Etida

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Frederik Šopenova Etida op. 10, br. 2:[1][2][3][4] brza hromatska lestvica u desnoj ruci se koristi za razvoj slabijih prstiju desne ruke. Većina etida je napisana da usavrši određenu tehničku veštinu.
Frederik Šopenova Etida op. 25, br. 11[5][6][7]
Šopen: "Etida op. 25, br. 11"
Marta Goldstajn izvodi Frederik Šopenovu Etidu op. 25, br. 11 na Erardu (1851)
[[:File:20091104 Awadagin Pratt - Scriabin, Étude Op. 8 No. 12 edit1.ogg|Skrjabin: "Etida op. 8, br. 12"]]
Avadagin Prat izvodi Aleksandar Skrjabinovu Etidu op. 8, br. 12 na Koncertu studentskih radionica klasične muzike u Beloj kući
Imate poteškoće pri redprodukciji ovih zapisa?
Pogledajte VP:Pomoć oko snimaka.

Etida je muzički oblik koji služi za tehničko savladavanje sviračkog umeća.[8] To su uglavnom melodijski jednostavne kompozicije. Etida nastaje uporedo sa razvojem tehničkog virtuoziteta, naročito na klaviru i violini. Uz mnogobrojne etide izrazito tehničkog karaktera, naročito u doba romantizma, dela bliža klavirskoj minijaturi ili etide koncertnog karaktera

Šopen je napisao 24 klavirske etide u dva opusa[6][9] (opus 10 i opus 25) i 3 etide iz opusa posthum. Pored Šopena, klavirske etide su komponovali Robert Šuman, Franc List, Aleksandar Skrjabin ili violinske Nikolo Paganini.

19. vek[uredi | uredi izvor]

Studije, lekcije i druga didaktička instrumentalna dela nastala pre 19. veka su izuzetno raznovrsna, bez ikakvih ustaljenih žanrova. Domeniko Skarlatijevih 30 Essercizi per gravicembalo („30 vežbi za čembalo“, 1738) se po obimu ne razlikuju od ostalih njegovih dela na klavijaturi, a J.S. Bahova četiri toma Clavier-Übung („vežbanja sa klavijaturom“) sadrže sve, od jednostavnih dueta za orgulje do opsežnih i teških Goldbergovih varijacija.[10]

Poslednji taktovi Transcendentalne etide br. 2 Franca Lista: jedne od najtežih Listovih etida, ovo je studija u pasusima za izmenu i preklapanje ruku.

Tehnika potrebna za sviranje Šopenovih etida, op. 10 (1833) i Op. 25 (1837) je bila izuzetno nova u vreme njihovog objavljivanja; prvi izvođač koji je uspeo da savlada dela bio je čuveni virtuozni kompozitor Franc List (kome je Šopen posvetio Op. 10). Sam List je komponovao niz etida koje su bile opširnije i još složenije od Šopenovih. Među njima je najpoznatija zbirka Études d'Execution Transcendante (konačna verzija objavljena 1852). One, međutim, nisu zadržale didaktički aspekt Šopenovog dela, pošto težina i tehnika koja se koristi varira u okviru datog dela. Svaka od etida ima drugačiji karakter, naznačen njenim imenom: Preludio; Molto Vivače; Pajsidž [Pejzaž]; Mazepa; Fe Folets [Irrlichter/ Will-o'-the-wisp]; Vizija; Heroika; Divlji lov; Rikordanca; Alegro Molto Agitato; Večernje harmonije; i Snežni vrtlozi.

U 19. veku je takođe zabeležen veliki broj etida i zbirki studija za instrumente koji nisu klavir. Gitarista kompozitor Fernando Sor objavio je svojih 12 studija, op. 6 za gitaru u Londonu još 1815. Sva ova dela su u skladu sa standardnom definicijom etide iz 19. veka po tome što su kratke kompozicije, od kojih svaka koristi jedan aspekt tehnike. Zbirke studija za flautu objavili su u drugoj polovini 19. veka Ernesto Keler, Vilhelm Pop i Adolf Teršak.

20. vek[uredi | uredi izvor]

Početkom 20. veka objavljeno je nekoliko značajnih zbirki etida. Etide za klavir Kloda Debisija (1915) su u skladu sa pravilom „jedan aspekt tehnike po komadu“, ali pokazuju neortodoksne strukture sa mnogo oštrih kontrasta, a mnoge se koncentrišu na zvučnosti i tembrove svojstvene klaviru, a ne na tehničke tačke. Leopold Godovskijeve 53 studije o Šopenovim etidama (1894–1914) izgrađene su na Šopenovim etidama: dodaci i promene Godovskog uzdigli su Šopenovu muziku na nove, do sada nepoznate nivoe težine. Druge važne etide ovog perioda uključuju virtuoznih 12 etida Heitora Vilja-Lobosa za gitaru (1929) i dela ruskih kompozitora: Studije-Slike Sergeja Rahmanjinova (1911, 1917) i nekoliko zbirki Aleksandra Skrjabina (sve za klavir).

Sredinom veka stara tradicija etide je uglavnom napuštena. Olivije Mesijanove Quatre études de rythme („Četiri studije u ritmu“, 1949–50) nisu bile didaktičke kompozicije, već eksperimenti sa skalama trajanja, kao i sa dinamikom, figuracijama, koloritom i tonom. Etide Džona Kejdža — Études Australes (1974–75) za klavir, Études Boreales (1978) za violončelo i/ili klavir i Freeman Études (1977–80, 1989–90) za violinu – su neodređeni komadi zasnovani na zvezdanim kartama, i neki od najtežih dela na repertoaru. Tri knjige Etida Đerđa Ligetija (1985, 1988–94, 1995) su možda najbliže staroj tradiciji po tome što se svaka takođe koncentriše na određenu tehniku. Kajkosru Šapurdži Sorabdževih 100 transcendentalnih studija (1940–44), koje uzimaju Godovskog i Lista kao svoju polaznu tačku, često se fokusiraju na određene tehničke elemente, kao i na različite ritmičke poteškoće.[11][12] Vilijam Bolkom je nagrađen Pulicerovom nagradom za Dvanaest novih etida za klavir 1988. godine.[13][14]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Walker, Alan. Fryderyk Chopin A Life And Times. Bidget Whittle. ISBN 978-0-374-71437-6. „The first two Studies were indeed written first, in November 1829” 
  2. ^ ("French edition"). Paris: M. Schlesinger, June 1833.
  3. ^ ("German edition"). Leipzig: Fr. Kistner, August 1833 .
  4. ^ ("English edition"). London: Wessel & Co, August 1833.
  5. ^ Palmer, Willard A.: Chopin Etudes for the Piano, page 116. Alfred Publishing Co., Inc., 1992
  6. ^ a b Walker, Alan: The Chopin Companion, p. 136. Norton and Co., 1966
  7. ^ „Chopin – Etüden (Urtext)”. G. Henle Verlag. Pristupljeno 1. 5. 2019. 
  8. ^ Leichtentritt, Hugo (1922). „Die Etüden”. Analyse der Chopin'schen Klavierwerke [Analysis of Chopin's Piano Works] (na jeziku: nemački). II. Berlin: Max Hesses Verlag. 
  9. ^ „Chopin – Etüden (Urtext)”. G. Henle Verlag. Arhivirano iz originala 06. 12. 2021. g. Pristupljeno 1. 5. 2019. 
  10. ^ Kirkpatrick, Ralph (1938). Edition of the Goldberg Variations. New York/London: G. Schirmer. 
  11. ^ Ullén, Fredrik. „100 Transcendental Etudes (1940–44)”. The Sorabji Archive. Pristupljeno 2013-08-01. 
  12. ^ Marc-André Roberge. „Notes on the Études transcendantes”. Sorabji Resource Site. Pristupljeno 2013-08-01. 
  13. ^ Fischer, Heinz Dietrich (2010). The Pulitzer Prize Winners for Music, p. 192. Peter Lang. ISBN 9783631596081. 
  14. ^ Materka, Pat Roessle (May/June 1988). "Your University", The Michigan Alumnus, Volumes 93–95, p. 17. UM Libraries.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Walker, Alan. Fryderyk Chopin A Life And Times. Bidget Whittle. ISBN 978-0-374-71437-6. „The first two Studies were indeed written first, in November 1829” 
  • „Study”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  • V. Peričić i D. Skovran: Nauka o muzičkim oblicima - Beograd, Umetnička akademija, 1961, VII izd. 1991, 574 str.
  • Chester, Andrew. 1970. "Second Thoughts on a Rock Aesthetic: The Band". The New Left Review 1, no. 62 (July–August): 78–79. Reprinted in On Record: Rock, Pop, and the Written Word, edited by Simon Frith and Andrew Goodwin, 315–19. New York: Pantheon, 1990.
  • Keil, Charles. 1987. "Participatory Discrepancies and the Power of Music". Cultural Anthropology 2, No. 3 (August): 275–83.
  • Cadwallader, Allen. 1990. "Form and Tonal Process. The Design of Different Structural Levels". Trends in Schenkerian Research, A. Cadwallader ed. New York, etc.: Schirmer Books: 1-21.
  • Laskowski, Larry. 1990. "J.S. Bach's 'Binary' Dance Movements: Form and Voice-Leading", Schenker Studies, H. Siegel ed. Cambridge: CUP: 84-93.
  • Schmalfeldt, Janet. 1991. "Towards a Reconciliation of Schenkerian Concepts with Traditional and Recent Theories of Form", Music Analysis 10: 233-287.
  • Beach, David. 1993. "Schubert's Experiments with Sonata Form: Formal-Tonal Design versus Underlying Structure", Music Theory Spectrum 15: 1-18.
  • Smith, Peter. 1994. "Brahms and Schenker: A Mutual Response to Sonata Form", Music Theory Spectrum 16: 77-103.
  • Smith, Charles J. 1996. "Musical Form and Fundamental Structure: An Investigation of Schenker's Formenlehre". Music Analysis 15: 191-297.
  • Burnham, Scott. 2001. "Form", Cambridge History of Western Music Theory, Th. Christensen ed. Cambridge: CUP: 880-906.
  • Webster, James. 2009. "Formenlehre in Theory and Practice", Musical Form, Forms, and Formenlehre: Three Methodological Reflections, P. Bergé ed. Leuven: LUP: 123-139.
  • Hooper, Jason. 2011. "Heinrich Schenker's Early Conception of Form, 1895-1914". Theory and Practice 36: 35-64.
  • Schmalfeldt, Janet. 2011. In the Process of Becoming: Analytic and Philosophical Perspectives on Form in Early Nineteenth-Century Music, New York: Oxford University Press.
  • Cecchi, Alessandro (ed.). 2015. Schenker's Formenlehre. Rivista di Analisi e Teoria Musicale XXI, No. 2.
  • Appen, Ralf von / Frei-Hauenschild, Markus "AABA, Refrain, Chorus, Bridge, Prechorus – Song Forms and their Historical Development". In: Samples. Online Publikationen der Gesellschaft für Popularmusikforschung/German Society for Popular Music Studies e.V. Ed. by Ralf von Appen, André Doehring and Thomas Phleps. Vol. 13 (2015).
  • Apel, Willi (1962), Harvard dictionary of music .
  • Austin, William (1966), Music in the 20th Century, London: Dent .
  • Biba, Otto, American Symphony Orchestra: Dialogues and Extensions, Arhivirano iz originala 5. 3. 2009. g., Pristupljeno 21. 12. 2008 
  • Braunbehrens, Volkmar (1990), Mozart in Vienna, New York: Grove Weidenfeld, ISBN 0-8021-1009-6 .
  • Cook, N (1990), Music, Imagination and Culture, Oxford: Clarendon Press .
  • Copland, Aaron (2002), What to Listen for in Music, Revised edition of an authorized reprint of a hardcover edition published by McGraw-Hill Book Company, New York: Signet Classic., ISBN 0-451-52867-0 .
  • Drebes, Gerald (1992), „Schütz, Monteverdi und die "Vollkommenheit der Musik" – "Es steh Gott auf" aus den "Symphoniae sacrae" II (1647)”, Schütz-Jahrbuch, 14: 25—55, Arhivirano iz originala 3. 3. 2016. g. .
  • Gamble, T. (1984), „Imagination and Understanding in the Music Curriculum”, British Journal of Music Education, Cambridge University Press, 1 (1) .
  • Hodeir, André (2006), Pautrot, Jean-Louis, ur., The André Hodeir Jazz Reader, Ann Arbor: University of Michigan Press, ISBN 978-0-472-09883-5 .
  • Irmer, Otto von (1986), „Preface”, Beethoven: Klavierstücke, Munich: G. Henle .
  • Lewis, J. (17. 6. 2011), „Coleman Hawkins records Body and Soul: Number 14 in our series of the 50 key events in the history of jazz music”, The Guardian .
  • McCorkle, Donald M., Variationen uber ein Thema von Joseph Haydn (Norton Scores izd.), ISBN 0-393-09206-2 .
  • Mellers, Wilfred (1964), Music in a New Found Land: Themes and Developments in the History of American Music, London: Barrie and Rockliff .
  • Mellers, Wilfred (1983), Beethoven and the Voice of God, London: Faber .
  • Raymar, Aubyn (1931), „Preface”, Ur.: Bowen, York, Mozart: Miscellaneous Pieces for Pianforte, London: Associated Board of the Royal Schools of Music .
  • Sisman, Elaine (2001), „Variations”, Ur.: Sadie, Stanley; Tyrrell, John, The New Grove Dictionary of Music and Musicians (2nd izd.), London: Macmillan Publishers .
  • White, John David (1976), The Analysis of Music, Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall, ISBN 0-13-033233-X .
  • Ehrhardt, Damien (1998), La variation chez Robert Schumann. Forme et évolution (Diss. Sorbonne 1997), Lille: Presses Universitaires du Septentrion, ISBN 2-284-00573-X 
  • Nelson, Robert U. (1948), The Technique of Variation; A Study of the Instrumental Variation from Antonio de Cabezón to Max Reger, University of California Publications in Music, 3, Berkeley: University of California Press .
  • Cortot, Alfred (1915). Frédéric Chopin. 12 Études, op. 10. Édition de travail des oeuvres de Chopin (na jeziku: francuski). Paris: Éditions Salabert. 
  • Schulenberg, David (2006). The Keyboard Music of J. S. Bach. New York and Oxford: Routledge. str. 369—388. ISBN 0-415-97400-3. 
  • Williams, Peter (2001). Bach: The Goldberg Variations. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-00193-5. 
  • Wolff, Christoph (leto 1976). „Bach's Handexemplar of the Goldberg Variations: A New Source”. Journal of the American Musicological Society. 29 (2): 224—241. JSTOR 831018. doi:10.2307/831018. 
  • [Johann Nikolaus Forkel|Forkel, Johann Nikolaus]] (1802). Über Johann Sebastian Bachs Leben, Kunst, und Kunstwerke ("On Johann Sebastian Bach's Life, Art and Work"). A recent reprint is by Henschel Verlag, Berlin, 2000; ISBN 3-89487-352-3. An English translation was published by Da Capo Press in 1970.
  • Niemüller, Heinz Hermann (1985). "Polonaise und Quodlibet: Der innere Kosmos der Goldberg-Variationen" in Johann Sebastian Bach: Goldberg Variationen, Musik-Konzepte 42 (Kassel: Bärenreiter), pp. 3–28, esp. 22–26.
  • Schiassi, Germana (2007). Johann Sebastian Bach. Le Variazioni Goldberg. Bologna: Albisani Editore. ISBN 978-88-95803-00-5. 
  • Velikovskiy, Alexander (2021). Goldberg Variations by J.S. Bach. Saint Petersburg: Planeta Musiki ISBN 978-5-8114-6876-8. [in Russian]
  • Kennicott, Philip, Counterpoint: a Memoir of Bach and Mourning, WW Norton & Company, New York. 2020. ISBN 978-0-393-86838-8.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Etida na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Етида&oldid=27552323”