држави из 1470.

Августин је написао мноштво књига. Најпозната дела су му:

  • Против академика (Contra Academicos)
  • De beata vita
  • De ordine
  • Soliloquia (386);
  • De quantitate animae (387—88);
  • De genesi contra Manichaeos (388/38O);
  • Исповести (Confessiones; око 400), у којима описује лутања бурно проживљене младости, као и зрела унутрашња искуства, размишљања и осећања
  • О држави божијој, а против пагана (De civitate Dei contra paganos; од 412. до 426), у којој говори о напретку историје ка остварењу Божје државе. Непосредан повод за писање овог дела је било Алариково освајање Рима 410. године.
  • Retractiones (oko 430).

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е Августин Хипонски, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад, 1999. ISBN 86-7047-303-8
  2. ^ а б в г д ђ Августин Аурелије, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  3. ^ Блажени Августин (охридски пролог)

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]