Desa Nemanjić

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Srpska zastava 1281. godine kakva se pominje u Desinom pokladu.

Desa Nemanjić (umro pre 1. jula 1281) je bio srpski župan, sin kralja Stefana Vladislava, pripadnik srpske srednjovekovne vladarske porodice Nemanjića.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Porodica[uredi | uredi izvor]

Desa je bio sin Stefana Vladislava Nemanjića, unuk Stefana Prvovenčanog, odnosno praunuk Stefana Nemanje, osnivača dinastije Nemanjića. Otac mu je na vlast došao svrgavši svoga brata Radoslava 1234. godine. Vladao je devet godina, do 1243. godine. Sa vlasti je srušen prevratom o kome se ne zna gotovo ništa. Na vlast je 1243. godine došao kralj Uroš, Vladislavov brat, odnosno Desin stric. Vladislavova supruga Beloslava je pobegla u Dubrovnik, zbog čega je Uroš tamo poslao svog izaslanika Jurka da se raspita o delovanju bivše srpske kraljice. Kako se ne bi zamerale kralju Urošu, dubrovačke vlasti, odnosno knez Žan Mihoil, dale su 1243. godine zakletvu da bivša kraljica neće moći poslati ni morem ni kopnom, ni preko Bosne, kakvu ispravu ili izaslanika na štetu novog srpskog kralja[1].

Stefan Vladislav, otac župana Dese.

Između Vladislava i Uroša došlo je do izmirenja, Vladislav je zadržao kraljevsku titulu i nastavio je da deluje u političkom životu, kakav se sreće u dokumentima iz 1252. i 1263/4. godine. Iza sebe je ostavio sina Desu i kćer, čije ime nije poznato, a koja se udala za omiškog kneza Đuru Kačića. U raškoj vladarskoj porodici ime "Desa" nije bilo nepoznato. Nosio ga je Tihomirov prethodnik, župan Desa Vukanović, sin Uroša I Vukanovića. Desin deda po majčinoj liniji bio je bugarski car Jovan Asen II. Desa je 1243. godine izgubio nasledna prava na srpski presto. Ostavljen je sa titulom župana koja se dodeljivala kraljevim srodnicima, koji su pripadali vladarskoj dinastiji Nemanjića[2].

Poklad[uredi | uredi izvor]

Desa se pominje u dubrovačkim dokumentima. U Dubrovniku je ostavio poklad kod vlastelina Sersija Klementića. Ne zna se kada je Desa ostavio poklad, ali se on u izvorima pominje 1. jula 1281. godine kada je tadašnji kralj Stefan Dragutin poslao šestoricu Kotoranina (Ivan Priba, Nikola Dabronov, Ivan Gimanoja, Ivan Gila, Marko Bazili i Medoš Toma Draga) da podignu depozit koga su ostavili župan Desa i njegova majka (Beloslava). Dragutinovo naređenje posredan je dokaz da Desa 1281. godine nije bio živ. Takođe tada nisu mogli biti živi ni njegov otac Vladislav, ni brat Stefan, čim je Dragutin dobio prava da raspolaže Desinom zaostavštinom. Medoš je bio brat Pavla Tome Draga, istaknute ličnosti sa dvora srpskog kralja Milutina koji je igrao značajnu ulogu u pregovorima kojima je okončan rat Srbije i Dubrovnika 1301. godine. Bio je oženjen ćerkom Sersija Klementića, a 1302. godine primio je dubrovačko građanstvo, zajedno sa drugim članovima Pavlove porodice.

Istog dana kada su prispeli Dragutinovi izaslanici, sastalo se Malo veće koje je odlučilo da se sačini detaljan popis depozita koji se prenosi u Kotor (na čelu sa knezom Nikolom Morozinijem). Doneta je odluka da se dozvoli prenos depozita u Kotor, s tim da se on u roku od 30 dana vrati ukoliko se pojavi neko u Dubrovniku ko će ga potraživati. Beloslava se pojavila sa svojim potraživanjima 1285. godine, noseći pismo kralja Milutina. U Kotor je poslato izaslanstvo na čelu sa Sersijem Klementićem. O pokladu više nema pomena u istorijskim izvorima.

Sačuvan je popis Desinog poklada sačinjen jula 1281. godine. On je bio raspoređen u 6 većih ili manjih kovčežića, kao i nekoliko vreća. Bile su tamo crkvene stvari, među kojima je 20 ikona od kojih se posebno pominje ikona Svetog Simeona (Nemanje), četiri knjige četvorojevanđenja sa srebrnim koricama, relikvijari, mošti svetitelja, crkvene odežde, krstovi, kadionice, sasude i dr, kao i 24 knjige nepoznate sadržine. Pored crkvenih stvari, tu su bile i skupocene tkanine, pojasevi, vrpce, čaše, peškiri, košulje, kesa za novac, ukosnice, zlatni predmeti, dragulji, krzno, vrčevi, ogledala i dr[3].

Posebno je značajan podatak da se u pokladu nalazila zastava od svile crvene i plave ("vexillum unum de zendato rubeo et blavo"). To je prvi podatak o bojama jedne srpske zastave u srpskoj istoriji[4][2].

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Zavida
 
 
 
 
 
 
 
8. Stefan Nemanja
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Stefan Prvovenčani
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Ana Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Stefan Vladislav
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Andronik Duka Anđel
 
 
 
 
 
 
 
10. Aleksije III Anđel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Eufrosina Katamonita
 
 
 
 
 
 
 
5. Evdokija Anđel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Andronik Duka Kamater
 
 
 
 
 
 
 
11. Eufrosina Duka Kamaterina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Desa Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. Jovan Asen I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Jovan Asen II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Stefan Nemanja(=8)
 
 
 
 
 
 
 
13. Jelena Asen
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Ana Nemanjić(=9)
 
 
 
 
 
 
 
3. Beloslava Asen
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Ana Anisija
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ječmenica 2018, str. 87–89
  2. ^ a b Ječmenica 2018, str. 89–91
  3. ^ Ječmenica 2018, str. 90
  4. ^ Malović 2003, str. 31–8

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Marica Malović-Đukić, Poklad župana Dese, Kralj Vladislav i Srbija 13. veka, Naučni skup, 15-16. novembar 2000., Beograd (2003)
  • Ječmenica, Dejan, Nemanjići drugog reda, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd (2018)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Деса_Немањић&oldid=26866227”