Divni gubitnici

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Divni gubitnici
Korice knjige
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovBeautiful Losers
AutorLenard Koen
ZemljaKanada
Jezikengleski jezik
Žanr / vrsta deladrama
Izdavanje
Broj stranica262
Prevod
PrevodilacVuk Šećerović
Datum
izdavanja		2014.
Klasifikacija
ISBN ?978-86-6145-161-4

Divni gubitnici je roman iz 1966. godine kanadskog književnika, kompozitora i pevača Lenarda Koena.

Smešten u kanadskoj provinciji Kvebek, priča o svetici Mohavk iz 17. veka, Kateri Tekakvita, isprepletena je ljubavnim trouglom između neimenovanog anglofonog kanadskog folkloriste; njegove supruge Edit, koja je izvršila samoubistvo; i njegovog najboljeg prijatelja, mističnog F-a, člana parlamenta i vođa separatističkog pokreta u Kvebeku. Složeni roman koristi širok spektar književnih tehnika i bogatstvo aluzija, slika i simbolike. Prepuna je misticizma, radikalizma, seksualnosti i uzimanja droge koja je simbolična za eru 1960-ih i poznata je po svojim jezičkim, tehničkim i seksualnim ekscesima.

Koen je napisao roman u dva osmomesečna maha dok je živeo na grčkom ostrvu Hidra 1964. i 1965. Koen je i konzumirao amfetamine da bi svoju kreativnost usmerio na roman. Uprkos raskošnom predstavljanju, prodaja je bila razočaravajuća, a kritičari u početku nisu bili empatični ili neprijateljski raspoloženi. Knjiga je dobila kritičku i komercijalnu pažnju tek nakon što je Koen odustao od pisanja romana i okrenuo se pisanju pesama i izvođenju na kojima danas počiva njegova slava. Na roman se počelo gledati kao na one koje su unele postmodernizam u kanadsku književnost. Postao je klasik i smatra se delom kanadskog književnog kanona.

Roman odražava cajtgajst 1960-ih. Dok je njegova proza jednostavna, sama knjiga je teška i gusta u slikama i simbolima. [1]Podeljena je na tri „knjige“, od kojih svaka ima različitog naratora: istoričar (koju kritičari nazivaju „ja“) je pripovedač prve knjige, „Istorija svih njih“, koja je najduža knjiga; "Dugo pismo F." čini drugu knjigu, pismo F. naratoru prve knjige; a treću knjigu pripoveda neimenovano treće lice, i zove se „Divni gubitnici: Epilog u trećem licu“.

Radnja romana[uredi | uredi izvor]

 UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis knjige!

U središtu romana su ljudi u ljubavnom troulu, ujedinjeni svojim opsesijama i fascinacijom Svetom Kateri Tekakvitom. Trougao je sastavljen od neimenovanog pripovedača, autoriteta nestajalog A———— plemena; njegove supruge Edit, jedna od poslednjih preživelih članova plemena; i njihov manijakalni i dominantni prijatelj, "F.", koji može postojati, ali i ne mora.

Prva knjiga počinje neimenovanim anglofonskim kanadskim pripovedačem koji pita „Ko si ti, Kateri Tekakvita?“ Naratorova žena se krije u rupi iznad lifta, nameravajući da je njen muž ubije kada dođe kući. Međutim, njen plan je donekle pogrešan— umesto toga, dostavljač je taj koji se fatalno kreće liftom. Narator i F. se međusobno teše u krevetu zbog Editine smrti.

Narator i F. prisustvuju demonstraciji u montrealskom parku, gde se I. toliko zaokuplja nacionalističkim Kvebekom da se pridružuje sebi, vičući: „Jebeš Engleze!“

Narator beži u kućicu na drvetu, F. ga je izostavio u testamentu.[2]

Druga knjiga sastoji se od pisma koje je sastavio F., a trebalo bi da ga pet godina nakon njegove smrti pročita narator prve knjige. Kao takav, hronološki se dešava pre prve knjige.

F. beži iz azila u kome se nalazi i kreće u kućicu na drvetu koju će ostaviti za naratora prve knjige. O F. u ludnici brine medicinska sestra Meri Vulnd, iz A———— kao i Edit. Pismo je napisano u sali za radnu terapiju bolnice.

Treća knjiga se otvara nečijom figurom u kućici na drvetu, sa izgorelim prstima poput naratora iz prve knjige, ali i bez palca, kao što je F. uradio nakon što je digao u vazduh statuu kraljice Viktorije. Proganja se kao odbegli zatvorenik i terorista. Vozi ga plavokosa žena u mokasinama, koja sebe naziva Isis, na grčkom.[3]

Likovi[uredi | uredi izvor]

  • "Ja."

Neimenovani pripovedač prve knjige je antropološki naučnik specijalizovan za „A———s“, pleme Prvih naroda čiju „kratku istoriju karakteriše neprekidni poraz“. Iako neimenovan, nekoliko kritičara je nazvalo ovog pripovedača „ja“.[4]

  • "F."

Zbunjujući mistični „najbolji prijatelj“ pripovedača. "Ja." opisuje njihov odnos kao odnos učenika i nastavnika, pri čemu se F. predstavlja kao da ima takve intelektualne i duhovne kapacitete koji su mu omogućili da razvije sveobuhvatni „sistem“, iako izmiče „ja“. i čitaoca. Njegove izjave izgledaju duboke i istinite, sa težinom aksioma. F. voli da citira Ničea, i kao što je Ničea izbezumio sifilis. On svesno igra ulogu učitelja „ja“.

Painting of Catherine Tekakwitha
Kateri Tekakvita
  • Edit

Udata za pripovedača, Edit je članica umirućeg „A————“ plemena koje njen muž proučava.

  • Kateri Tekakvita

Kateri je bila hrišćanska obraćenica iz 17. veka. Odgajaju je "ljubazni ujak" i "okrutne tetke" nakon smrti njenih roditelja kada je imala četiri godine. Tetke pokušavaju da joj nabave muža, ali n je prvo odbije; kasnije ona beži od njega. Kada se vrati, zlostavljaju je tetke. Ona sa velikom revnošću prelazi na pobožno samoumrtvljivanje – do te mere da jezuitski sveštenici smatraju da moraju da je obuzdaju. Nakon njene smrti u dobi od 24 godine, njena koža postaje bela. U celom delu je povezana sa Edit, Devicom Marijom i Izidom.[5] U vreme kada je knjiga napisana, Crkva ju je proglasila blaženom i bila je poznata kao blažena Kateri Tekakvita. Godine 2012. proglašena je za sveticu.

Teme[uredi | uredi izvor]

Seks igra glavnu ulogu u romanu, iako su scene seksa obično oralne ili masturbatorske. Homoseksualnost i biseksualnost su istaknuti.

Francuzi smatraju da su domoroci raseljeni, dok Englezi istiskuju Francuze, a sami su potlačeni od strane Amerikanaca. Englezi i Francuzi u Kanadi se vide i kao tlačitelji i potlačeni, što povezuje F. i pripovedača. Prema F., Kvebečani su u stanju da se okupe pod svojim osećanjem ugnjetavanja od strane anglofonih, ali anglofona Kanada nije u stanju da okupi nacionalni identitet da bi se razlikovala od Amerikanaca.

Njih dvojica su odgajani u jezuitskom sirotištu u Montrealu. Melanholik pripovedač se poistovećuje sa žrtvama i gubitnicima, kao što je pleme „A————“ za čije se ime kaže da znači samo ime. „leš na jeziku svih susednih plemena“.[6] Dok F. pokušava da ignoriše ili prevaziđe svoju „gubitničku”-nost, on se afirmiše bacajući se na kurs bodibildinga. On potvrđuje svoju kulturu tako što postaje lider u separatističkom pokretu u Kvebeku.[7]

Pozadina romana[uredi | uredi izvor]

Koen je objavio niz knjiga poezije od pojavljivanja knjige poezije Hajde da uporedimo mitologije 1956. i jedan roman, Omiljena igra (1963).[8] Živeo je na grčkom ostrvu Hidra početkom i sredinom 1960-ih, i tamo je napisao Omiljenu igru i knjigu poezije Cveće za Hitlera.

Koen je želeo da napiše „liturgiju, veliku ispovednu besedu, veoma sumanutu, ali koristeći sve tehnike modernog romana... pornografsku napetost, humor i konvencionalnu zaveru“.[9]

Koen je većinu romana napisao tokom dva koncentrisana osmomesečna perioda 1964. i 1965. Pisao je koristeći pisaću mašinu u kući na ostrvu dok je slušao prenosivi gramofon, na kojem je slušao svoju omiljenu ploču Reja Čarlsa. U početku je vodio samo tri stranice dnevno, a ponekad je pisao samo jedan sat dnevno. Kada je roman počeo da se oblikuje, radio je i do petnaest sati dnevno, uz pomoć amfetamina. Kasnije je tvrdio da je upotreba amfetamina bila greška "za depresivne ljude", jer je silazak sa toga bio posebno težak. Rekao je da je bilo potrebno „deset godina da se potpuno oporavi“.[10]

Prvi period pisanja prekinut je kada se Koen vratio u Kanadu u oktobru 1964. da bi dobio nagradu za knjigu Omiljena igra, nakon čega je usledila turneja čitanja. Jedan rezultat turneje bio je film Dame i gospodo... Gospodin Leonard Koen, objavljen 1965. godine od strane Nacionalnog filmskog odbora Kanade. Međutim, turneja je ogorčila Koena, jer se žalio na novac i nedostatak izlaganja za svoj prvi roman. Otkrio je da je rastrgan po pitanju odvajanja Kvebeka koje je nastalo kako se Tiha revolucija zahuktala. Frankofonska zajednica Montreala se isticala protiv anglofone elite. Front za oslobođenje Kvebeka je počeo da napada anglofone 1963. godine, a statua kraljice Viktorije uništena je bombom 12. jula. Ova politička previranja pronašla su svoj put u Koenovom radu kada se vratio u Hidru.[11]

Koen je praktikovao post tokom sastavljanja romana, verujući da je to pomoglo da se fokusira njegova kreativnost i duhovnost. Nakon njegovog završetka, Koenu je pozlilo, kolabirao je od sunčanice i konzumiranja amfetamina. Imao je halucinacije i spao je na 116 funti nakon što je deset dana bio bez hrane.

Koen je 1966. objavio još jednu knjigu poezije, Paraziti neba ali je tada postalo jasno da neće moći da zarađuje za život kao pisac. Fokus je prebacio na muziku, posebno nakon što se zainteresovao za Boba Dilana 1966. Te godine je odlučio da se ozbiljno posveti pevačkoj karijeri.

Istorija publikovanja[uredi | uredi izvor]

U martu 1965. Koen je rekao Džeku Meklelandu, predsedniku kanadske izdavačke kuće da će završiti roman za mesec dana. Naveo je da bi bio uspeh ako bi pobegao cenzorima, i tražio avans, jer mu je potreban novac. Kada ga je završio tri nedelje kasnije, izjavio je da je „napisao Bhagavadgitu iz 1965. godine“. Tvrdio je da je smislio kako da „napiše roman za tri nedelje“, a da će uspeti da uradi još četiri 1965. godine.[12]

Koen je razmišljao o brojnim naslovima za knjigu. Na dva različita nacrta bili su naslovi Divni gubitnici/Lečenje sveta/Pop roman/Plastična brezina kora, a beleške i pisma pokazuju da on navodi mnoge druge moguće naslove.[13] Izdavač je tešku knjigu proveo kroz osam čitanja pre nego što je odlučio da je objavi. Koen je odgovorio na prihvatanje knjige parodičnim pismom od šest stranica u kojem se predviđa odgovor uvređenih kanadskih kritičara. Kao uslov za objavljivanje knjige, Koen je insistirao na tome da ima kontrolu nad koricom i kopijom, kako bi izbegao razočarenje koje je imao objavljivanjem Cveća za Hitlera.

Objavljivanje je bilo donekle komplikovano kada je Koen izgubio kopiju originalnog rukopisa na vetru. Mogao je da nastavi sa revizijama nakon što mu je njegov njujorški agent poslao još jednu kopiju. Narudžbine pre objavljivanja od 3.100 primeraka bile su više od očekivanog.

Prvu štampu je štampala izdavačka kuća Viking, a uvezali su je McClelland & Stewart. Sadržao je tipografske dodatke koji nisu uključeni u buduća izdanja, kao što su naslovi stripova, reklama za bodibildera Čarlsa Atlasa, radio transkript Gevina i boginja i grčko-engleski zbornik izraza.

Distribucija je bila ograničena, a izdavači Simpson's i W. H. Smith su odbili da prenesu knjigu, uprkos Meklelandovim uveravanjima da „većina ljudi zainteresovanih za pornografiju neće početi da razume ni Koenovu svrhu ni njegovo dostignuće“. Pokrivena cena od 6,50 dolara takođe je umanjila prodaju. Koen je smatrao da je to previsoko, ali Mekleland je objasnio da je neophodno nadoknaditi troškove objavljivanja i opsežnu promociju. Optužio je Koena da "nije voljan da se [sebe] izbaci" na putu promocije i pozvao ga da radi više televizijskih i radijskih intervjua.[14]

Kritika[uredi | uredi izvor]

Početna prodaja je bila loša. Prodavao se bolje u SAD nego u Kanadi, ali nije imao značajnu prodaju sve dok Koen nije postigao uspeh kao pevač i tekstopisac. Roman je privukao pažnju kritičara, i naišao je na mnogo kontroverzi. Kritičar Robert Fulford nazvao je roman „najodvratnijom knjigom ikada napisanom u Kanadi“, dok je takođe naveo da je to „važan neuspeh. U isto vreme je verovatno najzanimljivija kanadska knjiga godine“. On je nekoliko dana kasnije izvestio da knjižara u Torontu nije uspela da proda nijedan od dvadeset pet primeraka koje je imala osam dana nakon objavljivanja.[14]

Kritičari su bili manje šokirani rušenjem tabua nego šira javnost. Umesto toga, prigovarali su kompleksnosti aluzije i reprezentacije romana, kao i zahtevima koje on postavlja pred čitaoca zbog svoje nepovezanosti i neodređenosti. Biće potrebna još jedna generacija postmoderne kanadske književnosti pre nego što bi Divni gubitnici prekršili kanon.[15]

Kanadska radiodifuzna korporacija je 1966. godine Divni gubitnici nazvao „jednom od najradikalnijih i najneobičnijih dela fantastike ikada objavljenih u Kanadi“, i citirao kritičara iz The Boston Globe koji je pozitivno uporedio delo sa fikcijom Džejmsa Džojsa. Međutim, oni su citirali i prethodno pomenutu negativnu recenziju kritičara Roberta Fulforda.

Godine 1967. Dezmond Pejsi je nazvao roman „najzamršenijim, najučenijim i najfascinantnijim kanadskim romanom ikada napisanim“. U svojoj monografiji o Koenu iz 1970. Majkl Ondatže nazvao ju je „najživopisnijim, najfascinantnijim i najhrabrijim modernim romanom“ koji je pročitao.

Divni gubitnici su prevedeni na jedanaest jezika do 1990. godine, a prodaja oba Koenova romana premašila je milion primeraka; Roman je premašio prodaju od tri miliona do 2007. godine.

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Divni gubitnici je ušao u kanon kanadske književnosti i pripisana mu je velika zasluga za uvođenje postmoderne književnosti u kanadsku fikciju.[16]

Pesma koja počinje „Bog je živ. Magija je u toku“ koja se nalazi u romanu aranžirana je kao pesma od strane Bafi Sent-Mari i prvi put snimljena na njenom albumu ILLUMINATIONS iz 1969. i albumu Up Where We Belong iz 1996. godine.

Roman je bio inspiracija za pesmu Let's Be Other People engleskog benda The Wonder Stuff.

Odlomak iz knjige pojavljuje se u The Young Ones (TV serija).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Adria, Marco (1990). „Music of Our Times: Eight Canadian Singer-Songwriters” (na jeziku: engleski). James Lorimer & Company. Pristupljeno 17. 11. 2021. 
  2. ^ Hutcheon, Linda (2006). Narcissistic Narrative : the Metafictional Paradox. Waterloo: Wilfrid Laurier University Press. ISBN 978-0-88920-765-3. 
  3. ^ Heidenreich, Rosmarin Elfriede (1989). The postwar novel in Canada : narrative patterns and reader response. Waterloo, Ont.: Wilfrid Laurier University Press. str. 79. ISBN 978-0-88920-980-0. 
  4. ^ Goldie, Terry (2003). Pink snow : homotextual possibilities in Canadian fiction. Peterborough, Ont.: Broadview Press. str. 92—113. ISBN 978-1-55111-373-9. 
  5. ^ Heidenreich, Rosmarin Elfriede (1989). The postwar novel in Canada : narrative patterns and reader response. Waterloo, Ont.: Wilfrid Laurier University Press. str. 90. ISBN 978-0-88920-980-0. 
  6. ^ Intricate preparations : writing Leonard Cohen. Toronto [Ont.]: ECW Press. 2000. str. 28. ISBN 978-1-55022-433-7. 
  7. ^ Intricate preparations : writing Leonard Cohen. Toronto [Ont.]: ECW Press. 2000. str. 34. ISBN 978-1-55022-433-7. 
  8. ^ Adria, Marco L. (1990). Music of our times : eight Canadian singer-songwriters. Toronto: J. Lorimer & Co. str. 23. ISBN 978-1-55028-315-0. 
  9. ^ Nadel, Ira Bruce (2007). Various positions : a life of Leonard Cohen (1st University of Texas Press izd.). Austin: University of Texas Press. str. 128. ISBN 978-0-292-71732-9. 
  10. ^ Nadel, Ira Bruce (2007). Various positions : a life of Leonard Cohen (1st University of Texas Press izd.). Austin: University of Texas Press. str. 129. ISBN 978-0-292-71732-9. 
  11. ^ Nadel, Ira Bruce (2007). Various positions : a life of Leonard Cohen (1st University of Texas Press izd.). Austin: University of Texas Press. str. 130. ISBN 978-0-292-71732-9. 
  12. ^ Nadel, Ira Bruce (2007). Various positions : a life of Leonard Cohen (1st University of Texas Press izd.). Austin: University of Texas Press. str. 132. ISBN 978-0-292-71732-9. 
  13. ^ Nadel, Ira Bruce (2007). Various positions : a life of Leonard Cohen (1st University of Texas Press izd.). Austin: University of Texas Press. str. 113. ISBN 978-0-292-71732-9. 
  14. ^ a b Nadel, Ira Bruce (2007). Various positions : a life of Leonard Cohen (1st University of Texas Press izd.). Austin: University of Texas Press. str. 139. ISBN 978-0-292-71732-9. 
  15. ^ Heidenreich, Rosmarin Elfriede (1989). The postwar novel in Canada : narrative patterns and reader response. Waterloo, Ont.: Wilfrid Laurier University Press. str. 95. ISBN 978-0-88920-980-0. 
  16. ^ Goldie, Terry (2003). Pink snow : homotextual possibilities in Canadian fiction. Peterborough, Ont.: Broadview Press. str. 92. ISBN 978-1-55111-373-9. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дивни_губитници&oldid=27677898”