Kanadska milicija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Deo serije o
Vojna istorija
Kanade
Vojna istorija...
Sukobi
Rodovi vojske
Lista
Portal Kanada • Portal Vojna istorija

Kanadska milicija (engl. Canadian Militia, franc. Milice canadienne), je istorijska titula za vojne jedinice stvorene za odbranu Kanade. Termin je korišćen da opiše sedentarne jedinice milicije sastavljene iz lokalnih zajednica u Kanadi. One su takođe služile i kao regularna vojska za provinciju Kanada i kao čuvari reda u postkonfederalnoj Kanadi, a nasledila ju je aktivna milicija to jest Konjička policija.

Najranije jedinice milicije u Kanadi datiraju iz 16. veka u Novoj Francuskoj. U francuskoj koloniji je podignuta obavezna milicija doseljenika iz svake župe kako bi se podržala vojska Nove Francuske u odbrani i širenju kolonije. Britanci su takođe podigli jedinice sedentarne milicije, da brane svoje kolonije i podržavaju britanske vojne operacije na kontinentu. Stvaranje i održavanje ovih stacionarnih jedinica u Kanadi se odvijao sve do 1873. godine.

Naziv „Kanadska milicija” se takođe odnosio na redovnu vojsku koju je osnovala Pokrajina Kanada u skladu sa Zakonom o miliciji iz 1855. godine Dve organizacije koje su proizašle iz tog zakona, Stalna aktivna milicija Kanade (PAM) i Nestalna aktivna milicija Kanade (NPAM), nastavila da služi kao redovna vojska Kanade nakon stvaranja Kanadske konfederacije 1867. godine. U novembru 1940. i PAM i NPAM su reorganizovani u Kanadsku vojsku, pri čemu se PAM pretvorio u redovnu vojsku Kanade, a NPAM je postao rezervni sastav. Vojna rezerva se i dalje neformalno naziva milicijom u Kanadi.

Sedentarna milicije[uredi | uredi izvor]

U francuskoj koloniji Nova Francuska i nekim kolonijama Britanske Severne Amerike bio je potreban upis u lokalnu sedentarnu jedinicu, sa ovim sedentarnim jedinicama milicije koje povremeno izvode razne vežbe, kao i učestvuju u godišnjim kontrolama.[1][2][3] Pre stvaranja Kanadske konfederacije, provincija Kanada i kolonije atlantske Kanade su imale svoje milicije.[1] Upis u sedentarne milicije nastavljen je nekoliko godina nakon stvaranja Kanadske konfederacije, iako je praksa ubrzo nakon toga prekinuta, a nakon toga je zamenjena aktivnom milicijom. Međutim, nisu sve britanske severnoameričke kolonije zahtevale od svojih stanovnika da se upišu u sedentarne milicije. Kolonije Britanske Kolumbije i kolonije ostrva Vankuver su se oslanjale na nekoliko postojećih „dobrovoljačkih korpusa“ koje je podigla i kasnije raspustila vlada pre njenog ulaska u Konfederaciju. Kraljevske mornarice je takođe upotpunjavala miliciju i služila za odbranu kolonoja.[4]

Nova Francuska[uredi | uredi izvor]

Francusko—kanadski milicioner 1759. godine

Upotreba milicija u Kanadi datira još iz vremena Nove Francuske. Pošto je milicije u Novoj Francuskoj formalno održavao intendant Nove Francuske, sistem je postao osnova za centralizovanu administraciju u koloniji.[5] Kapetane lokalne milicije postavljao je intendant, i obično su pomagali civilnoj administraciji u izgradnji puteva i periodičnim popisima.[5]

Godine 1669, kralj Luj XIV, zabrinut zbog nesposobnosti kolonije da se adekvatno odbrani od napada, naredio je stvaranje obavezne milicije koja bi uključivala svakog sposobnog muškarca između 16 i 60 godina. Bili su organizovani u čete, obično po jednu po crkvenoj parohiji, i strukturisane na isti način kao i redovna francuska pešadijska četa. Članovi ovih jedinica su važili kao odlični strelci (većina je došla sa svojom puškom, barutom i mecima), i da su bili u boljoj fizičkoj kondiciji od redovnih vojnika, prvenstveno zbog teškog načina života sa kojim su se susretali u novoj domovini. Dobrovoljni milicioneri su korišćeni da podrže redovne snage i njihove saveznike iz Prvog naroda u akcijama koje su preduzimane, gde su apsorbovali gerilski način ratovanja indijanaca. Ove jedinice milicije nikada nisu bile dovoljno istrenirane kao što je bila konvencionalna evropska vojska.[6]

Britanska vladavina i post-konfederacija[uredi | uredi izvor]

Nakon britanskog osvajanja Nove Francuske, lokalne jedinice milicije su nastavile da sa radom i podržavaju britanske vojnike stacionirane u Britanskoj Americi (Britanskoj Severnoj Americi). Pripadnici milicije iz provincije Kvebek prvi put su služili Britancima tokom Pontijakovog rata, kada je bataljon od tri stotine kanadskih dobrovoljaca učestvovao u ekspediciji brigadnog generala Džona Bredstrita u Detroitu.[7] Bataljon su predvodili bivši članovi novih francuskih trupa marinaca.[7] Britanske vlasti su takođe okupile miliciju u Kvebeku tokom Američkog rata za nezavisnost, čiji su članovi činili većinu branilaca u bitci za Kvebek.[8] Međutim, kanadske milicije nije učestvovala u puno ekspedicionih akcija tokom Američke revolucije. Guvernerom Kvebeka Frederik Hadimand nije bio siguran da li će kanadske milicije ostati lojalne ako naiđu na francusku vojsku pa ih nije ni slao da učestvuju u nekim bitkama.[9]

Kanadska milicija i indijanci u bici kod Šatoge, 1813.

Dok se od britanskih severnoameričkih kolonija očekivalo da održavaju kolonijalnu miliciju, milicije je finansirala britanska vlada.[10] S obzirom na zabrinutost britanske vlade za napoleonsku Francusku početkom 19. veka, milicije u Kanadi su uočile nedostatak zaliha i oružja sa ograničenim sredstvima obezbeđenim za milicije tokom tih godina.[10] Godine 1811, snage milicije Gornje Kanade imale su približno 11.000 pripadnika, iako je Isak Brok, podguverner Gornje Kanade, procenio da se pouzdano može očekivati da će samo 4.000 odgovoriti na prozivku.[11] Na početku svog mandata kao podguvernera, Brok je doneo zakon koji mu je omogućio da obuči 2.000 dobrovoljaca, ili ljudi izabranih glasanjem, da služe kao bočne čete za miliciju Gornje Kanade.[11] Tokom rata 1812, britanske vlasti su podigle brojne kanadske vojne i milicione jedinice da podrže Britance u odbrani Kanade.

Godine 1840. sedentarnu miliciju Kanade činilo je 426 bataljona, sa 235.000 ljudi registrovanih na popisima milicije.[12] Sedentarna milicija je takođe bila prisutna u pomorskim kolonijama, sa 40.997 prijavljenih u miliciji Nove Škotske, dok je milicija Nju Bransvika prijavila 27.532 pripadnika 1845. godine.[12] Ostrvo Princa Edvarda postavilo je miliciju od oko 8.000 ljudi 1845. godine.[12] Tokom afere Trent 1861. godine, Nova Škotska je obnovila obaveznu službu u miliciji, upisavši 59.379 muškaraca u miliciju Nove Škotske, od kojih je 45.600 bilo naoružano.[13]

Sedentarne milicije su kasnije označene kao rezervna milicija, nakon što je aktivna milicija stvorena 1855. Zakon o miliciji iz 1868. proširio je sistem rezervne milicije bivše Provincije Kanade na novoformirani kanadski dominion.[14] Godine 1869, ministar milicije i odbrane, Džeordž-Etjen Kartije, izvestio je da je 618.896 muškaraca upisano u rezervnu miliciju.[14] Upis u sedeću rezervnu miliciju poslednji put se desio 1873. godine, iako je njena teorijska praksa ukinuta tek 1950. godine.

Aktivne milicije[uredi | uredi izvor]

Pošto su Britanci povukli svoje vojnike iz Britanske Severne Amerike u decenijama nakon rata 1812. godine, pao je pritisak na parlament provincije Kanade da obezbedi sopstvenu odbranu. Zakon o miliciji iz 1855. godine donet je nakon što je komisija za reformu milicije predložila da se sedeća snaga zameni uniformisanim dobrovoljačkim pukovima.[15] Rezultirajući čin doveo je do stvaranja Aktivne milicije, u nastojanju da ojača odbranu kolonije.[15]

Aktivna milicija, kasnije je podeljena na „stalnu aktivnu miliciju” (PAM), stalnu vojsku, i „nestalnu aktivnu miliciju” (NPAM), snaga koja je delovala kao vojna rezervna snaga kanadske milicije.[16] Pripadnici Aktivne milicije mobilisani su tokom fenskih prepada 1866. godine.

Postkonfederaciona milicija[uredi | uredi izvor]

Uniforme koje su koristili pripadnici kanadske milicije

Nakon osnivanja Kanadske konfederacije u julu 1867, i aktivna i stajaća milicija su bili pod upravom kanadskog ministra milicije. Zakon o miliciji iz 1868. proširio je sistem aktivnih milicija sa bivše provincije Kanade na novoformirani kanadski dominion.[14] Godine 1869. Žorž-Etjen Kartije je izvestio da je 37.170 dobrovoljaca upisano u Aktivnu miliciju.[14] Međutim, finansiranje je ostalo problem za miliciju 1870-ih i 1880-ih, a britanski oficiri su pozivali kanadsku vladu da ili poveća finansiranje ili smanji upis na nivo na kojem njene jedinice mogu biti dovoljno obučene i opremljene.[17]

Kaciga artiljerca

Aktivne milicije su mobilisane u više navrata u drugoj polovini 19. veka, uključujući fenijanske napade 1870–71, Vulslijevu ekspediciju, severozapadnu pobunu i Drugi burski rat. U Drugom burskom ratu je više od 8.000 dobrovoljaca okupljeno za službu u Južnoj Africi, iz 82 različite jedinice milicije.[18] Brojne administrativne reforme su sprovedene nakon rata, osnivanjem korpusa kanadske vojske 1901. godine i kanadskih vojnih inženjeraca, sanitetskog korpusa kanadske vojske, kanadskog borbeno tehničkog korpusa i korpusa za signalizaciju 1903. godine.[19]

Od 1875. do 1904. godine, oficir na čelu kanadske milicije bio je generalni oficir koji je komandovao kanadskom milicijom (GOK), položaj koji je zakonski obavezan da obavlja oficir britanske vojske. Međutim, ozbiljne razlike u mišljenjima oko podele odgovornosti između civilnih i vojnih grana Odeljenja milicije dovele bi do praktičnog ukidanja ove funkcije prema Zakonu o miliciji iz 1904. godine.[19]

Kancelariju, dužnosti, GOK-a zamenio je Savet milicije, sa ministrom milicije kao predsednikom, četiri vojna člana (načelnik generalštaba, general-ađutant, general-intendant i general-majstor tehničke službe), civilni član (obično zamenik ministra milicije), računovođa odeljenja i civilni sekretar.[19] Iako je napravljen po uzoru na Britanski vojni savet, Savet milicije je bio čisto savetodavno telo, sa ministrom koji je imao vrhovnu vlast nad njim a načelnik Generalštaba postaje glavni vojni član saveta.[20]

Svetski ratovi i međuratni period[uredi | uredi izvor]

Tokom Prvog svetskog rata, milicija nije bila mobilisana, a Kanađani koji su služili u inostranstvu su se prijavili u Kanadske ekspedicione snage (KEF), odvojene vojne terenske snage kojima upravlja Ministarstvo prekomorskih vojnih snaga..[21] Kako se Prvi svetski rat bližio kraju i kako se očekivalo da će se KEF raspasti, pokrenuta je Komisija Vidre u nastojanju da se reorganizuje kanadska milicija. Komisija je predložila da „Aktivna vojska” postavi snage od šest pešadijskih divizija, jedne konjičke divizije, dopunjene osobljem iz „Neaktivna voska”.[22] Pored toga, Komisija za vidre je uvidela vezu između KEF-a i jedinica kanadske milicije, dozvoljavajući jedinicama milicije da održavaju borbene počasti koje su zaslužile jedinice KEF-a raspuštene posle Prvog svetskog rata.[23]

Poboljšanja kvaliteta oficirskog korpusa u aktivnoj i stajaćoj službi milicije su preduzeta tokom 1930-ih, pri čemu su aktivni oficiri školovali oficirske kadete kroz kurseve kao što je „Napredni kurs za osoblje milicije“, koji je počeo 1935. godine.[24] Kao rezultat toga, milicija je 1939. godine postavila mnogo veći oficirski korpus u odnosu na 1914. godinu, sa kanadskom milicijom postavljenom oko 5.000 oficira raspoređenih širom obe milicijske grane.[24] Međutim, tokom međuratnog perioda obuka u okviru kanadske milicije i dalje je bila problem, sa malo obuke pukova ili većih formacija.[24]

Ministar nacionalne odbrane, Alistar Makenzi, počeo je 1938. godine da ohrabruje generala Harija Krerara, načelnika štaba odbrane, da planira i da se milicija spremi na nepredviđene situacije i da se pripremi za moguću ekspedicionu akciju, u slučaju rata između Nemačke i Britanske imperije. Ove pripreme su se izvodile bez saglasnosti Vilijema Lajona Makenzi Kinga, premijera Kanade.[25] Krerar je nastojao da reorganizuje kanadsku miliciju prema novim standardima koje su usvojili Britanci, da mehanizuje i pripremi aktivnu i stajaću miliciju za borbu u umerenoj klimi, što je bila očekivana klima u kojoj bi oni delovali.[25] Međutim, predlog Generalštaba da se pripremi snaga od 60.000 ljudi za pomoć Britancima u slučaju rata nije predstavljen sve do 29. avgusta 1939. godine, samo nekoliko dana pre početka rata.[25]

Uoči Drugog svetskog rata, nominalna snaga kanadske milicije iznosila je preko 50.000 ljudi, sa aktivnim snagama koja je imala 455 oficira i 3.714 vojnika svih ostalih rangova, dok je rezerva imala 5.272 oficira i 41.249 vojnika svih ostalih činova.[25] Međutim, kanadska milicija nije bila spremna da preduzme prekookeansku kampanju po izbijanju Drugog svetskog rata. Pukovnik Čarls Peri Stejsi, vojni istoričar kanadske vojske od 1940. do 1959. godine, o pripravnosti kanadske milicije uoči Drugog svetskog rata, je rekao:

Male aktivne snage milicije nisu predstavljale udarnu snagu sposobnu bilo za kontranapad na veliki napad ili za ekspedicionu akciju. Nestalna aktivna milicija, sa svojom ograničenom snagom, zastarelom opremom i osnovnom obukom, bila je nesposobna za trenutnu efikasnu akciju bilo koje vrste protiv neprijatelja. Dve snage zajedno su činile korisnu i zaista suštinsku osnovu na kojoj se, tokom nekoliko meseci, mogla izgraditi vojska. Oni, međutim, nisu nudili sredstva za brzu intervenciju u prekookeanskom pozorištu operacija.

— pukovnik Charles Perry Stacey[25]

Na predlog generala Harija Krerara, 19. novembra 1940. vojne kopnene snage Kanade preimenovane su u Kanadsku vojsku naredbom Saveta.[26] Aktivna milicija je reorganizovana u Kanadsku vojsku (aktivna), dok je stajaća milicija postala Kanadska vojska (rezervna).[27]

Legaci[uredi | uredi izvor]

Posada topa, pripadnici kanadske milicije (danas)

Dve komponente kanadske vojske koje su ranije bile aktivna i rezerva, preimenovane su nakon Drugog svetskog rata u Redovne snage kanadske vojske i rezervne snage kanadske vojske. Međutim, 1954. godine, rezervne snage su ponovo preimenovane u Kanadsku vojsku (milicija) kao rezultat Kenedijevog izveštaja o rezervnoj vojsci.[28] Nakon ujedinjenja kanadskih oružanih snaga 1968. godine, Kanadska vojska je postala Mobilna komanda, a njena rezervna komponenta je postala Mobilna komanda (Rezerva). Mobilna komanda (rezerva) je, 1993. godine, preimenovana u Komandu kopnenih snaga (rezerva), menjajući ime kako bi odgovarala svojim kolegama iz redovnih snaga (takođe preimenovana u Komandu kopnenih snaga). delovi službe kanadskih oružanih snaga vratili su se, 2011. godine, na nazive iz perioda od pre 1968. godine, a komanda kopnenih snaga (rezerva) je vratila svoje ime u rezervu kanadske vojske.

Od ujedinjenja oružanih snaga 1968. godine, termin milicija se nije koristio za formalno opisivanje kanadskih vojnih snaga. Međutim, termin se kolokvijalno koristi u Kanadi u vezi sa rezervom kanadske vojske.[29][30]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „In the Maritimes”. Canadian Military Heritage, vol. 2. Government of Canada. 1. 5. 2017. Arhivirano iz originala 17. 01. 2018. g. Pristupljeno 16. 1. 2018. 
  2. ^ „The Militia of Lower Canada”. Canadian Military Heritage, vol. 2. Government of Canada. 1. 5. 2017. Arhivirano iz originala 19. 08. 2022. g. Pristupljeno 23. 5. 2020. 
  3. ^ „Annual Review of the Upper Canadian Militia”. Canadian Military Heritage, vol. 2. Government of Canada. 1. 5. 2017. Arhivirano iz originala 19. 08. 2022. g. Pristupljeno 23. 5. 2020. 
  4. ^ „The Volunteer Corps”. Canadian Military Heritage, vol. 2. Government of Canada. 1. 5. 2017. Arhivirano iz originala 07. 07. 2022. g. Pristupljeno 23. 5. 2020. 
  5. ^ a b Morton 2009, str. 19.
  6. ^ Chartrand, René Canadian Military Heritage Vol1 1000-1754 pp 73-100
  7. ^ a b Morton 2009, str. 43.
  8. ^ Morton 2009, str. 43–44.
  9. ^ Morton 2009, str. 45.
  10. ^ Morton 2009, str. 50.
  11. ^ a b Morton 2009, str. 54.
  12. ^ a b v Morton 2009, str. 85.
  13. ^ Morton 2009, str. 87.
  14. ^ a b v g Morton 2009, str. 91.
  15. ^ „The 1855 Volunteers”. Canadian Military Heritage, vol. 2. Government of Canada. 1. 5. 2017. Arhivirano iz originala 15. 12. 2017. g. Pristupljeno 15. 12. 2017. 
  16. ^ „The Defence of Canada by Canadians”. Canadian Military Heritage, vol. 3. Government of Canada. 1. 5. 2017. Arhivirano iz originala 15. 12. 2017. g. Pristupljeno 15. 12. 2017. 
  17. ^ Morton 2009, str. 94.
  18. ^ Nicholson 2015, str. 7.
  19. ^ a b v Nicholson 2015, str. 8.
  20. ^ Nicholson 2015, str. 9.
  21. ^ „Military Structure - The Overseas Ministry”. Canadian War Museum. 2019. Pristupljeno 27. 1. 2019. 
  22. ^ Elliot, S. R. (2017). Scarlet to Green: A History of Intelligence in the Canadian Army 1903-1963. FriesenPress. str. 72. ISBN 1-7751-1360-4. 
  23. ^ Horn, Bernd (2012). Doing Canada Proud: The Second Boer War and the Battle of Paardeberg. Dundurn. str. 34. ISBN 1-4597-0578-5. 
  24. ^ a b v Granatstein 2011, str. 162.
  25. ^ a b v g d Granatstein 2011, str. 173.
  26. ^ Stacey, Charles Perry (1955). „The Army Programme for 1941” (PDF). Official History of the Canadian Army in the Second World War Volume I: The Army in Canada, Britain and the Pacific. Ministry of National Defence (Canada). str. 89. 
  27. ^ Godefroy, Andrew B. (2014). In Peace Prepared: Innovation and Adaptation in Canada’s Cold War Army. UBC Press. str. 14. ISBN 0-7748-2705-X. 
  28. ^ English 2011, str. 11.
  29. ^ McDonald, Corinne (29. 11. 1999). „The Canadian Armed Forces: The Role of the Reserves”. Government of Canada Publications. Government of Canada. Pristupljeno 27. 1. 2019. 
  30. ^ English 2011, str. 7.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Kanadska milicija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Канадска_милиција&oldid=26894969”