Пас

Из Википедије, слободне енциклопедије
Пас
Историја групе: касни плеистоцен - данас
Sarplaninac lying down.jpg
Статус угрожености:
Доместификована
Систематика
царство: Animalia
тип: Chordata
класа: Mammalia
ред: Carnivora
породица: Canidae
род: Canis
врста: C. lupus
Триномијална номенклатура
Canis lupus familiaris
Екологија таксона
Животна форма:
карнивор

Пас (лат. Canis lupus familiaris) је припитомљени сисар из породице Canidae. Археолошки налази доказују да пас најмање 9000 година живи уз човека, иако постоје индиције да се тај период продужи на читавих 14.000 година[1]. Фосилни остаци показују да су преци модерног пса живели уз човека још пре 10.000 година[2].

Данас постоји око 40 милиона паса и око 800 раса (што је више него било која друга врста животиње[3]) најразличитијих димензија, физиономије и темперамента, и које представљају најразличитије веријетете боје и врсте длаке. Пас је уско повезан са човеком, коме служи као кућни љубимац, као чувар, водич, овчар и др. Пас је једна од најраспрострањенијих животиња на свету чију популарност надмашује једино мачка[4].

Пас је подврста сивог вука, за кога се верује да је директни предак пса[5]. Најновија истраживања потврђују да је пас био по први пут припитомљен на истоку Азије, највероватније у Кини[6]. Такође, није сигурно да сви домаћи пси потичу од исте групе или се процес доместикације поновио више пута на више места.

Увод[уреди]

Пси, као и људи, су високо друштвена бића и ова сличност их је временом зближила. Ова сличност је омогућила псима јединствену позицију у животу човјека. Лојалност и посвећеност коју пси демонстрирају као дио њиховог природног инстинкта унутар чопора, приближно одражава људску идеју о љубави, због чега их многи власници сматрају као пуноправне чланове породице. Исто тако, пси изгледа да виде своје власнике као чланове свог чопора, правећи само неколико (а можда и не правећи) разлике између својих власника и других паса. Пси могу имати различите улоге у људском друштву и често се тренирају као радни пси. Данас је можда најважнија улога пса као сапутника и пријатеља. Пси су живјели и радили са људима на много начина, па су због тога и заслужили титулу „човековог најбољег пријатеља“. Са друге стране, неке културе сматрају псе веома прљавим животињама, док их поједине употребљавају и за исхрану.

Поријекло[уреди]

пас расе далматинац

Постоји више мишљења о поријеклу паса.

По једном су исти припитомљени прије 17 хиљада година, а по другој прије више од 150 хиљада година. Такође се разликује и питање животиње од које је настао пас. По једнима је у питању вук, по другима шакал, а по трећима којот. Претпоставља се да су почеци пријатељства између човека и пса настали као резултат међусобног удруживања номадских племена и чопора вукова/шакала, гонећи исту дивљач по истим територијама, захваљујући аналогним ловним техникама.

Ипак, разборита је и хипотеза да су се карактеристике савремених канида појавиле још прије 10 милиона година. Наиме, прије 10 милиона година, у Сјеверној Америци се појављује Canis leophagus, најстарији представник рода Canis. Фрапантна је његова сличност са врстама које данас познајемо. Његова величина је као код којота, мождани капацитет је незнатно увећан у односу на претходне врсте, зубало му је типично псеће, а удови тркачког типа. У овом, још увијек раном стадијуму еволуције, немогуће га је ипак везати за неку прецизну линију сродства, јер не постоји значајна разлика између предака вука, којота и шакала. Изгледа да је овога пута Canis leophagus, био тај који је прешао Берингов мореуз у правцу Евроазије и од тада се може слиједити његова еволуција у Европи. Canis cipio је први представник те еволуције, откривен у арагонским Пиринејима, у слојевима који датирају од прије 8 милиона година, он служи као образац канида старог свијета. Док изгледа да шакал и којот воде поријекло од Canis cipio, први у старом, а други у новом свијету, вук потиче из једне међуврсте, Canis etruscus, веома честе у Европи прије два милиона година.

Према најновијим истраживањима, пас највјероватније води поријекло од вука. Овај закључак је изведен на основу анализе грађе зуба - молара. Вук и пас имају истовјетну грађу молара, док се ова заједничка анатомска особина не може наћи упоредо код паса и шакала.

Било које вријеме да је у питању, од тада, до данас је развијено више стотина различитих раса паса. На примјер, висина гребена код пса се креће од висине од десетак центиметара (код чиваве), до висине од једног метра (код немачке доге). Боје крзна код паса су од бијеле до црне, са свим могућим варијацијама. Захваљујући својим многобројним способностима пас обавља различите послове прилагођене данашњем начину живота.

По једној од верзија, да пас потиче од вука, је једног дана један вук самовољно дошао у логор код људи и ту остао, хранећи се отпацима њихових оброка и пратећи их свуда где би кренули. Тако је вук припитомљаван док се није створио пас.

Вук је, иначе, хиперактивна животиња. То значи да вук неће седети и чекати да му неко принесе чинију пуну хране, већ ће кренути у потрагу за храном, лов.

Први пси су изгледали скоро идентично као вук. Све касније, пси изгледају све другачије. Тако је човек укрштао псе разних раса, и због тога ми данас имамо велики број раса различитих висина, темперамената, намена, боја... Први пси су углавном били коришћени као чувари и стражари и њихов задатак је био да обавесте људе о присуству уљеза.

Историја[уреди]

Наизмјенично експлоатисан и поштован од својих господара, пас већ дуго дијели човјекову судбину. Дружељубиви грабљивац који, зависан од вође, живи у чопору, дозволио је да буде припитомљен, о чему свједоче псећи скелети у близини људских остатака откривених у праисторијским налазиштима у Русији (Асантова гора, 10.000 до 12.000 година п. н. е), као и сликарство и резбарије на стијенама.

Послије праисторијског периода, око трећег миленијума прије нове ере, пас је у старом Египту био предмет култа, а убиство пса се кажњавало смртном казном. Анубис, божанство са главом пса или шакала, служи као водич у загробни живот. Хртови, басети огромни пси прате фараоне, имају право на сахрану, а налазимо их и мумифициране у саркофазима. Молос је такође присутан и у праскозорје сумерске и асирске цивилизације, гдје је коришћен у рату и лову. У грчкој митологији, пас Кербер чува подземни свијет, а Хомер у Одисеји прича како вјерни Аргос умире од емоција, имајући тек толико снаге да препозна свога господара Одисеја по његовом повратку кући. Аристотел помиње молосе, бишоне, као и друге расе паса. Псећи род има своје хероје у молосима, који Спартанце прате у рат и у педесет срчаних бранилаца Коринта, од којих једини преживјели, Сотер, спашава становништво масакра, разоткривши непријатеља. Са друге стране, Хипокрит изражава страх од ове животиње, као преносиоца бјеснила, а циницима (грчка ријеч за пса) се називају филозофи из трећег вијека п. н. е. који одбацују све конвенције.

Упозорење на улазу у римске куће: ПАЗИ СЕ ПСА!

Антички Рим има своје свете псе, чуваре Вулканове пећине. Прозаичније, пас се такође дресира за чување страже, за пријатељевање или борбу, игра улогу ђубретара у градовима и чува куће: на мозаицима римских кућа се може прочитати по први пут „пази се пса“ (cave canem). Јулије Цезар, приликом освајања Галије, 56. године п. н. е, води пса, непријатеља лавова и бикова по римским аренама, чија ће се лоза разгранати по читавој Европи. Галски пси су ловци, као и келтски, који су једнако дресирани и за борбу.

Пси су мало вољени од јудео-хришћанске цивилизације, а такође су сматрани нечистим и од муслимана, за које је њихово име најгора увреда. Као окорјели ловци, француски средњовјековни господари већ стављају своје псеће компањоне под законску заштиту. Пси помажу у вјерским службама, све до размијештања по црквеним предворјима.

Спасилачки пас, бернардинац, настао у сиротишту Сен-Бернар у Алпима

Арденски монаси, који ће касније основати опатију светог Хуберта, у деветом вијеку стварају прву расу, селекцијом великих црних и бијелих ловачких паса, претке данашњих гонича светог Хуберта. Око 1650, монаси сиротишта (Сан-Бернар) у Алпима одгајају једну другу расу, која је најприје чувар, а касније спасилачки пас по имену бернандинац. Пси су већ увелико заузели важно мјесто у срцу човјека, када фигурирају уз бок светог Бертрана, светог Рока и свете Женевив. Средњи вијек разликује хртове, препеличаре, псе који леже и лају и који, према својој улози, добијају одговарајућу храну: изнутрице за крвне гониче и никако овчетину за овчарске псе. Специјализована дјела у вези паса, се умножавају од четрнаестог вијека. Најславније, богато ветеринарским савјетима, је дјело Гастона Фибуса, који је лијепо описао расе попут шпанијела и овчара („Овчар мора да буде бијеле боје како би га пастир разликовао од вукова“).

Од средњег вијека, па све до Луја XV, краљеви држе чопоре паса за лов на коњима. Франсоа први осуђује сељачке псе на ношење дрвеног трупца око врата, који их онемогућава да лове и наређује да се пресијеку подкољенице сваком псу који се удаљи од станишта. Анри трећи се издваја страшћу за папилонима (патуљасти шпанијел). Пудла Луја XV, Филу, ужива сва права, а краљ такође посједује и псе способне да пронађу тартуфе. У осамнаестом вијеку, природњак Бифон редигује прву генеалошку књигу раса.

Бишони, пудле и патуљасти шпанијели воде дворски живот, а познати писац Жан-Жак Русо, оживљава успомену на свог вјерног пријатеља. Многе расе паса и данас носе име по неком монарху као што је случај са шпанијелом краља Чарлса. У деветнаестом вијеку, зоолог Кивије предлаже нову класификацију раса. Под Наполеоном, ситне расе уживају благонаклоност буржоазије. Пси постају маскоте ратова, служе као животиње за вучу (све до 1823. године када је ово забрањено) и управо у деветнаестом вијеку се и рађа нова идеја, она о поштовању паса.

Енглези, као велики заљубљеници у кинотехнију (како су звали науку о псима), организују прву изложбу паса у Лондону, 1859. године. У француској је 1884. године основано Централно друштво за побољшање раса паса. А само неколико година раније, 1871. године, током опсаде Париза, пси су изгладњелим Парижанима служили и као храна. Први свјетски рат, пси дочекују под барјацима гдје најтужнију судбину доживљавају пси из Русије, који су били дресирани да, набијени експлозивом, потраже свој дневни оброк под непријатељским колима. Послије великог рата, пси за лов и пратњу стичу извијестан значај и такође постају, како ликови из стрипова и цртаних филмова, тако и протагонисти реклама. Током Другог свјетског рата, гоничи, чувари и спасиоци су често слиједили своје господаре на стазама егзодуса.

Интелигенција[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак интелигенција паса

Љубитељи паса највише цијене псе због њихове интелигенције, а догађаји у којима пас учествује и сналази се у животу и показују да су они високо интелигентне животиње. Ипак, да ли се може говорити о интелигенцији код пса? Пас не може да мисли као човјек нити да ствара као човјек. Али са друге стране пас распознаје вријеме и простор и има моћ памћења. Инстикти које посједује пас се могу модификовати и усмјеравати. Због свега пас учи, па можемо говорити о специфичној врсти памети. Пас је послушан, повезује слике, звукове и мирисе (када види поводац, зна да иде у шетњу и томе се радује). Интелигенција се код паса појављује као мјешавина нагона, насљеђа и обуке. Пас не учи зато што разумије, већ зато што обуком стиче поједине рефлексе, памти их и комбинује. Детаљнији подаци о интелигенцији пса се налазе на страници псећа интелигенција

Понашање[уреди]

Пси су друштвене животиње, али карактер и понашање може да варира од расе до расе, као и у зависности од тога како се власници и остали који дођу у контакт, понашају са псом. Физичко злостављање, као и изгладњивање, може проузроковати веома неуротичну и опасну животињу. Чак и недовољно социјализовани пси се могу понашати агресивно и непредвидиво. Пси могу напасти и човјека као и друге животиње, али се ово дешава искључиво због погрешног односа према животињи у прошлости. Занимљиво је да ће пас који је једном злостављан од стране човека, тог човека и те како добро запамтити и већ следећом приликом ће га напасти, наизглед без икаквог разлога, ма колико времена прошло од злостављања .

Физичке карактеристике[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак анатомија паса
Пас се развио у стотине раса са великим степеном варијација, као што су ове двије Пинчер минијатурни и боксер.

Данашње расе паса показују све више варијација у величини, изгледу и понашању но било која друга домаћа животиња. Без обзира на велики распон разлика у неким особинама, насталих селективним одгојем, сви пси дијеле исте претке, па самим тим и неке основне особине својих предака. Пси су предатори и стрвинари, посједују оштре зубе и снажну вилицу за нападање, држање и тргање хране. Као и остали сисари предатори, и пси имају снажне мишиће и развијен кардиоваскуларни систем који подржава трчање и омогућује издржљивост. Поредећи структуру костију паса са човјековим стопалом, пси технички ходају на својим прстима.

Њух[уреди]

раса басет, припада крвосљедницима и има изврстан њух

Наизраженије чуло код паса је чуло мириса, односно њух. Много је развијеније него код човјека и омогућава псу да на знатној удаљености разликује ствари и бића понаособ, разликујући, при томе, њихове мирисе. Чуло мириса одређује шта је јестиво и која је и колика територија једног пса. Колико је ово чуло изоштреније од људског, каже и податак да човјек има око 5 милиона етмоидалних ћелија у носу, лабрадор 120, фокс теријер 147, а њемачки овчар 200 милиона ћелија путем којих прима мирисе из околине. Зато пас може да разликује бар 10 пута више различитих мириса од човјека. Осим самих ћелија у носу, и велики дио мозга је посвећен интерпретацији мириса, а као и код свих сисара, и у мозгу паса постоји центар за мирис. Овај центар прима и регистује надражаје нервним путем. Њух је такође и значајно оруђе у комуникацији, и могуће је прикупити цији низ различитих типова података о другим псима само уз помоћ пажљиве анализе мириса. Такође, на основу мириса, пас постаје сексуално надражен (пас лако нањуши кују у тјерању), а како је одржање врсте најбитнија ствар сваке јединке и нос постаје један од најбитнијих органа у псећем организму.

Дресуром и узгојем, човјек је даље повећавао способност пса да препозна мирисе. Посебно извјежбане животиње се користе за проналажење кријумчарене робе као што је дрога, али и за проналажење унесрећене особе и 10 метара испод снијега. Најбољи њух, свакако имају ловачки пси, гоничи из групе крвосљедника.

Слух[уреди]

Слух је најбоље чуло код пса послије њуха. Када је на опрезу, пас начули уши и помоћу мишића (којих, везане за уши, има дупло више него човјек) повећа површину ушних шкољки. Слух му је селективан, што значи да може изоловати одређене звукове, а друге искључити. Пас реагује на одређене промјене у интонацији гласа и на тај начин веома добро разликује команду од грдње и похвале. Уз то памти и велики број ријечи и тако учи да слуша и сарађује са човјеком. Пси детектују нискофреквентне звукове, чак фреквенције од 16 Hz, па до 100 kHz (максимални дијапазон код људи од 20 Hz до 20 kHz), и уз велику покретљивост ушију врло брзо могу да одреде локацију извора звука.

Вид[уреди]

За псе можемо рећи да су далтонисти. Нова истраживања указују да пси, ипак, могу да разазнају неке боје, али не на начин на који то могу људи. Такође се указује на чињеницу да пси могу да разликују варијетете љубичасте/пурпурне боје и нијансе жуте боје. Како су псећа сочива равнија од људских, немогуће је да пси виде детаље, али са друге стране, псеће очи су осјетљивије на свјетло и покрете. Неке расе, имају видно поље чак и до 270° (у односу на људских 180° )

Исхрана[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Здравље пса

Тренутно се води дискусија о томе да ли су домаћи пси сваштоједи или месоједи. Како су класификовани у ред Carnivora, не мора обавезно да значи да псећа исхрана мора бити искључиво месо. Пси су необавезни месоједи и не зависе искључиво од протеина који се налазе у месу, како би задовољили прехрамбене захтјеве. Разноврсне су намирнице на јеловнику паса, укључујући млијеко, млијечне производе, јаја, поврће, воће и житарице. У дивљини, пси чешће једу овакву храну, пошто је много теже доћи до меса. Понекад, пси једу траву, чиме неутралишу киселину у пробавном тракту, а могуће је и да овим изазијају повраћање, како би избацили непожељну храну.

Размножавање[уреди]

кучићи спавају

Професионални одгајивачи паре псе само за одређену сврху. Понекад се пси паре како би се добили кучићи за продају, а некад да би се добили шампиони на изложбама. Овдје је ријеч, углавном, о људима који су искусни и вични овом послу.

Осим оваквих размножавања, која можемо назвати одговорним и у сврху одржавања нивоа квалитета расе, често се због зараде улази и у неодговорно одгајање паса и препродаја „навелико“. Појављују се три легла једне кује, у једној години! У највећој мјери, овоме погодује неозбиљност у кинолошким савезима.

Плодност[уреди]

Све припитомљене врсте су кооперативне у процесу парења. Основно понашање које је различито код паса у односу на дивље каниде јесте губитак везе између појединог мужјака и женке. Такође се цијени и могућност кује да се тјера у било које доба године и то по могућству два пута, за разлику од дивљих канида који се тјерају једном годишње и то најчешће у касну зиму.

Здравље[уреди]

Пси болују од разних болести, од којих се неке могу пренијети и на човјека и друге животиње, док су друге јединствене само за псе.

Болести[уреди]

Од инфективних зараза, псе најчешће повезујемо са бјеснилом (hydrophobia),canine parvovirus и canine distemper. Од урођених болести код паса су најчешће дисплазије кукова, разне врсте епилепсија и плућна стеноза. Скоро свака болест коју може добити човјек може добити и пас (осим специфичних болести за човјека), као што су рак, болести зуба, срца, итд...

Паразити[уреди]

Најчешћи паразити су буве и глисте.

Животни вијек[уреди]

Животни вијек варира од врсте до врсте. Тако да гигантске врсте паса живе, у просјеку, од 7 до 8 година, док неки мали теријери могу живјети и до 20 година. Код мјешанаца, средње величине животни вијек је од 13 до 14 година. Записано је да је најстарији пас живио 29 година.

Иако се не може предвидјети нити контролисати колико дуго ће нека животиња живјети, животни вијек се ипак продужује исправном исхраном, вјежбањем, редовним посјетама ветеринару и бригом о животињи.

Види још[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Пас
Викиврсте
Викиврсте имају података о:

Референце[уреди]

  1. ^ Scott, John Paul. Dog behavior;: The genetic basis. University of Chicago Press, 1965. ISBN 978-0-226-74338-7.
  2. ^ Humans live a dog's life». abc.net.au, 26. март 2002. Приступљено:20. јул 2009.
  3. ^ Swaminathan, Nikhil. «Why are different breeds of dogs all considered the same species?». Scientific American.
  4. ^ Coppinger, Ray. Dogs: a Startling New Understanding of Canine Origin, Behavior and Evolution, 2001. стр. 352. 0684855305.
  5. ^ Lindblad-Toh, K, et al.. «Genome sequence, comparative analysis and haplotype structure of the domestic dog». Nature, vol. 438,}- стр. 803–819.
  6. ^ -{Savolainen, Peter; Ya-ping Zhang, Jing Luo, Joakim Lundeberg, i Thomas Leitner. «Genetic Evidence for an East Asian Origin of Domestic Dogs». Science, vol. 298, 5598

Спољашње везе[уреди]