Egotizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ne poistovećivati sa Egoizam.
Za kratku priču iz 1843 pogledajte stranicu Egotism; or, The Bosom-Serpent.
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Egoista (višeznačna odrednica).

Egotizam je nagon za održavanjem i uvećavanjem sebi naklonjenog pogleda, a generalno odražava naduvano mišljenje o ličnim osobinama i važnosti osobe u pitanju. Često uključuje intelektualno, fizičko, socijalno i drugo precenjivanje.[1][2]

Egotista ima preplavljujući osećaj centralnosti ’sebe’, to jest svojih ličnih kvaliteta.[3] Egotizam znači stavljanje sebe u središte svog sveta bez zabrinutosti za druge — uključujući one „voljene” ili koji se smatraju „bliskima”, u bilo kojem drugom smislu osim onog koji subjektivno određuje egotista.

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Egotizam je usko povezan sa egocentričnom ljubavi prema svom imaginarnom ’ja’, ili narcizmu — može se reći da se „egotizmom može predvideti jedna vrsta socijalizovanog narcizma”.[4] Egotisti imaju jaku tendenciju da pričaju o sebi na samopromovišući način, a mogu da budu i arogantni i hvalisavi sa grandioznim osećajem sopstvene važnosti.[5] Njihova nemogućnost da prepoznaju postignuća ostalih[6] primorava ih na duboko samouzdizanje; tako osetljivost na kriticizam može ulogu egotiste da dovede do narcističkog besa u smislu uvređenosti.[7]

Egotizam se razlikuje i od altruizma (delovanje u cilju dobijanja manjih vrednosti od onih koje se daju) i od egoizma (konstantnog traganja za sopstvenim interesima). Različite forme „empirijskog egoizma” smatraju se konzistentnima sa egotizmom, ali nemaju (što je takođe slučaj i sa egotizmom uopšteno) za neophodno da se naduvava osećaj sopstva.[8]

Razvoj[uredi | uredi izvor]

U razvojnom smislu, dve prilično različite putanje mogu da se razlikuju što se tiče egotizma — jedna individualna, druga kulturna.

Po pitanju razvijanja pojedinca, kretanje se dešava od egocentričnosti do socijalnosti tokom procesa odrastanja.[9] Normalno je za dete da ima naduvan — gotovo veličanstven — osećaj egotizma.[10] Precenjivanje sopstvenog ega[11] redovno se javlja u detinjastim oblicima ljubavi — uglavnom jer je beba ili dete sebi sve, omnipotentno najboljem od svog ličnog znanja.[12]

Optimalni razvoj omogućava postepeno pomirenje sa više realističnim pogledom sopstvenog mesta u svetu — smanjivanje egotistički natečene glave.[13] Manje adekvatno prilagođavanje može kasnije da dovede do onog što se zove defanzivni egotizam, koji služi za prenadoknadu krhkosti podložnog koncepta sebe.[14] Međutim, Robin Skiner je smatrao da u osnovi odrastanje vodi stanju gde je „vaš ego još uvek tu, ali zauzima svoje odgovarajuće ograničeno mesto među ostalim egoima”.[15]

Kako god, pored tako pozitivne putanje umanjivanja individualnog egotizma, prilično različit razvojni luk može da se primeti u kulturnom aspektu — povezano sa onime što se vidi kao povećanje infantilizma (detinjastog ponašanja) kod modernog ili postmodernog društva.[16] I dok je u 19. veku egotizam još uvek bio široko prepoznat kao tradicionalni porok — za Natanijela Hotorna egotizam je bio određena vrsta bolesne samokontemplacije (samoposmatranja, samoprocenjivanja);[17] romantizam je već bio pokrenuo kompenzatornu struju, što je Ričard Eldridž opisao kao tip „kulturnog egotizma, koji zamenjuje individualnu imaginaciju nestankom socijalne tradicije”.[18] Romantička ideja samostvorenog individualca — samoodobravanja, umetničkog egotizma/samoljublja[19] — potom je poprimila šire društvene dimenzije u narednom veku. Kits je još uvek napadao Vordsvorta za agresivnu prirodu njegovog povlačenja u egotistički sublim/uzvišenost;[20] međutim, potkraj 20. veka egotizam se ’oprirodio’ u mnogo širim razmerama — od ja generacije (engl. "Me" generation) otišao je u kulturu narcizma.

U 21. veku, romantički egotizam je viđen kao hranjenje tehnokapitalizma na dva komplementarna načina:[21] s jedne strane, preko samocentriranog posmatrača, fokusiranog na sopstveno samooblikovanje preko brenda ’identiteta’; s druge strane, preko jednako egoističnih glasova ’autentičnog’ protesta, kako se ljudi bune protiv ’mašine’ samo da bi proizveli nove forme komoditeta (možda i konformiteta) kojima je namena pokretanje sistema za dalju potrošnju.

Seks[uredi | uredi izvor]

Postavlja se znak pitanja oko odnosa između seksa i egotizma. Sigmund Frojd je izneo popularnu tvrdnju da ljubav može da transformiše egotistu,[22] dajući mu ili joj novi osećaj poniznosti u odnosu prema drugima.[23]

Međutim, u isto vreme je veoma očigledno da se egotizam može lako pokazati i na seksualne načine,[24] i zaista nečija kompletna seksualnost može da funkcioniše u službi egotističnih potreba.[25]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Termin egotizam je izveden iz grčkog (grč. εγώ) odnosno lazinizovanog oblika za „ego” (lat. ego), što znači „ja” iliti označava sopstvo; i sufiksa -izam, koji se koristi za označavanje sistema verovanja ili za označavanje praksi i sl. Kao takav, termin ima analognu etimologiju kao i egoizam.

Primeri u kulturi[uredi | uredi izvor]

  • Alen Aleksander Miln je hvaljen za svoju jasnu viziju nemilosrdnog, otvorenog, bestidnog egotizma male dece.[26]
  • Rajan Holidej je opisao naše kulturne vrednosti kao zavisne od odobravanja, kao takve da su sa pravom i upravljane našim emocijama, što je forma egotizma.[27]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kowalski 1997, str. 112.
  2. ^ Trebješanin, Žarko (2018). Rečnik psihologije. Beograd: Agape knjiga. str. 152. ISBN 978-86-918127-8-2. 
  3. ^ Atkinson, William Walker (2010 [1909]). The New Psychology. str. 30.
  4. ^ Schmalhausen 2004, str. 55 »by egotism we may envisage a kind of socialized narcissism«
  5. ^ Kowalski 1997, str. 114.
  6. ^ Leary, Mark R. (2007). The Curse of the Self. str. 91.
  7. ^ Kowalski 1997, str. 121—122.
  8. ^ Kowalski 1997, str. 113.
  9. ^ Flügel, J. C. (1973). Man, Morals and Society. str. 242—243.
  10. ^ Freud, Sigmund (PFL 11). On Metapsychology. str. 85.
  11. ^ Fenichel, Otto (1946). The Psychoanalytic Theory of Neurosis. London. str. 38, 57.
  12. ^ Skynner & Cleese 1994, str. 91.
  13. ^ Skynner & Cleese 1994, str. 63.
  14. ^ Kowalski 1997, str. 224.
  15. ^ Skynner, Robin; Cleese, John (1994). Life and how to survive it. London. str. 241.
  16. ^ Bly, R.; Woodman, M. (1999). The Maiden King. str. 85—88.
  17. ^ Cowley, Malcolm; ur. (1977). The Portable Hawthorne. Penguin. str. 177.
  18. ^ Eldridge, Richard (2001). The Persistence of Romanticism. str. 118.
  19. ^ Wilson 2006, str. 563–564.
  20. ^ Hart, Henry (1995). Robert Lowell and the Sublime. str. 30.
  21. ^ Wilson 2006, str. 565–566.
  22. ^ Schmalhausen 2004, str. 153.
  23. ^ Freud, Sigmund (PFL 11). On Metapsychology. str. 93.
  24. ^ Schmalhausen 2004, str. 34.
  25. ^ Fenichel, Otto (1946). The Psychoanalytic Theory of Neurosis. London. str. 516—517.
  26. ^ Thwaite, Ann (2006). A. A. Milne: His Life. str. 123, 194.
  27. ^ Holiday, Ryan (2016). Ego Is The Enemy. New York: Penguin Random House. str. 20. ISBN 978-0-698-19215-7 — preko Amazon Kindle ereader. 

Citirana bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Kowalski, Robin M., ur. (1997). Aversive Interpersonal Behaviors. 
  • Schmalhausen, D. (2004) [1928]. Why We Misbehave. 
  • Skynner, Robin; Cleese, John (1994). Families and how to survive them. London. 
  • Wilson, Scott (2006). Waugh, Patricia, ur. Literary Theory and Criticism. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Logo Vikicitata engleski Vikicitat ima citate vezane za članak: Egotizam

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Еготизам&oldid=27430345”