Marsel Marso

Marsel Marso
Marso 1971. godine
Lični podaci
Puno ime	Marsel Marso
Datum rođenja	(1923-03-22)22. mart 1923.
Mesto rođenja	Strazbur, Francuska
Datum smrti	22. septembar 2007.(2007-09-22) (84 god.)
Mesto smrti	Kahor, Lot, Francuska
Obrazovanje	Škola dramskih umetnosti Čarlsa Dulina u pozorištu Sare Bernhardt u Parizu
Porodica
Supružnici	Ana Siko (1975-2007), Ela Jarosevic (1966), Huget Malet (1958)
Deca	4
Roditelji	En Verzberg i Čarls Mengel
Veza do IMDb-a
Nagrade Emi 1

Marsel Marso, rođen kao Marsel Mengel, (Strazbur, 22. mart 1923 - Kahor, Lot 22. septembar 2007) bio je francuski glumac i pantomimičar najviše poznat po njegovoj ulozi BIP klovn. Pantomimu je doživljavao kao umetnost tišine i nastupao je profesioalno širom sveta preko 60 godina. Kao mladić, živeo je u bekstvu i radio sa francuskim otporom toko većeg dela Drugog svetskog rata, nastupajući prvi put pred 3000 vojnika nakon oslobođenja Pariza u avgustu 1944. godine.Vodeći se ratnim stanjem, studirao je dramske umetnosti i pantomimu u Parizu.

1959. godine osnovao je sopstvenu školu pantomime u Parizu i naknadno osnovao Marso Fondaciju da bi promovisao umetnost u SAD-u. Među raznim nagradama i priznanjima, imenovan je za Velikog oficira Legije časti (1998. godine) i dobio je Nacionalni Orden za zasluge u Francuskoj (1998. godine). Dobio je Emi nagradu za svoj rad na televiziji, izabran je za člana Akademije likovnih umetnosti u Berlinu i proglašen je Nacionalnim blagom u Japanu. Bio je prijatelj sa Majkl Džeksonom skoro dvadeset godinai Džekson je rekao da je koristio neke od Marselovih tehnika u svojim plesnim koracima.

Detinjstvo i mladost

Marsel Mengel rođen je u Strazburu, u Francuskoj u jevrejskoj porodici. Njegovi roditelji bili su En Berzberg i Čarls Mengel, košer mesar. Kada je Marsel imao četiri godine, porodica se preselila u Lil, ali su se kasnije vratili u Strazbur. Kada je Francuska ušla u Drugi svetski rat, Marsel, 16, pobegao je sa svojom porodicom u Limož. 1944. godine Marselov otac je zarobljen i deportovan u ozloglašeni koncentracioni logor Aušvic, gde je ubijen. Marselova majka je preživela.

Marsel i njegov mlađi brat Alen, promenili su prezime Marso tokom nemačke okupacije na Francusku. Naziv je izabran kao referenca na Fransoa Severin Marso Desgraviers, generala francuske revolucije. Dva brata su se pridružila francuskom Pokretu otpora u Limožu, gde su sačuvala veliki broj dece iz zakona trke i koncentracionih logora i nakon oslobođenja Pariza pridružili su se francuskoj vojsci. Zahvaljujući Marselovom odličnom baratanju engleskog, francuskog i nemačkog jezika, radio je kao oficir za vezu sa vojskom generala Džordža Patona.

Kada je imao pet godina majka ga je odvela da gleda film Čarlija Čapllina, koji ga je oduševio i podstakao da postane pantomimičar. Prvi put je koristio pantomimu kada je Francuska bila napadnuta da bi jevrejska deca bila tiha dok im je pomagao da pobegnu u Švajcarsku.

Nakon završetka rata 1945. godine upisuje se kao učenik škole primenjenih umetnosti Čarls Dalin u pozorištu Sara Bernhardt u Parizu, gde je studirao sa nastavnicima kao što su Džošua Smit i Etien Dekro, koji je takođe učio Žan Lui Baroa.

Karijera

Marso se priključio kompaniji Žan Lui Baro-a, i brzo je postao glumac sa ulogom Baptiste u Arlekinu u pantomimi,(koju je Baro igrao u Deci iz raja). Marseov perforans je doneo takvu slavu da je bio ohrabren da predstavi svoju prvu mimodramu Praksitel i zlatna ribica u pozorištu Bernhardt iste godine. Ugled je bio široko priznat i Marsoova karijera pantomimičara čvrsto uspostavljena.

1947. Marso je stvorio klovna Bipa i prvi put ga igrao u pozorištu Poš u Parizu. Pri izvođenju nosio je prugasti džempeper i izmučeni svileni operski šešir. Odevna kombinacija je predstavljala životnu nestabilnost i Bip je postao njegov alter ego, baš kao što je Mala skitnica postao Čarli Čaplinov. Bipove avanture sa svima počev od leptira do lavova, od brodova do vozova, od plesnih dvorana do restorana, bile su neograničene. Kao stil pantomime Marso je bio priznat bez premca. Marso je tokom televizijskog intervjua sa Todom Farlijem odao poštovanje tehnikama pantomime Čarlija Čaplina koje on koristi u svojim filmovima, ističući da se činilo da je on jedini glumac nemog filma koji koristi mimiku.

Marsel Marso u Berlinu 1995. godine

Njegove tihe vežbe pantomime uključujući ''Kavez'', Šetnja suprotno od vetra, Tvorac maski i U parku, sve su postale klasici koji su ekranizovani. Satire o svemu od vajara do matadora su opisane kao radovi genija. Posmatrajući ga godinama kao čoveka iz poznate Mladosti, Zrelosti, Starosti i Smrti, jedan kritičar je rekao : "On postiže u dve minute viš nego većina novelista ne mogu da urade u količinama." Marso je pokušao da objasni neke od svojih unutršnjih osećanja dok je stvarao pantomimu nazvaši je umetnost tišine.

Umetnost tišine govori sa dušom, kao muzika, stvarajući tragediju ili komediju uključujući tebe i tvoj život ... stvarajući karakter i prostor, praveći šou na sceni - pokazujući naše živote, naše snove, naša očekivanja.

1949. godine nakon što je primio Debiro nagradu (osnovanu kao spomen na majstora patomime Žan Gaspar Debiro-a) za njegovu drugu mimodramu, Smrt pre Zore, Marso je osnovao Kompaniju pantomime Marsel Marso, jedinu kompaniju pantomime na svetu u to vreme. Vodeći ansambl koji je igrao u pozorištima u Parizu kao što su Pozorište na Jelisejskim poljima, Renesansno pozorište, Pozorište Bernhardt, kao i u drugim igraonicama širom sveta. Od 1959. do 1960. godine, retrospektiva njegovih mimodrama uključujući Kaput od Gogolja, kandidovao se za celu godinu u Ambigu pozorištu u Parizu. Producirao je 15 mimodrama uključujući i Pjero od Monmartra, Tri perike, Zalagaonica, 14. jul, Vuk od Cu Ku Mi, Pariz plače - Pariz se smeje i Don Žuan (adaptacija od španskog pisca Tirso de Molina).

Svetsko priznanje

Marso je nastupao širom sveta želeći da proširi umetnost tišine. Intelektualna manjina je znala za njega pre nego što je prvi put obišao SAD 1955. i 1956. godine blizu Severnoameričkog debitovanja na Stratford festivalu u Kanadi. Nakon zvaničnog otvaranja Feniks pozorišta u Njujorku gde je dobio izvanredne kritike, prešao je u veće pozorište Barimur da bi se približio publici. Prva turneja po Americi završila se sa rekordnim povratkom mase koja je stajala u prostorijama u San Francisku, Čikagu, Vošingtonu, Filadelfiji, Los Anđelesu i drugim većim gradovima. Njegove bogate transkontinentalne ture uključivale su Južnu Ameriku, Afriku, Australiju, Kinu, Japan, Jugoistočnu Aziju, Rusiju i Evropu. Njegova poslednja svetska turneja obuhvatila je SAD 2004. godine i vrativši se u Evropu 2005. godine i Australiju 2006. godine. On je bio je dan od najčuvenijih pantomimičara na svetu. Marselova umetnost je postala poznata milionima zbog mnogih televizijskih gostovanja. Njegovo prvo pojavljivanje na televiziji kao zvezde izvođača bilo je sa Mek Libmanom, Majkl Daglasom i Dinom Šor i takođe je imao samostalni šou nazvaši ga Upoznajte Marsela Marsoa. Održao je sa Red Skeltonom tri koncerta pantomime. Marso je takođe pokazao svoju svestranost u filmovima kao što je uloga Profesora Pinga u Barbareli (1968), Prvi razred (1970), u kojem je igrao 17 uloga; Šenks (1974), gde je kombinovao tihu umetnost igrajući gluvog i nemog lutkara i svoj talenat za priču u ulozi ludog naučnika; i igrao je samog sebe u filmu Mel Bruks - Tihom filmu (1976) gde je namerno i ironično bio jedini lik koji je imao zvučni govorni deo izgovorivši jednu jedinu reč Ne! kada ga je Bruks pitao da li bi učestvovao filmu. Njegovo poslednje pojavljivanje na filmu odnosilo se na male uloge u Klaus Kinskijevom Paganini-ju (1989) i Jozefovom poklonu (1998). Takođe je imao ulogu u niskobudžetnom filmu grubo baziranom na njegovoj životnoj priči nazvanoj Oboj u belo. Film nikad nije dovršen jer je drugi glumac u filmu, njegov prijatelj iz škole, umro na polovini snimanja filma. Kao autor, Marso je objavio dve knjige za decu Marsel Marso alfabet i Marsel Marso knjiga za računjanje, i poeziju i ilustracije, uključujući i Baladu Pariza i Balada Sveta; Knjigu umetnosti u kojoj je napisao 1966. Iskošeni tekst godine Priču o Bipu napisao i ilustrovao Marso, a objavio Harper i Red. 1982. godine objavljuje Treće oko, njegovu kolekciju od deset originalnih litografija, koja je objavljena u Parizu sa Marselovim pratećim tekstom. Belfond Pariza je objavio Pimporelo 1987. godine. 2001. godine nova knjiga sa slikama za decu nazvana je Bip u knjizi objavljena je od strane Stjuarta, Taborija i Čanga i prodavala se u knjižarama u Americi, Francuskoj i Australiji. 1969. godine Marsel Marso je otvorio prvu školu Međunarodnu školu za pantomimu u pozorištu Muzike u Parizu. Škola je bila otvorena dve godine, a mačevanje, akrobatske veštine, balet je predavalo pet profesora pantomime. 1978. godine Marso je osnovao svoju školu Međunarodnu školu mimodrame u Parizu.