Otrovna gljiva

Otrovne gljive su gljive čije konzumiranje može dovesti do micetizma — trovanja gljivama.

Neke vrste gljiva sadrže otrove, hemijska jedinjenja koja su standardna za promet materija unutar određene vrste gljiva. Iako njihova koncentracija može da varira u jedinkama iste vrste, po pravilu ih pojedine vrste sadrže uvek, dok ih druge ne sadrže nikad.

Gljive koje su smrtonosne za ljude, mogu drugim životinjskim vrstama biti uobičajena hrana. Tako, na primer, puževi su indiferentni prema otrovima koji deluju na ljude, zato što su ljudi i puževi potpuno različite fiziologije i anatomije. Otrovi koji napadju krv, jetru i bubrege, na puževe uopšte ne deluju zato što kod ovih mekušaca takvih tkiva i organa nema.

S druge strane, neke jestive vrste sadrže opasne toksine, ali u tako malim koncentracijama da bi do trovanja moglo da dođe jedino ako bi se u jednom obroku unelo više stotina kilograma. Zato se ovakve gljive ne svrstavaju u otrovne. Stvarno otrovnim smatraju se one vrste koje otrove sadrže u takvoj koncentraciji da jedan jedini obrok od par stotina grama može da dovede do očiglednih simptoma.^[1]

Klasifikovano je između 70.000 i 100.000 vrsta gljiva, a samo oko hiljadu vrsta nisu otrovne. Simptomi trovanja mogu varirati od neznatnog bola u stomaku do smrti, a takođe može doći i do pojave halucinacija. Što je duži period od konzumiranja do pojave prvih simptoma, to je gljiva otrovnija. U slučaju trovanja gljivama potrebno je izazvati povraćanje radi pražnjenja želuca, a kod težih trovanja bolesnika transportovati u bolnicu. U Srbiji se javlja mali broj otrovnih gljiva, uključujući zelenu pupavku (Amanita phalloides), bljuvaru, ludaru, muharu (Amanita muscaria), olovastu rudolisku (Entoloma sinuatum), zavodnicu (Omphalotus olearius) i druge.^[2]

Raspoznavanje[uredi | uredi izvor]

Mnoge otrovne vrste gljiva imaju parnjake među jestivim, pa treba biti vrlo oprezan pri njihovom sakupljanju. Ne postoji potpuno pouzdan metod za raspoznavanje vrsta ali pre konzumiranja gljiva treba obratiti pažnju na:

poprečni presek — da li gljiva menja boju i da li se pojavljuje "mleko"
miris
izgled i raspored listića

Pre branja gljiva bilo bi poželjno konsultovati se sa stručnjakom i pročitati nešto o opštim karakteristikama gljive koju planiramo da sakupljamo.

Česte vrste otrovnih gljiva na prostoru Srbije[uredi | uredi izvor]

Zelena pupavka[uredi | uredi izvor]

Zelena pupavka (Amanita phalloides) mikorizna gljiva, koja se pojavljuje ispod hrasta, bukve , pretežno lišćarske šume, ređe ispod četinara, raste od jula do oktobra. Šešir ove gljive je žućkaste do tamno maslinaste boje, u mladosti poluloptast (jajastog oblika), potom ispupčen, na kraju raširen, uraslih finih zrakastih raspoređenih vlakana, u suvom stanju je mat a u vlažnom malo sjajan i sluzav, prečnika 7-12cm . Listići na donjoj strani šešira su beli, trbušasti, gusti i slobodni. Drška je centralno postavljena, sa visećim prstenom u gornjem delu u osnovi gomoljasta, obavijena kožastim belim ovojem, čitavim ili rascepanim u krpice. Meso je belo, pod kožicom žuto-zelenkasto, meko, miriše na med. Kod starijih primeraka miris je intezivniji, gotovo veoma neprijatan. Ukus gljive je blag (ni u kom slučaju se ne sme probati).^[3]

Zelena pupavka je odgovorna za više od 90% trovanja sa smrtnim ishodom. Smrtna doza za čoveka od 80 kilograma je oko 20 grama gljive, što je približna veličina jednog njenog šešira. Zbog boje šešira koja jako varira od žućkasto-zelenkaste preko maslinaste do bele, lako je moguće zameniti je sa nekom drugom vrstom, što može izazvati tragične posledice. Zelenkasti primerci slični su zelenim zekama (Russula aeruginea), beli primerci raznim šampinjonima (Agaricus spp) ili golubijoj vitezovki. Ipak tipična gomoljasta osnova u ovoju predstavlja osobinu koja otrovnu zelenu pupavku razlikuje od ostalih navedenih, sličnih vrsta. Mlada plodišta kod različitih vrsta pupavke su u "jajetu" dok ovoj ne pukne, što čini da je teško razlikovati jednu vrstu od druge dok su gljive u mladoj (nerazvijenoj fazi). Zato, nikad nemojte sakupljati ova "jaja" pre nego što se gljiva vidno razvije i postane moguće, precizno je definisati.^[4]

Muhara[uredi | uredi izvor]

Muhara (Amanita muscaria) otrovna je i psihoaktivna gljiva iz roda Amanita. Slična joj je gljiva panterovka,što može izazvati zabunu kod branja. Šešir joj je crven sa belim tačkama koje su lepljive i može doći do njihovog ispiranja na kiši, a izgled njenog šešira se popularno koristi za prikaz gljiva u crtanim filmovima. Ibotenska kiselina i muscimol (halucinogen) koje muhara sadrži izazivaju povraćanje, zbunjenost i pospanost. Simptomi se obično pojave pola do dva sata nakon konzumacije. Muskarin, ponekada smrtonosan, može izazvati prestanak rada disajnih organa.Smrtnost je između 10 i 15 posto.^[5]

Bljuvara[uredi | uredi izvor]

Bljuvara (Russula emetica) prilično je česta gljiva na našim prostorima. Raste u šumama i blizu šumskih puteva u manjim skupinama, najčešće u leto i jesen. Stručak je debljine 1-2 cm a visine 5-10 cm. Šešir je prečnika od 5 do 10 cm, crven, roze ili smeđkastocrvene. Ispod šeširića se nalaze beli listići, jednaki, slobodni i lako lomljivi. Površina ove gljive je lepljiv i vlažna. Ukus joj je ljut i izaziva povraćanje, po čemu je i dobila ime bljuvara.^[6]

Ludara[uredi | uredi izvor]

Ludara (Boletus satanas) raste u toku leta, najčašće u listopadnim šumama i na šumskim čistinama. Šešir ove gljive je prečinika 6-15 cm, sivkastobeo, a površina se blago sjaji, kao da je lakirana. Drška je debela i nije šuplja, visine 5-10 cm. Blizu šešira je žuta, ali dalje od njega boja prelazi u crvenu. Meso je obično žuto,ali na preseku poplavi, što može pomoći kod raspoznavanja. Ludara je otrovna bez obzira da li je kuvana ili sirova, a izaziva povraćanje koje može potrajati i do 6 sati. Najčešće nije smrtonosna.^[7]

Reference[uredi | uredi izvor]

^ Branislav Uzelac, i Anika Vlajić (2007). Otrovi gljiva. Beograd: WEB.
^ „gljivarstvo”. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 29. 5. 2019.
^ Flik, Markus (2010). Koja je ovo gljiva. Beograd: Marso book. ISBN 978-86-6107-064-8.
^ „Lokacije MAPA TURIZAM MANASTIRI JEZERA IZLETIŠTA RAZNO LOCATIONS Foto Vreme Fruška gora Dobro je znati O nama en sr Ćir Gljive Zelena pupavka – Amanita phalloides”. Fruškać. Arhivirano iz originala 24. 05. 2019. g. Pristupljeno 24. 5. 2019.
^ „MUHARA Amanita muscaria”. Priroda i biljke. Arhivirano iz originala 24. 05. 2019. g. Pristupljeno 24. 5. 2019.
^ Peter Džordan, i Stiven Viler (2007). Praktična enciklopedija pečuraka. Zemun: JRJ. str. 121. ISBN 978--86-7609-484-4. |access-date= zahteva |url= (pomoć)
^ „Ludara (Boletus satanas)”. Gljive Vojvodine. Arhivirano iz originala 24. 05. 2019. g. Pristupljeno 24. 5. 2019.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Gljivarska udruženja u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Gljivarske manifestacije u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Prvi gljivarsko-gastronomski festival u Srbiji
Dani gljiva u Ćupriji
Susreti gljivara Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. april 2019)

[Otrovi_gljiva-1] Branislav Uzelac, i Anika Vlajić (2007). Otrovi gljiva. Beograd: WEB.

[gljivarstvo-2] „gljivarstvo”. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 29. 5. 2019.

[zelena_pu-3] Flik, Markus (2010). Koja je ovo gljiva. Beograd: Marso book. ISBN 978-86-6107-064-8.

[zelena_pupavka-4] „Lokacije MAPA TURIZAM MANASTIRI JEZERA IZLETIŠTA RAZNO LOCATIONS Foto Vreme Fruška gora Dobro je znati O nama en sr Ćir Gljive Zelena pupavka – Amanita phalloides”. Fruškać. Arhivirano iz originala 24. 05. 2019. g. Pristupljeno 24. 5. 2019.

[muhara-5] „MUHARA Amanita muscaria”. Priroda i biljke. Arhivirano iz originala 24. 05. 2019. g. Pristupljeno 24. 5. 2019.

[bljuvara-6] Peter Džordan, i Stiven Viler (2007). Praktična enciklopedija pečuraka. Zemun: JRJ. str. 121. ISBN 978--86-7609-484-4. |access-date= zahteva |url= (pomoć)

[gljiva_ludara-7] „Ludara (Boletus satanas)”. Gljive Vojvodine. Arhivirano iz originala 24. 05. 2019. g. Pristupljeno 24. 5. 2019.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]