Велика црква
„Велика црква” (лат. ecclesia magna) израз је који се користи у историографији раног хришћанства за период од око 180. до 313. године н. е, између периода између првобитног хришћанства и периода легализације хришћанске религије у Римском царству, што приближно одговара ономе што се сматра преникејским периодом. Период Велике цркве је назив добио због бројчаног раста вјерника, уставног развија и интензивне теолошке активности.[1]
Дефинисана је и као црква коју су заступали Игњатије Антиохијски, Иринеј Лионски, Кипријан Картагински и Ориген Александријски, а окарактерисана је као институција која посједује јединствено учење и заједништво над и против подјела секти, као што су гностицизам и јерес.[2]
До почетка 4. вијека, Велика црква или, како су је још назива, католична (тј. саборна) црква,[3] већ је окупљала око 15% становништва Римског царства и била је, бројчано и структурно, спремна за своју улогу царске цркве, а 380. постала је државна црква Римског царства.[4] Међутим, било би погрешно пренаглашавати нове спољашњости Цркве на рачун историјског континуитета.[5] То је и даље била иста Црква.
Православна црква тврди да има непрекидни континуитет Велике цркве, јер је Велика црква у античком добу (велики дио 1. миленијума) обухватала с једне стране источни православни свијет) и, с друге стране, западну Католичка црква, на челу које се налази архијереј Римске цркве.[6]
Према католиком виђењу историје хришћанске теологије, Велика црква постојала је од времена апостола до данас на Западу, а сви епископи који су остали у заједници са римским епископом чинили су њени хијерархију;[7] или како је то сама Католичка црква изразила „Та Црква, у овом свијету установљена и уређена као друштво, постоји у Католичкој цркви којом управљају Петров насљедник и епископи с њим у заједништву, премда се и изван њеног устројства налазе многи елементи посвећења и истине који, као дарови својствени Христовој цркви, снажно подстичу на католичко јединство”.[8]
- (Нису приказане неникејске, антитринитаријане и неке ресторационе деноминације.)
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Rahner 1975, стр. 375–376.
- ^ Prokurat, Peterson & Golitzin 2010, стр. 143.
- ^ Allison, Robert W. „Early Christianity: Diversity, Conflict, Self-Definition and Dominance (Allison)”. www.wabashcenter.wabash.edu (на језику: енглески). Приступљено 5. 9. 2021.
- ^ Rahner 1975, стр. 378.
- ^ Rahner 1975, стр. 375.
- ^ McGuckin 2020, стр. 7.
- ^ Olson 1999, стр. 278.
- ^ Lumen gentium, 8
Литература[уреди | уреди извор]
- Rahner, Karl (1975). Encyclopedia of Theology: A Concise Sacramentum Mundi (на језику: енглески). A&C Black. ISBN 978-0-86012-006-3. Приступљено 5. 9. 2021.
- Prokurat, Michael; Peterson, Michael D.; Golitzin, Alexander (2010). The A to Z of the Orthodox Church (на језику: енглески). Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8108-7602-6. Приступљено 5. 9. 2021.
- Olson, Roger E. (1999). The Story of Christian Theology: Twenty Centuries of Tradition Reform (на језику: енглески). InterVarsity Press. ISBN 978-0-8308-1505-0. Приступљено 5. 9. 2021.
- McGuckin, John Anthony (2020). The Eastern Orthodox Church: A New History (на језику: енглески). Yale University Press. ISBN 978-0-300-25217-0. Приступљено 5. 9. 2021.