Емпатија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Емпатија (од грч. εν - у; и грч. παθος - осећање, страст) дословно уосећавање, уживљавање.

Термин потиче из естетике. Немачки филозоф и психолог Теодор Липс (Lipps) је почетком 20. века увео израз уживљавање (нем. Einfuhlung), у енглеском преводу емпатија, да би њиме означио „уношење“ (путем интуиције и моторне мимикрије) властитих ставова и осећања у неко уметничко дело или природну појаву (натмурен облак, ведар дан итд.). Емпатија подразумева емоционално стапање особе са објектом свог естетског доживљаја. Мада је за појаву уживљавања парадигматична емпатија у рецепцији уметничког дела, по Липсу, ова појава је општија и јавља се и ван сфере уметничког.

У психологији, термин се употребљава да означи процес непосредног уживљавања у емоционална стања, мишљење и понашање других људи. Емпатија представља непосредно сазнање осећања, жеља и намера других људи, за разлику од симпатије која подразумева саживљавање са осећањима блиских људи, саучествовање у емоционалном стању других. Нпр. када путем симпатије откривамо страх или бол другог лица, ми првенствено знамо шта они осећају, а када преко емпатије доживљавамо ова осећања која имају нама драга лица (брат, син, жена), тада и сами проживљавамо, осећамо страх или бол.

У психоанализи и психотерапији уопште, емпатија као способност да „будемо други“ јесте несвесни канал комуникације терапеутовог предсвесног и несвесног са несвесним пацијента. По Фројду, емпатија је дериват процеса идентификације са објектом. Неки клинички психолози разликују имитативну и пројективну емпатију. Х. А. Мари (Murray) се залаже за примену критичке емпатије у клиничкој психологији.