Zemlja Vjatka

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ruske kneževine 1389. godine. Vjatska zemlja (rus. Вятская земля) se nalazi u gornjem desnom uglu.

Zemlja Vjatka je bila deo srednjovekovne Rusije u slivu reke Vjatka, približno odgovara savremenoj Kirovskoj oblasti. Dok su Permci bili njeni prvobitni stanovnici, postepeno su ga naseljavali Rusi, čiji se dolazak tradicionalno datira u kasni 12. vek. Zemlja Vjatka, budući da je geografski izolovana od ostatka ruskih zemalja, ponekad je prihvatala suverenitet ruskih kneževina i tursko-mongolskih država (tatarski kanati), ali je defakto uživala veliki stepen nezavisnosti sve dok je nije pripojilo Veliko kneževstvo Moskve 1489.

Istorija[uredi | uredi izvor]

men in armour in boats, brandishing long swords over unarmed people, and carrying off textiles and other loot from a small settlement on a hill
Uškujnici su izvršili prepad na Vjatku 1382. (iz Ilustrovane hronike iz 16. veka)

Udmurti su naseljavali Vjatsku zemlju pre dolaska ruskih doseljenika. Prema Legendi o Vjatskoj zemlji, oni su došli iz Novgoroda 1174. godine, osvojili Kotelnič i Nikuljicin uz natprirodnu pomoć svetaca Borisa i Gleba i osnovali Hlinov, koji je postao glavno naselje Vjatske zemlje (koje se često naziva i Vjatka).[1] Ovaj izveštaj su osporavali neki istoričari koji smatraju da je Legenda mnogo kasniji i nepouzdani izvor.[2] Naselje Rusa se pojavljuje u arheološkim zapisima 11.–13. veka i intenzivira se posle mongolske invazije na Kijevsku Rusiju.[3] Prvo neosporno pominjanje Vjatke u ruskim hronikama datira iz 1374. godine, kada je grupa uškujnika iz Vjatke izvršila prepad na Saraj. Prema udmurtskoj legendi, Udmurti koji su živeli u naselju na mestu buduće Vjatke spalili su svoje svetilište i migrirali na istok do reke Čepce.[4]

Tatarski princ Bektut je osvojio Vjatsku zemlju 1390-ih. Neki od stanovnika su ubijeni, a drugi zarobljeni. Deset godina kasnije knez Simeon Dmitrevič od Suzdalja vladao je u Vjatki, verovatno kao vazal Zlatne Horde.[5] Postojalo je rivalstvo između Vjatke i Ustjuga, što je dovelo do nekoliko bitaka vođenih krajem 14. i početkom 15. veka.[6]

Negde u prvoj polovini 15. veka Vasilij I, veliki knez Moskve je oduzeo Vjatsku zemlju od suzdaljskih loznih knezova i predao je svom bratu Juriju zajedno sa Galičem . Jurij je živeo u ovom drugom i poslao zamenika u Vjatku.[7] Utvrdio je Hlinov (Vjatka), Kotelnič i Orlov i nakon toga su se smatrali gradovima. Vjatka je podržala Jurija i njegovog sina Dmitrija Šemjaku protiv Vasilija II u građanskom ratu u Moskvi. Jona, mitropolit kijevski i cele Rusije, optužio je narod Vjatke za surovost, uništavanje crkava i prodaju zarobljenika u ropstvo 1452.[8] i organizovao je nekoliko pohoda za pokoravanje Vjatke. Prva dva pohoda su bila neuspešna – moskovski generali su navodno bili podmićeni – a uspeh je ostvaren u trećem pohodu lansiranom 1459. godine. Moskovska vojska je zauzela Kotelnič i Orlov i opsedala Vjatku dok se nije predala. Prihvaćena je vlast Moskve i plaćanje danka.[9]

Vjatka je ostala polunezavisna čak i nakon što je formalno prihvatila vlast velikog kneza Moskve. Borili su se zajedno sa drugim moskovskim snagama protiv Kazanskog kanata 1468. godine, ali je tadašnji kan Ibrahim Kazanski poslao svoje trupe u Vjatku i izvukao obećanje da neće pomagati Moskvi protiv Kazanja. Kada je Ivan III sledeće godine okupio snage da napadne Kazanjn, Vjatka je odbila da se pridruži ruskim snagama, pozivajući se na obećanje dato Ibrahimu. Godine 1485. samo demonstracija sile naterala je Vjatku da se pridruži još jednom pohodu Moskovlja na Kazanj. Vjačane su izvršile prepad i na tatarsku i na rusku zemlju: 1471. su opljačkali Saraj, a 1480-ih dva puta su napali moskovske zemlje na Severnoj Dvini. Ivan III je 1489. godine poslao vojsku da pokori Vjatku pod komandom Daniila Ščenje. Kotelnič i Orlov su uzeti bez otpora. Hlinov je opkoljen 16. avgusta. Hlinovski uglednici uručili su poklone moskovskim generalima i ponudili poslušnost velikom knezu. Generali su tražili da im predaju tri atamana. O tome se raspravljalo dva dana u gradu i Vjačan je na kraju odbio zahtev. Moskovska vojska je započela pripreme za opsadu, zbog čega se Hlinov predao. Tri atamana su odsečena u Moskvi, vjatski uglednici preseljeni su na južnu granicu Moskovije, a trgovci su preseljeni u Dmitrov.[10]

Oskudnost informacija o Vjatki navela je Nikolaja Kostomarova da primeti da „nema ničeg opskurnijeg u ruskoj istoriji od bogatstva Vjatke i njenog regiona“.[11][12]

Vlada[uredi | uredi izvor]

Vjatska zemlja je u velikoj meri bila samoupravna; međutim, priroda njene vlasti nije pouzdano poznata. Lokalni lideri (zemskie voevodы / zemskiye voyevody) su očigledno birani i ponekad se poistovećuju sa atamanima koji su bili na čelu vojnih kampanja i racija.[13] U sačuvanim izvorima nema eksplicitnih pomena veče u Vjatki, a mišljenja istoričara o njegovom postojanju se razlikuju. Nikolaj Kostomarov i neki postsovjetski istoričari verovali su da je to najviši autoritet u Vjatki, dok su sovjetski istoričari tvrdili da nema dokaza o postojanju veče.[11][2]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kostomarov 1868, str. 241–244.
  2. ^ a b Tihonov 2007.
  3. ^ BerdinskihTatarenkova 1995, str. 15.
  4. ^ Luppov 1958, str. 51.
  5. ^ Luppov 1958, str. 52–55.
  6. ^ Luppov 1958, str. 56–58.
  7. ^ Luppov 1958, str. 56.
  8. ^ Luppov 1958, str. 62.
  9. ^ Luppov 1958, str. 62–63.
  10. ^ Luppov 1958, str. 63–70.
  11. ^ a b Feldbrugge 2017, str. 525.
  12. ^ Kostomarov 1868, str. 241.
  13. ^ Luppov 1958, str. 71–72.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Feldbrugge, Ferdinand J.M. (2017). A History of Russian Law: From Ancient Times to the Council Code (Ulozhenie) of Tsar Aleksei Mikhailovich of 1649. BRILL. ISBN 9789004352148.  The year of losing independence (1452) appears to be incorrect as other sources (Kostomarov, Luppov) indicate that Vyatka accepted the suzerainty of Moscow in 1459 and was annexed in 1489.
  • Kostomarov, Nikolaй Ivanovič (1868). Istorія Novgoroda, Pskova i Vяtki vo vremя udѣlьno-vѣčevago uklada (na jeziku: ruski). S.-Peterburgъ: Tipografія V. S. Эttingera. 
  • Luppov, P. N. (1958). Istoriя goroda Vяtki (na jeziku: ruski). Kirovskoe knižnoe izdatelьstvo. 
  • Tihonov, A.N. (2007). „K voprosu o veče v Vяtskoй zemle XIV-XV vekov”. Materialьnaя i duhovnaя kulьtura narodov Urala i Povolžья: istoriя i sovremennostь: Mat-lы Meždunar. nauč.-prakt. konferencii, posv. 450-letiю vhoždeniя udmurtskogo naroda v sostav Rossiйskogo gosudarstva (na jeziku: ruski). str. 53—56. ISBN 978-5-93008-105-3. 
  • Berdinskih, V. A.; Tatarenkova, L. S., ur. (1995). Эnciklopediя zemli Vяtskoй. T. 4 : Istoriя (na jeziku: ruski). ISBN 5-86645-010-0. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Tihonov, A. N. (2008). „Spor o narodopravstve: vopros o političeskom stroe Vяtskoй zemli XIV – XV vv. v sovetskoй i noveйšeй istoriografii”. Rossiя v XX veke, obщestvo i vlastь: problemы regionalьnoй istorii, istoriografii i istočnikovedeniя: Mat-lы mežvuz. nauč.-prakt. konf. 12 dek. 2007 g (na jeziku: ruski). Poligrafcentr NNGASU. str. 22—28. ISBN 978-5-87941-521-6. 
  • Kropotkin, Peter Alexeivitch; Bealby, John Thomas (1911). „Vyatka (government)”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 28 (11 izd.). str. 222. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Земља_Вјатка&oldid=27066401”