Emocionalna inteligencija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Emocionalna inteligencija omogućava stvaranje sposobnosti, veština i kompetencija koje osobi daju sposobnost da se racionalno nosi sa zahtevima i pritiscima okoline.[1]

Emocionalnu inteligenciju predstavlja sklop više sposobnosti — sposobnost samorazumevanja, samokontrole, samouverenost i sposobnost empatije. Emocionalna inteligencija nije suprotna, već samo različita, komplementarna sposobnost u odnosu na racionalnu inteligenciju.[2] Hauard Gardner (engl. Howard Gardner) je prvi pomenuo da postoji sedam različitih vrsta inteligencije, a da je emocionalna inteligencija jedna od njih.

Pojam[uredi | uredi izvor]

Pojam emocionalne inteligencije obradio je Danijel Golman (engl. Daniel Goleman) u knjizi „Emocionalna inteligencija“, objavljenoj 1994.

Prema Golmanu, model emocionalne inteligencije se sastoji od nekoliko bitnih komponenata:

  1. Samosvest – sposobnost „čitanja“ sopstvenih emocija i shvatanje kakav uticaj imaju na okolinu
  2. Donošenje odluka – proučavanje sopstvenih postupaka i poznavanje posledica
  3. Upravljanje osećanjima – spoznavanje šta je podloga osećanja
  4. Prevazilaženje stresa – naučiti opuštati se i razumeti važnost opuštanja
  5. Empatija – razumevanje tuđih osećanja i uvažavanje različitosti mišljenja
  6. Komunikacija – razgovarati o osećanjima sa razumevanjem i biti dobar slušalac
  7. Samootkrivanje – razumevanje potrebe za otvorenošću i poverenjem, naučiti kada i kako govoriti o svojim osećanjima
  8. Pronicljivost – prepoznavanje obrazaca u ličnom i životu drugih ljudi
  9. Samoprihvatanje – umeti prihvatiti svoje mane, umeti ceniti svoje vrline
  10. Lična odgovornost – preuzeti odgovornost i umeti prepoznati posledice ličnih odluka i reagovanja
  11. Samopouzdanje – umeti izložiti svoje brige i osećanja bez ljutnje i pasivnosti
  12. Grupna dinamika – spoznati kada pratiti, a kada voditi
  13. Rešenje konflikta – model „pobediti/osvojiti“ pri pregovaračkom kompromisu

Koncept[uredi | uredi izvor]

Iako mnogi koncepti inteligencije tek prolaze naučnu potvrdu a instrumenti proveru pouzdanosti, ne možemo a da ne primetimo da su nova istraživanja u oblasti inteligencije unela svežinu i inteligenciju ponovo vratila u žižu interesovanja naučne i nenaučne javnosti.

Pojam emocionalna inteligencija pojavljuje se, početkom 90-ih godina prošlog veka, a po prvi put su ga uveli u svojim radovima autori Peter Salovey sa Univerziteta Jejl i John D. Mayer sa Univerziteta Nju Hempšir. Oni su u skladu sa naučnom metodologijom postepeno i temeljno razvijali modele i instrumente za procenu emocionalne inteligencije. Mayer, Salovey i Caruso doprineli su da se koncept emocionalne inteligencije u velikoj meri razvije i naučno potvrdi. U tu svrhu su kreirani testovi s potrebnim metrijskim karakteristikama inicirajući mnogobrojna istraživanja širom sveta. Neki autori upotrebljavaju i druge termine kada govore o istom sklopu veština i sposobnosti, stoga u literaturi susrećemo pojmove kao: emocionalni kvocijent (Goleman, 78), emocionalna pismenost i emocionalna kompetentnost (Dulewic i Higgs, 56).

Emocionalnu inteligenciju su definisali kao „sposobnost praćenja i razlikovanja sopstvenih i tuđih osećaja i emocija, i korišćenja tih informacija kao vodiča za mišljenje i ponašanje“ (Salovey i Mayer, 203). Sami autori smatraju da ova definicija naglašava samo opažanje i regulaciju emocija, te da je ispustila razmišljanje o osećanjima. Isti autori stoga predlažu revidiranu definiciju, prema kojoj „emocionalna inteligencija uključuje sposobnosti brzog zapažanja procene i izražavanja emocija; sposobnost uviđanja i generisanja osećanja koja olakšavaju mišljenje; sposobnosti razumevanja emocija i znanje o emocijama; i sposobnost regulisanja emocija u svrhu promocije emocionalnog i intelektualnog razvoja“ (Salovey i Mayer, 204). U sažetijem vidu, tri autora emocionalnu inteligenciju definišu kao sposobnost opažanja, asimilacije, razumevanja i upravljanja emocijama (Mayer, Caruso i Salovey, 139). Navedene sposobnosti poređane su prema složenosti psihičkih procesa koje uključuju od jednostavnijih (zapažanje i izražavanje emocija) do složenih (svesnost, refleksivnost i regulacija emocija).

Ukratko definisana, emocionalna inteligencija je sposobnost da se opaze emocije, da im se priđe i da se izazovu, kako bi pomogle procesu mišljenja. U biti, emocionalna inteligencija opisuje sposobnost da se efikasno održava veza između emocija i mišljenja, da se upotrebe emocije kako bi se olakšalo rasuđivanje i da se inteligentno rasuđuje o emocijama (Salovey i Mayer, 203). George (74) dalje navodi da se emocionalna inteligencija usredsređuje na meru u kojoj kognitivne sposobnosti pojedinca dobijaju informacije od emocija i na meru u kojoj se upravlja emocijama (Buontempo, 29). Prema Golemanu emocionalnu inteligenciju čine nekognitivne sposobnosti, kompetencije i veštine koje utiču na sposobnost osobe da se nosi sa zahtevima i pritiscima okoline. Emocionalna inteligencija se delom stiče genetskim nasleđem, ali značajnim delom procesom učenja.

Biološki izvori emocionalne mudrosti[uredi | uredi izvor]

Mozak čoveka tri puta je veći od mozga naših najbližih rođaka u evoluciji. Amigdala je žlezda bademastog oblika, koja naleže na moždano stablo i nalazi se u blizini limbičkog prstena. Postoje dve amigdale, po jedna sa svake strane mozga priljubljene uz moždanu koru. Ljudska amigdala je relativno velika. Džozef Ledu (Joseph LeDoux, 126, 125), neurolog Centra za neurologiju pri Njujorškom Univerzitetu, prvi je otkrio ključnu ulogu amigdale u emocionalnom životu pojedinca.

Rezultati njegovih istraživanja ističu amigdalu za centar emocionalnih aktivnosti. Po Ledu amigdala i hipokampus su predstavljali dva dela primitivnog mozga koji su zaslužni za formiranje korteksa, a zatim i neokorteksa (LeDoux & Muller, 125). Amigdala je zadužena za emocionalne aktivnosti. Hirurško odstranjivanje amigdale od ostatka mozga, onemogućile bi osobu da odmeri emocionalnu važnost događaja uz gubitak zainteresovanosti za međusobne odnose. Bez amigdale se ne mogu prepoznati osećanja. Amigdala predstavlja i svojevrsno skladište emocionalne memorije. Životinjama kojima je amigdala oštećena ili odstranjena nedostaje osećanje straha i besa, gube želju za takmičenjem i međusobnim kontaktom, te nemaju ni osećaj za položaj u sopstvenoj vrsti. Njima su emocije ili nestale ili otupele. Suze kao emocionalni odgovor svojstven čoveku procesuiraju se takođe u amigdali. Amigdalu možemo sagledati i kao unutrašnji alarmni sistem, uvek kada ugroženost postoji. Strah izaziva lanac reakcija, tada amigdala hitno alarmira svaki važni deo mozga: pokreće lučenje hormona, aktivira centre za pokret, kardiovaskularni sistem i abdomen. Amigdala pokreće moždano stablo omogućavajući licu da zadobije izraz oduševljenja, straha, da se obustave nevažni mišićni pokreti, da se ubrza rad srca, poveća krvni pritisak i uspori disanje. Impulsi amigdale usmeravaju pažnju i na izvorište straha pripremajući mišiće za pravovremenu reakciju zaštite.

Moždano stablo okružuje vrh kičmene moždine. Kao moždani koren usklađuje osnovne životne funkcije kao što su disanje i metabolizam, istovremeno upravljajući pokretima i reakcijama, omogućavajući ispravno reagovanje i funkcionisanje. Od moždanog stabla razvili su se emocionalni centri kao što je neokorteks. U njemu se odvijaju procesi koji omogućavaju kreiranje misli i osećanja. Saznanje da je neokorteks formiran iz emocionalnog dela, ukazuje na blisku povezanost misli i osećanja. Dakle, delovi mozga odgovorni za emocionalne reakcije postojali su mnogo pre delova koji su odgovorni za racionalno mišljenje.

Najstariji deo našeg emocionalnog života nalazi se u čulu mirisa (u olfaktornom delu). Sva živa bića poseduju određeni molekularni „mirisni trag“. U najranijim vremenima miris je pomagao u borbi za opstanak. Neurolozi smatraju da su od olfaktornog dela centri za emocije evoluirali i dovoljno narasli zaokružujući vrh moždanog stabla. U prvobitnom stadijumu, olfaktorne centre činili su tanki režnjevi neurona koji su analizirali miris i kategorisali biljke i životinje na jestive ili otrovne, hranljive ili neprijateljske. Pojavom prvih sisara, smatraju neurolozi nastali su novi emocionalni centri. Ovaj deo mozga je zaokružio i ograničio moždano stablo, pa je nazvan limbičkim sistemom. Limbički sistem je omogućio dve vrlo važne funkcije: učenje i pamćenje, pojačavajući sposobnost prilagođavanja.

Kritike[uredi | uredi izvor]

Emocionalna inteligencija i Golmanova analiza iz 1995 su bile predmet kritike drugih naučnika:[3][4]

Mogućnost predviđanja[uredi | uredi izvor]

Frenk Lendi razlikuje „komercijalnu” i „akademsku” diskusiju o emotivnoj inteligenciji (EI), što argumentuje time da one različito vide prediktivnu moć ove osobine.[5] Po njemu, komercijalni izvori snažno naglašavaju praktičnu korist za one koji poseduju EI, dok oni akademski upozoravaju da to nije slučaj. Na primer. Golman je 1998. tvrdio da: „najefikasniji lideri su slični po jednoj važnoj osobini: svi imaju visoku EI”. Džon Mejer je 1999. upozorio da: „popularna literatura tvrdi da ljudi sa visokom EI imaju prednosti u životu”, što je po njemu preoptimistično i nije potkrepljeno rezultatima naučnih istraživanja. Lendi podržava ove argumente tvrdnjom da podaci o prednostima pojedinaca visoke EI potiču od istraživanja koja nisu javno dostupna istraživačima u svrhe analize ili provere.[5] Ketrin Murenski, u studiji iz 2000, tvrdi da nije moguće objektivno meriti EI i demonstrirati njen uticaj na efikasno rukovođenje, jer se ona meri subjektivnim upitnicima, gde pojedinci sami sebe ocenjuju.[6]

U studiji o značaju EI za obavljanje poslova i rukovođenje, Harms i Krede[7] su utvrdili da su meta-analitičke procene EI bez značaja kada se kontrolišu osobine ličnosti i inteligencija.

Korelacija sa osobinama ličnosti[uredi | uredi izvor]

Drugi istraživači su istakli kritiku da formulari u kojima pojedinci sami ocenjuju svoju EI velikim delom odgovaraju merenju osobina ličnosti. Smatra se da je ovo slučaj jer je EI osobina ličnosti.[8] Konkretno, dve dimenzije, od „velikih 5”, koje su najbliže povezane sa EI su ekstrovertnost i neuroticizam. Neuroticizam je povezan sa negativnim emocijama i nervozom, a takve osobe će verovatno loše sebe oceniti na testu EI, gde sami sebe ocenjuju.

Interpretacije upitnika o EI i osobinama ličnosti su raznovrsne, ali dominantno mišljenje u naučnoj literaturi je da se radi o „osobini emotivna inteligencija”, što je kolekcija drugih osobina ličnosti.[9][10][11]

Meta-analiza 142 baze podataka, izvršena 2017, našla je veoma veliko poklapanje generalnih osobina ličnosti i EI. Poklapanje je toliko da su istraživači zaključili: „Rezultati sugerišu da su generalne osobine ličnosti veoma slične, čak možda identične, osobini pod imenom EI”.[12]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Vodič za zapošljavanje u 21. veku”. Pristupljeno 8. 4. 2015. 
  2. ^ Ekman, P. (1999). Basic emotions, in Dalgleish, T; Power, M, Handbook of Cognition and Emotion. Sussex, UK: John Wiley & Sons.
  3. ^ Murphy KR, ur. (februar 2014). A critique of emotional intelligence: What are the problems and how can they be fixed?. Psychology Press. ISBN 978-1-317-82433-6. 
  4. ^ Durlofsky P (30. 10. 2015). „The Benefits of Emotional Intelligence”. psychcentral.com. Arhivirano iz originala 2. 2. 2017. g. 
  5. ^ a b Landy FJ (2005). „Some historical and scientific issues related to research on emotional intelligence”. Journal of Organizational Behavior. 26 (4): 411—424. doi:10.1002/job.317. 
  6. ^ Murensky CL (2000). „The relationships between emotional intelligence, personality, critical thinking ability and organizational leadership performance at upper levels of management.”. Dissertation Abstracts International: Section B: The Sciences and Engineering — preko PsyNET. 
  7. ^ Harms PD, Credé M (2010). „Remaining Issues in Emotional Intelligence Research: Construct Overlap, Method Artifacts, and Lack of Incremental Validity”. Industrial and Organizational Psychology: Perspectives on Science and Practice. 3 (2): 154—158. S2CID 144371039. doi:10.1111/j.1754-9434.2010.01217.x. 
  8. ^ Petrides KV, Pita R, Kokkinaki F (maj 2007). „The location of trait emotional intelligence in personality factor space”. British Journal of Psychology. 98 (Pt 2): 273—89. PMID 17456273. doi:10.1348/000712606x120618. 
  9. ^ Mikolajczak M, Luminet O, Leroy C, Roy E (jun 2007). „Psychometric properties of the Trait Emotional Intelligence Questionnaire: factor structure, reliability, construct, and incremental validity in a French-speaking population”. Journal of Personality Assessment. 88 (3): 338—53. PMID 17518555. S2CID 21196733. doi:10.1080/00223890701333431. 
  10. ^ Smith L, Ciarrochi J, Heaven PC (2008). „The stability and change of trait emotional intelligence, conflict communication patterns, and relationship satisfaction: A one-year longitudinal study”. Personality and Individual Differences. 45 (8): 738—743. doi:10.1016/j.paid.2008.07.023. 
  11. ^ Austin EJ (2008). „A reaction time study of responses to trait and ability emotional intelligence test items” (PDF). Personality and Individual Differences. 46 (3): 381—383. doi:10.1016/j.paid.2008.10.025. hdl:20.500.11820/c3e59b2b-8367-4e8a-9d9c-9fb87c186fc1 Slobodan pristup. 
  12. ^ van der Linden, Dimitri; Pekaar, Keri A.; Bakker, Arnold B.; Schermer, Julie Aitken; Vernon, Philip A.; Dunkel, Curtis S.; Petrides, K. V. (januar 2017). „Overlap between the general factor of personality and emotional intelligence: A meta-analysis.”. Psychological Bulletin (na jeziku: engleski). 143 (1): 36—52. ISSN 1939-1455. PMID 27841449. S2CID 29455205. doi:10.1037/bul0000078. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Beasley, K. (1987) The Emotional Quotient. Mensa Magazine - United Kingdom Edition
  • Gardner, H. (1975) The Shattered Mind, New York: Knopf.
  • Goleman, D. (1995). Emotional intelligence. New York: Bantam.
  • Mayer, J. D., Salovey, P., & Caruso, D. R. (2000). Models of emotional intelligence. In R. J. Sternberg (Ed.). Handbook of Intelligence (pp. 396-420). Cambridge, England: Cambridge University Press.
  • Payne, W.L. (1985). A study of emotion: developing emotional intelligence; self-integration; relating to fear, pain and desire (theory, structure of reality, problem-solving, contraction/expansion, tuning in/coming out/letting go). A Doctoral Dissertation. Cincinnati, OH: The Union For Experimenting Colleges And Universities
  • Salovey, P., & Mayer, J. (1990). Emotional intelligence. Imagination, cognition, and personality, 9(3), 185-211.
  • Thorndike, R. L., & Stein, S. (1937). An evaluation of the attempts to measure social intelligence. Psychological Bulletin, 34, 275-284.
  • Wechsler, D. (1940). Nonintellective factors in general intelligence. Psychological Bulletin, 37, 444-445.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Емоционална_интелигенција&oldid=27711249”