Oskar Nimejer

Oskar Nimejer
Oskar Nimejer
Lični podaci
Puno ime	Oskar Ribeiro de Almeida Nimejer Soares Filjo
Datum rođenja	(1907-12-15)15. decembar 1907.
Mesto rođenja	Rio de Žaneiro, Brazil
Datum smrti	5. decembar 2012.(2012-12-05) (104 god.)
Mesto smrti	Rio de Žaneiro, Brazil

Oskar Ribeiro de Almeida Nimejer Soares Filjo (port. Oscar Ribeiro de Almeida Niemeyer Soares Filho; Rio de Žaneiro, 15. decembar 1907 — Rio de Žaneiro, 5. decembar 2012) bio je brazilski arhitekta koji se smatrao jednim od najznačajnijih imena moderne arhitekture.

Hvaljen i kritikovan zbog toga što je „vajar spomenika“, Nimejera su njegove pristalice hvalile kao velikog umetnika i jednog od najvećih arhitekata svoje generacije. Rekao je da je njegova arhitektura bila pod jakim uticajem Le Korbizjea, ali je u jednom intervjuu uveravao da to „nije sprečilo [njegovu] arhitekturu da krene u drugom pravcu“.

Jedan je od osnivača Brazilske škole savremene arhitekture. Bio je pionir u upotrebi armiranog betona. Po ubeđenju je bio komunista, član brazilske komunističke partije. Za vreme diktature u Brazilu živeo je u egzilu u Francuskoj (1965—1982). Najpoznatiji Nimejerovi projekti su Zgrada UN u Njujorku, grad Brazilija i muzej Niteroj. Projektovao ukupno preko 600 građevina širom sveta, a najviše u Brazilu. Njegova dela se svrstavaju u pet stvaralačko-istorijskih perioda: Pampulja (četvrt Belo Horizontea), od Pampulje do Brazilije, Brazilija, građevine u inostranstvu (doba egzila) i pozna dela.

Biografija

Trg Ministarstava s nekoliko Nimejerovih zgrada, Brazilija (1957-64)

Nimejer i Leonel Brizola (Kopakabana, 2002.)

Nimejer je rođen kao jedno od šestoro dece u strogo katoličkoj porodici u Rio de Žaneiru. Njegov otac, rođeni Nemac, je bio grafički dizajner, a njegov deda sudija brazilskog vrhovnog suda, dok su majčini roditelji bili jedni od prvih članova brazilske komunističke partije.

Crkva sv. Franje Asiškog, 1943, Belo Orizonte, Minas Žerais, Brazil

Nakon katoličke škole u Rio Barabitenu, 1928. godine je upisao studije arhitekture u Nacionalnoj školi likovnih umetnosti (Escola Nacional de Belas Artes) na kojoj je diplomirao 1934. godine. Usledilo je plodno razdoblje u arhitektonskom studiju Lusija Koste. Njih su dvojica projektovali prvu modernu zgradu u Brazilu, Ministarstvo obrazovanja i zdravlja u Rio de Žaneiru, u čemu im je pomogao slavni švajcarski arhitekta, Le Korbizje. Očaran mladim učenikom Le Korbizje ga je učinio svojim asistentom i od 1947-53 on je predstavljao slavnog arhitektu prilikom planiranja Sedišta UN-a u Njujorku. Njihova saradnja je delovala na stroge ortogonalne linije moderne arhitekture oko kružnice i krivulje od armiranog betona.

Lusiu Kosti posao izgradnje brazilske prestolnice, Brazilije, ponudio je predsednik Žuselino Kubiček, a ovaj je svojem učeniku Nimejeru poverio projektovanje zgrade kongresa, Palate pravde, katedrale i stanova (1957—64). Urbano središte Brazilije je 1987. godine upisano na Uneskov spisak mesta Svetske baštine u Americi.

Dve godine nakon vojnog puča u Brazilu, 1964. godine, Nimejer je zbog svog članstva u Komunističkoj partiji Brazila (KPB) od 1945. godine, morao da prebegne u Francusku. Krajem 1960-ih postaje predavač arhitekture na Federalnom univerzitetu u Rio de Žaneiru (Universidade Federal do Rio de Janeiro, UFRJ), ali se potpuno vraća u Brazil tek nakon potpune amnestije 1982. godine.

Godine 1988, dobio je prestižnu Prickerovu nagradu za arhitekturu. Tokom 1992-96 bio je predsednik Komunističke partije Brazila. On je bio predani marksista do kraja života.

Preminuo je od melanoma 5. decembra 2012. godine u Rio de Žaneiru, deset dana pre svog 105. rođendana.

Rana karijera

Nakon diplomiranja, radio je u očevoj tipografskoj radionici. Iako nije bio finansijski stabilan, on je insistirao da radi u arhitektonskom studiju Lusija Koste, Gregorija Varčavčika i Karlosa Leao, iako nisu mogli da mu plate. Nimejer im se pridružio kao crtač, umetnost kojom je ovladao (sam Korbizje će kasnije pohvaliti Nimejerove 'lepe perspektive'). Kontakt sa Kostom bio bi izuzetno važan za Nimejerovo sazrevanje. Kosta je, nakon prvobitnog flertovanja sa neokolonijalnim pokretom, shvatio da je napredak međunarodnog stila u Evropi put za arhitekturu. Njegovi zapisi o uvidima koji bi mogli da ujedine brazilsku tradicionalnu kolonijalnu arhitekturu (kao što je ona u Olindi) sa modernističkim principima bili su osnova arhitekture koju će on i njegovi savremenici, kao što je Afonso Eduardo Rejdi, kasnije ostvariti.

Godine 1936, dvadesetdevetogodišnjeg Lusija Kostu je ministar obrazovanja Gustavo Kapanema imenovao da dizajnira novo sedište Ministarstva obrazovanja i zdravstva u Rio de Žaneiru. Sam Kosta, iako otvoren za promene, nije bio siguran kako da nastavi. On je okupio grupu mladih arhitekata (Karlos Leao, Afonso Eduardo Reidi, Horhe Moreira i Ernani Vaskonceljos) da projektuju zgradu. On je takođe insistirao da se sam Le Korbizje pozove kao konsultant. Iako Nimejer u početku nije bio deo tima, Kosta je pristao da ga primi nakon što je Nimejer insistirao. Tokom perioda Le Korbizjeovog boravka u Riju, on je postavljen da pomaže majstoru u njegovim nacrtima, što mu je omogućilo blizak kontakt sa Švajcarcom. Nakon njegovog odlaska, Nimejerove značajne promene u Korbizjeovoj shemi impresionirale su Kostu, koji mu je omogućio da progresivno preuzme odgovornost za projekat, nad kojim je preuzeo vođstvo 1939.

Brazilski modernizam

Ministarstvo prosvete i zdravlja, Rio de Žaneiro

Ministarstvo prosvete je preuzelo zadatak da oblikuje „novo homem, Brasileiro e moderno“ (novog čoveka, brazilskog i modernog). Bio je to prvi modernistički neboder na svetu koji je sponzirala država, mnogo većeg obima od bilo čega što je Le Korbizje izgradio do tada. Završen 1943, kada je imao 36 godina, zgrada u kojoj je bio regulator i menadžer brazilske kulture i kulturnog nasleđa razvila je elemente onoga što je trebalo da postane priznato kao brazilski modernizam. Korišteni su lokalni materijali i tehnike, kao što je azuležu povezan sa portugalskom tradicijom; revolucionisani korbizijski briz-solej, učenjen podesivim i povezan sa mavarskim uređajima za senčenje kolonijalne arhitekture; smele boje; tropske bašte Roberta Burle Marksa; carska palma (Roystonea oleracea), poznata kao brazilski red; dalje aluzije na ikone brazilskog pejzaža; i specijalno naručena dela brazilskih umetnika. Neki arhitekti ovu zgradu smatraju jednom od najuticajnijih u 20. veku. Ona je uzeta kao model kako spojiti niske i visoke strukture (Lever hause).

Svetska izložba u Njujorku 1939

Godine 1939, sa 32 godine, Nimejer i Kosta dizajnirali su brazilski paviljon za Svetsku izložbu u Njujorku (izveden u saradnji sa Polom Lesterom Vinerom). U blizini mnogo većeg francuskog paviljona, brazilska struktura je bila u suprotnosti sa svojom teškom masom. Kosta je objasnio da je brazilski paviljon usvojio jezik 'gracioznosti i elegancije', lakoće i prostorne fluidnosti, sa otvorenim planom, krivinama i slobodnim zidovima, koje je nazvao 'jonskim', suprotstavljajući ga glavnoj savremenoj modernističkoj arhitekturi, koju je nazvao 'dorskom'. Impresioniran njegovim avangardnim dizajnom, gradonačelnik Fiorelo La Gvardija dodelio je Nimejeru ključeve grada Njujorka.

Godine 1937, Nimejera je pozvao rođak da dizajnira rasadnik za filantropsku instituciju koja je brinula za mlade majke, Obra do Berko. To će postati njegovo prvo završeno delo. Međutim, Nimejer je rekao da je njegova arhitektura zaista počela u Pampulji, Minas Žerajs, i kako je objasnio u intervjuu, Pampulja je bila polazna tačka ove slobodnije arhitekture pune krivina koju volim i danas. To je zapravo bio početak Brazilije .....

Izbor najznačajnijih ostvarenja

• Ministarstvo zdravlja (danas palata kulture) u Rio de Žaneiru (zajedno sa Le Korbizijeom, Lusio Kostom, Horhe Maćado Moreirom i Alfonso Eduardo Reidijem) (1937—1943)
• Kuća Osvalda Andradea u Sao Paolu (1938)
• Brazilski paviljon na Svetskoj izložbi u Njujorku (1939)
• Plesna dvorana i restoran u Pampulji (1940)
• Nacionalni stadion u Rio de Žaneiru (1941)
• Crkva Sao Francisko u Pampulji (1943)
• Gradski teatar u Belo Horizonteu (1946)
• Veliki paviljon u Sao Paolu (1951)
• Sedište Ujedinjenih nacija (kolaboracija) (1952)
• Zgrada Kopan u Sao Paolu (stambeni blok za 5000 ljudi) (1953)
• Zgrada Kanoas u Rio de Žaneiru (1954)
• Zgrada Interbau u Berlinu (1957)
• Građevine u Braziliji (katedrala, Nacionalni kongres, Palata Alvorada, Palata Itamarati, Palata Planalto, Trg tri vlasti, Zgrada Vrhovnog suda) (1957—1964)
• Sedište francuske komunističke partije (1967—1972)
• Zgrada Mondadori kod Milana (1968)
• Univerzitet u Konstantinu (Alžir) (1968)
• Hotel u Rio de Žaneiru (1968)
• Zgrada kulture u Avru (Francuska) (1972)
• Poslovna zgrada Sede Fata u Pjačenci (1977—1979)
• Sambodrom u Rio de Žaneiru (1984)
• Panteon slobode i demokratije u Braziliji (1985)
• Memorijal Latinske Amerike u Sao Paolu (1987)
• Muzej savremene umetnosti u Niteroju (1991)
• Muzej Oskara Nimejera u Kuritibi (2002)
• Kazino u Funšalu
• Galerija Serpentajn u Londonu (2003)
• Koncertna dvorana u Sao Paolu (2004)
• Auditorijum Ibirapuera u Sao Paolu (2005)

Galerija

• 
  Kongresna zgrada u Braziliji
• 
  Katedrala u Braziliji
• 
  Kasino u Funšalu na Madeiri
• 
  "Edifício Copan" – Sao Paolo
• 
  Muzej savremene umetnosti u Niteroju
• 
  Gradska biblioteka
• 
  Bijenale paviljon u Sao Paolu
• 
  Muzej u Braziliji
• 
  "Quartel General do Exército Brasileiro" u Braziliji
• 
  "Auditorio do Parque do Ibirapuera"

Literatura

• Hornig, Christian (1981). Oscar Niemeyer. Bauten und Projekte. Berlin: Ernst & Sohn. ISBN 978-3-7879-0213-2. 
• Underwood, David Kendrick (1994). Oscar Niemeyer and the Architecture of Brazil. New York, N.Y: Rizzoli. ISBN 978-0-8478-1687-3. 
• Niemeyer, Oscar (2000). The Curves of Time: The Memoirs of Oscar Niemeyer. London: Phaidon. ISBN 978-0-7148-4007-9. 
• Emery, Marc (1983). Furniture by Architects. New York: Harry N. Abrams. 
• Oscar Niemeyer, un architecte engagé dans le siècle (dir. Marc-Henri Wajnberg, 2001, 60 minutes)
• A Vida É Um Sopro ("Life Is a Breath Of Air") (dir. Fabiano Maciel, 2007)

Spoljašnje veze

• Zvanični veb-sajt
• Muzej Oskara Nimejera
• Oskar Nimejer, legenda modernizma
• Nimejerova uloga u istoriji Brazilije
• Muzej moderne umetnosti Niteroj
• Zgrada JK, Belo Horizonte Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. septembar 2007)
• Sto tri svećice oduvao Oskar Nimejer („Politika“, 17. decembar 2010)
• Smrt Nimejera - odlazak vizionara (B92, 6. decembar 2012)
• May 2006 Interview with Niemeyer, age 98, in Metropolis Magazine
• Pritzker Prize 1988
• Niemeyer's Brasilia Photo Gallery: Year of Brazil at Queens College, CUNY Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. april 2014)
• Niemeyer's Brasilia: A Photographic Tribute (2009)
• Tribute to Oscar Niemeyer by Sancar Seckiner
• Oscar Niemeyer Architecture on Google Maps