Peti carigradski sabor
.jpg)
Peti Carigradski sabor je pomesni sabor pravoslavne crkve u Carigradu, koji je održan u seriji od šest crkvenih sabora u Carigradu, 10. juna 1341, avgusta 1341, 4. novembra 1344, 1. februara 1347, 8. februara 1347, i 28. maja 1351. Za razliku od crkve na zapadu, neke istočne crkve smatraju ga vaseljenskim. Peti Carigradski sabor odobrio je teologiju isihazma svetog Gregorije Palame i osudio njegove protivnike - crkvenog vođe i filozofa idealista Varlaama Kalabrijskog i druge idealiste, potvrđujući odluke Petog vaseljenskog sabora o osudi Platona i platonista i proširivši ih na sve autokefalne pravoslavne crkve, da poštuju odluke ovog sabora.
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Nakon Drugog Sabora u Lionu 1274. godine, Rimokatolička crkva i pravoslavne crkve formalno su se spojile kroz uniju. Međutim, toj uniji se protivila velika većina vizantijskog naroda i sveštenstva. U kontekstu sukoba između unijatskih i antiunijatskih strana u 14. veku, među pravoslavnim hrišćanima su se pojavili takozvani "isihastički sporovi". Ovi sporovi su vođeni oko pitanja prirode božanske svetlosti i energija, kao i autentičnosti duhovnog iskustva ove svetlosti koje su doživeli molitvenici i svetitelji. Najznačajnija figura ovih sporova i branilac pravoslavne doktrine o "netvarne" božanske svetlosti bio je svetogorski monah i kasnije solunski episkop, sveti Grigorija Palama.
Godine 1331. svetitelj je otišao na Atos i sklonio se u manastiru Svetog Save, u blizini Lavre Svetog Atanasija. 1333. godine postavljen je za igumana manastira Esfigmen u severnom delu Svete gore. Oko 1330. godine, učeni monah Varlaam došao je u Carigrad iz Kalabrije. Ubrzo je Varlaam otišao na goru Atos, upoznao se sa načinom duhovnog života tamošnjih isihasta i na osnovu teoloških učenja o nerazumljivosti Božje suštine proglasio njihovo učenje isihazma jeretičkom zabludom. Varlaam je ušao u spor sa monasima i pokušao da dokaže „stvorenost“ Tavorske svetlosti. Grigorije Palama je branio je nauku o "netvarnoj" svetlostina Tavoru. Svoje argumente izneo je u teološkom delu „Triada u odbrani svetih isihasti“ (1338) i u filozofskom traktatu „Inkarnacija“.[traži se izvor][traži se izvor] Do 1340. god., Atonski monasi uz učešće svetog Grigorija zaključili su opšti odgovor na optužbe Varlama - takozvani "Svetogorski Tomos".[1][2][3]
1341. na saboru u hramu Svete Sofije došlo je do spora između Svetog Gregorija Palame i Barlaama Kalabrijskog, u vezi s prirodom tavorske svetlosti.
27. maja 1341. Sabor je usvojio odredbe svetog Gregorija Palame da se Bog, neshvatljiv u svojoj suštini, manifestuje u energijama poput Tavorske svetlosti, koje su okrenute svetu i dostupne ljudskoj percepciji, ali nisu stvorene.
Iako su Varlaamova učenja bila osuđena kao krivoverstvo i on je bio anatematisan, rasprava između palamita i njihovih protivnika nije se završila. Mitropolit kijevski i cele Rusije Teognost, nakon što je primio odluku Carigradskog sabora 1341. godine u kojoj se navodi učenje o "nestvorenoj" suštini svetlosti Tavora, nije se složio sa ovom doktrinom i napisao brojna pisma carigradskom patrijarhu i episkopima o ovoj temi.[4]
Bugarski monah Akindin sastavio je traktate u kojima je branio vizije slika i lica, a ne samo nestvorene svetlosti, i proglasio svetog Grigorija i atonske monahe - svojim pristalicama - krivcima za crkvene nemire. Sveti Palama je napisao detaljno pobijanje nagađanja Akindina. Ali uprkos tome, patrijarh carigradski Jovan Kaleka je ekskomunicirao svetitelja iz Crkve 1344. godine i zatvorio ga na tri godine. sve do 1347. godine, kada je Jovana na patrijaršiskom tronu (1347–1349) nasledio patrijarh Isidor. Sveti Grigrije Palama tada je oslobođen i uzdignut u čin solunskog episkopa.
Na saboru 1351. godine u Vlahernskoj crkvi svečano je objavljeno da je učenje svetog Grigorija pravoslavno. Anti-palamiti su smatrali sabor samo pripremom za veliki sabor i bili su razočarani njenim tokom. Anti-palamiti su negirali njihovu vezu s Varlaamom, navodeći da su se 1341. suprotstavili Varlaamu. Oni su negirali vaseljensku prirodu sabora, budući da su u njemu učestvovali samo episkopi iz evropskog dela carstva, nije bilo drugih pravoslavnih patrijarha. Ali do 1359. godine tomos sabora 1351. godine potpisali su patrijarsi Antiohija, Jerusalima, Bugarske i mitropolit Kijeva. To je zbog činjenice da Sabor, negirajući učenje Tome Akvinskog o potpunoj nedokučivosti Božje suštine i energija, i, shodno tome, nemogućnosti spoznanja Božjih energija, nije odobrio, možda po savetu onih koji su najviše skloni kompromisu radi jedinstva Crkve, Svetog Palamu i polemičke pretpostavke o potpunoj razlidi između Božije suštine i energija. Ali ovo nije bila ustupak anti-palamitima, već Ruskoj Crkvi i predtsvanicima rimskog pape koji su prisustvovali saboru.[5][6]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Ioann Meйendorf. Vvedenie v izučenie sv. Grigoriя. Hristianskiй materializm.
- ^ http://www.pravmir.ru/zaklyuchenie-iz-knigi-sv-grigorij-palama-i-pravoslavnaya-mistika/ Ioann Meйendorf. Zaklюčenie iz knigi «Sv. Grigoriй Palama i pravoslavnaя mistika». Opublikovano v alьmanahe «Alьfa i Omega», № 9, 1996
- ^ Lihačёv, Dmitriй Sergeevič. Zemlя rodnaя.
- ^ Feognost mitropolit kievskiй i vseя Rusi
- ^ Svidetelьstva protivoborstvuющih storon.
- ^ http://nounivers.narod.ru/bibl/jmnp.htm Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. novembar 2015) |title=«Žiznь i kratkoe soderžanie naslediя Grigoriя Palamы» Žurnal ministerstva narodnogo prosveщeniя — 1913 g.