Српско царство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За другу употребу, погледајте чланак Велика Србија (вишезначна одредница)‎.
Српско царство
Застава Српског царства Грб Српског царства
Застава Грб
Servia1350AD.png
Српско царство 1350. године
Географија
Континент Европа
Регија Балканско полуострво
Главни град Призрен, Скопље
Површина 250.000 km²
Становништво Срби и Грци
Друштво
Званични језици Српскословенски језик
Религија Православље
Валута Перпер
Владавина
Облик владавине Апсолутна монархија
Титула владара Цар
Владар Стефан Душан
Други владар Стефан Урош V
Историјско доба средњи век
Оснивање 1345.
Престанак 1371.
Статус Бивша држава
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of Serbia 1281.svg Краљевина Србија Моравска Србија COA Moravian Serbia (1373–1402).png
Flag of Serbia 1281.svg Краљевина Србија Зета Grb balsica.jpg
Flag of Palaeologus Dynasty.svg Епирска деспотовина Царство Симеона-Синише Grb Nemanjica 2.png
Flag of Palaeologus Dynasty.svg Епирска деспотовина Прилепско краљевство Herb mrnjavcevici.jpg
Flag of Serbia 1281.svg Краљевина Србија Држава Николе Алтомановића Vojinovicgrb.png
Flag of Serbia 1281.svg Краљевина Србија Земља Бранковића Grb brankovica.jpg
Flag of Serbia 1281.svg Краљевина Србија Велбуждска кнежевина Principality of Velbazhd.png
[[Портал:Историја Србије]]

Српско царство је српска средњовековна држава која је постојала средином 14. века. Формално српска средњовековна држава постала је царство када се краљ Стефан Душан прогласио за цара у Серу крајем 1345. године[1] мада се тежње ка овој титули јављају још од почетка великих освајања византијских територија почетком Душанове владавине. Српско царство престало је да постоји смрћу Стефана Уроша V децембра 1371. године.[2]

Српско царство било је по територији најраспрострањенија српска средњевекоковна држава. Душанова освајања дошла су као врхунац јачања Немањићке државе која је свој примат на Балканском полуострву потврдила битком код Велбужда 1330. године. Незадовољна српска властела, жељна нових поседа, збацила је са власти Стефана Уроша III Дечанског и на власт довела његовог сина Стефана Душана. Властела ће бити и главни покретач освајачких потеза српског краља, али ће она и доћи као последица промене државне идеологије и успона на хијерархији држава која је почела још од времена Стефана Уроша II Милутина. Душанова смрт онемогућила је да се новоосвојене територије интегришу у српску државу, па је након његове смрти отпочео процес распрада српског царства који ће се завршити смрћу његовог наследника Уроша, чиме је завршен период владавине Немањића у српској средњовековној историји.

Историјат[уреди]

Цар Душан фреска из манастирске цркве у Леснову, око 1350. године
Овај чланак је део серије о
историји Србије, Косова, Црне Горе, Албаније, Републике Македоније, Грчке, Босне и Херцеговине, Републике Српске:

Освајања Стефана Душана[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Освајања Стефана Душана

Освајања Стефана Душана обухватају проширења Србије која је краљ и каснији цар Стефан Душан задобио ратовима које је водио против својих суседа, првенствено Византије, али и Угарске, Бугарске и Босне.

Распад cрпског царства[уреди]

После смрти цара Душана почиње опадање моћи Српског царства, то ће бити посебно изражено пред Турском најездом. После 1365. године, када су преместили своју престоницу у Једрене, Османлије су нападале српске земље, Серску област и Источну Македонију. Од цара Уроша су се одвргли обласни господари, међу првима његов стриц, Душанов полубрат Симеон Синиша Немањић, и прогласио се за цара у Тесалији, а у Валони се осамосталио Урошев ујак Јован Комнин Асен. Тако су се од Србије одвојиле Тесалија и Албанија, док је остатак царства подељен на десетак скоро потпуно суверених области. У Серској области је владала царица Јелена, коју је 1365. наследио деспот Угљеша Мрњавчевић. Већим делом Македоније са седиштем у Прилепу, владао је Угљешин брат, краљ Вукашин Мрњавчевић. Мрњавчевићи су се наметнули као савладари цара Уроша и од њега су добили високе титуле. Источном Македонијом су владала браћа Константин и Јован Драгаш (Дејановић). Косовом и Метохијом од Скопља до Трепче је владао Вук Бранковић. Област кнеза Лазара Хребељановића обухватала је Поморавље са центром у Крушевцу. Земља од Поморавља од Дунава била је у поседу Радича Поступовића. Зетом су владали Балшићи, са седиштем у Скадру. Од Косова до Јадранског мора, простирала се област кнеза Војислава Војиновића. Распарчана држава ослабљена похлепом обласних господара постала је лак плен турских освајача. Упади Турака у Серску област натерали су Угљешу Мрњавчевића да тражи помоћ, али се његовом позиву одазвао једино Вукашин Мрњавчевић. Њихова војска ће касније претрпети страшан пораз у Маричкој бици 1371. године.

Организација царства[уреди]

Српско царство Цара Душана 1355.
Српско царство
Српско царство 1360. године, у време цара Уроша, са територијама обласних господара

Цар Душан спровео је велику и свеобухватну реформу правног и управног система своје државе. Преузео је из Византијског царства звања и номенклатуру логотета, протовестијара, кефалије и севаста и професионализовао је најважније службе државне управе. Ове титуле су преузете из Византије, али су у Српском царству добиле знатно другачије значење и надлежности.[тражи се извор од 05. 2014.] Логотет и протовестијар били су највиши службеници државне управе. И поред ових промена највећи део државне територије налазио се под управом властелина који су у својим областима били веома снажни и њихова подршка била је неопходна сваком српском владару, па и цару Душану.

Срби и Грци[уреди]

Душаново проглашење и крунисање за цара захтевало је и промену владарске титуле. У дотадашњој владарској титули Немањића, најважније место је припадало територијалним одредницама, док је у титули цара Душана највећи акценат стављен на националне одреднице.[тражи се извор од 05. 2014.] У српским документима он се потписује као „цар Срба и Грка“, док се у документима на грчком језику потписивао као „цар Србије и Романије“,[тражи се извор од 05. 2014.] где је Србија представљала српске, а Романија грчке земље. У грчким документима Душан није могао да се потписује као цар Ромеја[тражи се извор од 05. 2014.] (Грка)(Римљана - Византија се сматрала наслединком Римског царства и своје грађане звала Римљанима), пошто је то право имало искључиво Византијски цар. Душанов потпис на документима, налик је византијском потпису, са новином да су носиоци царског легимитета Срби и Грци. Увођењем српског имена у царску титулу, представља и највећи политички успех, који је у средњем веку остварио српски народ.[тражи се извор од 05. 2014.] Проглашавањем царства пропраћено је доделом највиших титула српској властели, које су и раније постојале у Србији, али су могли да их дају само византијски владари. Својим најближим рођацима доделио је највише византијске титуле: деспота, севастократора и кесара. Носиоци ових високих византијских титула постављени су као обласни намесници искључиво у грчком делу царства, док су у српском делу царства великаши носили титуле које су постојале и пре проглашења царевине.

Живот становништва[уреди]

Куће су грађене од дрвета и биле су делимично укопаване у земљу. Центар куће је заузимало огњиште, око кога се окупљала цела породица. За осветљење кућа користила се луч, док су свеће од воска коришћене само у дворовима за осветљење, и у црквама за време обреда. Одећа је врло ретко купована, углавном се правила у домаћинствима, и то од вуне или лана. Слично је било и са посуђем, које је прављено од дрвета, печене глине, а ретко од метала. Земљорадници су за исхрану користили разно поврће, првенствено: сочиво, боб, грашак, купус, бели и црни лук, као и мање количине свежег и сушеног воћа. У виноградарским местима земљорадници су производили и вино. Осим вина производило се и пиво и медовина. За млевење житарица користили су се ручни жрвњеви, али и воденице. Водена снага је такође коришћена у рудницима за покретање самокова. На великим газдинствима, велике количине житарица чуване су у посебним спремиштима која су била укопана у земљи и обзидана. Иако су постојали сви услови за пољопривредну производњу, приликом природних непогода или ратова, сиромашно становништво је често умирало од глади, јер је храна која је била довожена била веома скупа. За време гладних година, земљорадници су неретко продавали своја земљишта, да би себи купили храну.

Душанов законик[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Душанов законик

Настојећи да се у свему понаша као прави цар, Стефан Душан је развио и широку законодавну делатност. Душанов законик врхунац је ових настојања. Законик се, по уобичајној нумерацији, сасатоји од 201 члана. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење 21. маја 1349. године у Скопљу (135 чланова), и допуњен је на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу (66 чланова). Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике. У законику се цар Душан декларише као православни цар, заштитник и чувар вере, бранилац од јеретика и коме је припадало право да управља и црквеним пословима.[3]

Душанов законик[4] (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је, уз Законоправило[5][6][7] светог Саве, најважнији закон (устав) средњовековне Србије. Душанов законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима цар Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права[8]. Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника[9][10]. Првих 38 чланова посвећено је цркви, затим следе одредбе које се односе на повластице властеле и слободних људи и њихове дужности, a потом одредбе које говоре о обавезама зависног становништва, себара (кметови и земљорадници). У наставку долазе одредбе о судству, о казнама за различите врсте кривичних и других преступа. Душанов законик је садржао 201 члан (према издању Стојана Новаковића из 1898. године)[11], али се, у зависности од сачуваног преписа, састоји од 135 до 201 члана. Законик сачињава јединствену правну целину заједно са два византијска правна акта: Закон цара Јустинијана (Јустинијанов зборник) и скраћена Синтагма Матије Властара.

Душанов законик, један од најстаријих преписа, Призренски препис из 15. века. Данас се налази у Народном музеју у Београду.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Ова титула српског владара први пут се помиње у повељи манастиру Ивирону издатој јануара 1346. године. (Божидар Ферјанчић, Освајачка политика краља Душана, Историја српског народа I, Београд 1981)
  2. ^ Српска народна традиција и романтичарска историографија сматрала је да је цара Уроша убио краљ Вукашин Мрњавчевић. Ову заблуду отклонио је још Иларион Руварац расправом Хронолошка питања о времену битке на Марици из 1879. године
  3. ^ Историја српске државности I, 223
  4. ^ „Dusanov Zakonik“. Dusanov Zakonik Приступљено 16. 4. 2011.. 
  5. ^ „Номоканон - Историјска Библиотека“. Istorijska-biblioteka.wikidot.com Приступљено 16. 4. 2011.. 
  6. ^ http://www.alanwatson.org/sr/petarzoric.pdf
  7. ^ „Miodrag Petrovic - Zakonopravilo Sv.Save.zip - 4shared.com - online file sharing and storage - download“. 4shared.com. 11. 3. 2008. Приступљено 16. 4. 2011.. 
  8. ^ http://www.alanwatson.org/sr/kutak/vezbe/ekloga.pdf
  9. ^ „S. P. Scott: The Civil Law: Vol. I“. Constitution.org. 19. 6. 2002. Приступљено 16. 4. 2011.. 
  10. ^ Yves LASSARD, Alexandr KOPTEV. „::: The Roman Law Library (Last Update : April 15, 2011 )“. Web.upmf-grenoble.fr Приступљено 16. 4. 2011.. 
  11. ^ Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929.

Литература[уреди]

  • Драгољуб М. Кочић, „Историја за први разред средњих и стручних школа“ Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1995.
  • Др Милош Благојевић, „Србија у доба Немањића“, Вајат, Београд 1989.