Erdeljski gonič

Erdeljski gonič
Poreklo	Mađarska
FCI
Klasifikacija / standardi
FCI	Grupa 6, Sekcija 1.2 Scenthounds: Medium-sized #241
AKC	FSS
	The AKC Foundation Stock Service (FSS) is an optional recording service for purebred dogs that are not yet eligible for AKC registration.
UKC	Scenthound
	Domaći pas (Canis lupus familiaris)

Erdeljski gonič (mađ. Erdélyi Kopó; lat. Canis familiaris sagax braco Transsylvanicus) je mađarska pasmina koja spada u jednu od najugroženijih vrsta.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Ova pasmina se na današnjim prostorima Transilvanije i Mađarske pojavila tokom doseljavanja Mađara u 9. veku. Tu je ukrštena sa već postojećim goničima, između ostalih sa keltskim goničom. U vreme vladavine kuće Arpada se formirao već izumrla pasmina panonski gonič, koji je bio predak današnjeg erdeljskog goniča i mađarske vižle. Slike goniča se mogu videti u ilustrovanoj hronici mađara a prvi pisani tragovi se potiču iz 1273. godine. Mađarski plemići i vlastela je rado koristila erdeljske goniče za lov a na lentama se lik ovog psa pojavio početkom 17. veka.

Tokom 19. veka, erdeljski gonič se raširio po čitavom Erdelju i tadašnjoj Mađarskoj. Pojavila se i jedna podvrsta goniča, kratkonogi gonič. Kratkonogi se koristio u lovu na sitnu divljač dok je dugonogi erdeljski gonič bio korišćen u lovu na krupnu divljač. Danas FCI priznaje samo dugonogog erdeljskog goniča, ali i dalje postoje odgajivači koji uporno uzgajaju kratkonogog goniča.

Prvo potanko opisivanje ove pasmine od strane Ede Cinka (Czynk Edétől) potiče iz 1901. godine. Sa vođenje rodoslova se uvelo početkom 20. veka, ali posle Prvog svetskog rata je utihnulo, a 1947. godine rumunskim ukazom je izjednačen sa ostalim goničima i time skoro doveden do istrebljenja kao rase. Do toga nije došlo samo pukim slučajem. Tokom izložbe u Budimpešti 1968. godine je otkriveno da da po FCI erdeljski gonič je smatran odumrlom vrstom pošto decenijama nije bio prijavljen ni jedan gonič. Iste godine je u Erdelju kod lovaca, koji su i pored zabrane uzgajali goniče, pronađeno dosta pripadnika ove rase i tako je počelo ponovno zvanično uzgajanje ove pasmine. I pored svega ovoga opstanak ove pasmine je i dalje u opasnosti jer se jedino u Erdelju ova pasmina tradicionalno odgaja.

Spoljašnji izgled[uredi | uredi izvor]

Erdeljski gonič je pas sa elegantnim linijama, dugonogi gonič ima prelive boja od crne do boje trule višnje za svetlim nijansama. Dugonogi gonič dostiže visinu između 55-65 cm i težinu oko 25 kg, dok kratkonogi gonič dostiže visinu između 45-50 cm. Njegova kratka dlaka ne zahteva neku posebnu negu.

Erdeljski gonič je veoma prilagođen sredini u kojoj živi: žilav je, hrabar, prilagodljiv i laje samo kada je potrebno. Društven je i veoma voli da se igra, naročito sa decom. I pored svoje prilagodljivosti, da može biti i pas čuvar kuće, čak se može držati i u stanu, ne treba zaboraviti da je erdeljski gonič lovački pas i da se najbolje oseća u svojoj prirodnoj sredini.