Samolečenje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Samolečenje
Klasifikacija i spoljašnji resursi

Samolečenje je oblik ljudsko ponašanje u kome pojedinac koristi supstancu ili bilo koji egzogeni uticaj po sosptvenom nahođenju ili po savetu druge osobe, bez konsultacije sa lekarom,[1] da bi na sebi sproveo lečenje fizičkih ili psihičkih stanja (npr glavobolje ili umora). Ovaj paternalistički pristup medicini, podržan zdravstvenim sistemima dizajniranim da leče bolest (a ne da spreče bolest) i danas je poznat aspekt zdravstvene zaštite u mnogim zemljama sveta.[2]

Samolečenje se često posmatra kao sticanje lične nezavisnosti od etablirane medicine, i može se posmatrati kao ljudsko pravo, implicitno ili blisko povezano sa pravom na odbijanje profesionalnog lečenja,[3] pri čemu se zanemaruje činjenica da samolečenje može izazvati nenamerno samopovređivanje.[4] Jedan od očiglednih primera je samolečenje antibioticima koje je postalo globalni fenomen i potencijalni doprinos otpornosti ljudskih patogena na antibiotike. Negativne posledice takve prakse uvek treba naglasiti zajednici i preduzeti korake za njeno suzbijanje. Ogromna iracionalna upotreba antimikrobnih sredstava bez medicinskog uputstva može dovesti do veće verovatnoće neodgovarajuće, netačne ili nepotrebne terapije, promašene dijagnoze, odlaganja odgovarajućeg lečenja, otpornosti na patogene i povećanog morbiditeta.[2]

Defnicija SZO[uredi | uredi izvor]

Samolečenje kao jadna od komponenti samopomoći prema definiciji SZO[5] je:

Upotreba medicinskih proizvoda od strane potrošača za lečenje samodijagnostikovanih poremećaja ili simptoma, ili povremena ili kontinuirana upotrebu lekova koje je propisao lekar za hronične ili ponavljajuće bolesti ili simptome.[6]

Opšte informacije[uredi | uredi izvor]

Samolečenje je važna komponenta zdravstvenog sistema i njegova praksa je u svetu široko rasprostranjena.[7] Kontinuirano povećanje samolečenja širom sveta izazvano je ekonomskim, političkim i kulturnim faktorima i ova praksa postaje veliki problem javnog zdravlja mnogih zemalja.[8] Međutim, postoji razlika u rasprostranjenosti prakse samolečenja među zemljama u razvoju i razvijenim zemljama u odnosu na varijacije u kulturnim i socioekonomskim faktorima, razlike u sistemima zdravstvene zaštite kao što su pravila o nadoknadi, pristup zdravstvenoj zaštiti i politika izdavanja lekova.[9] U ekonomski depriviranim zemljama, većina slučajeva bolesti se leči samolečenjem, što izaziva veliku zabrinutost javnosti i stručnjaka u vezi sa neracionalnom upotrebom lekova.[10]

Supstance koje se najčešće koriste u samolečenju su lekovi i brojni dijetetski suplementi koji se nalaze u slobodnoj prodaji a izdaju se bez lekarskog recepta i u nekim zemljama, dostupni su u supermarketima i drugim prodavnicama.[11]

Dijetetski suplementi

Porodice, prijatelji, komšije, farmaceut, prethodno prepisani lek ili sugestije iz oglasa u novinama ili popularnim časopisima su uobičajeni izvori samolekova. U današnje vreme, samolečenje treba posmatrati kao „želju i sposobnost ljudi/pacijenata da igraju inteligentnu, nezavisnu i informisanu ulogu, ne samo u smislu donošenja odluka, već i u upravljanju tim preventivnim, dijagnostičkim i terapijske aktivnosti koje ih se tiču.[2]

Oblast psihologije koja okružuje upotrebu psihoaktivnih droga je često specifično vezana za upotrebu rekreativnih droga, alkohola, hrane i drugih oblika ponašanja za ublažavanje simptoma mentalnog stresa, fizičkog stresa i anksioznosti, uključujući mentalne bolesti ili psihološke traume.[12][13]

Samolečenje može izazvati ozbiljna oštećenja fizičkog i mentalnog zdravlju ako je motivisan mehanizmima zavisnosti.[14] Takođe pojedini proizvođači su skloni da prodaju proizvode kao korisne za samolečenje na osnovu sumnjivih i naučno neproverenih dokaza. Tako je na primer trdnje da nikotin ima medicinsku vrednost korišćena za veću prodaju cigareta kao lekovitog sredstva. Ove tvrdnje su kritikovane kao netačne od strane nezavisnih istraživača.[15] Neproverene i neregulisane zdravstvene tvrdnje trećih strana takođe se koriste i za prodaju brojnih dijetetskih suplemenata.

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Sprovedene su brojne studije u različitim zemljama koje su istraživale praksu samolečenja među različitim grupama stanovništva.

Tegobe

Prema rezultatima ovih prethodnih studija, najčešće zdravstvene tegobe zbog kojih se pribegavalo samolečenju bile su:[9][16]

  • glavobolja,
  • groznica, [17]
  • nelagodnost u stomaku,
  • bol u grlu,
  • grčevi,
  • bolesti kao što su respiratorne infekcije, malarija, pneumonija, infekcije oka, infekcije urinarnog trakta, prehlade i gastrointestinalni poremećaji.[18]

Razlozi

Kao razlozi za samolečenje navede se brojni razlozi kao što su:[19]

  • slab intenzitet bolesti,
  • dovoljno farmakološko znanje,
  • ušteda vremena,
  • izbegavanje dugog čekanja kod lekara,
  • sugestije prijatelja,
  • jeftina praksa,
  • prethodno iskustvo.[19]

Socio-demografske karakteristike kao što su starost, pol, nivo obrazovanja i mesečni prihod[9] bile su značajno povezane sa praksom samolečenja.

Najčešće korišćeni lekovi

Analgetici i antipiretici spadaju u grupu najčešće korišljenih lekova u samolečenju

Najčešće korišćene grupe lekova u svrhu samolečenja bile su:[20]

  • analgetici 64,6%,
  • antipiretici 40,7%
  • antibakterijski lekovi 25,4%.
  • oftalmološki lekovi,
  • laksativi,
  • antacidi,
  • antimalarijski, antihelmintiazni lekovi,
  • antitusici,
  • antihistaminici,
  • tablete i sirupi za prehladu,
  • vitamini i nutritivni dodaci.[20]

Etiološki faktori[uredi | uredi izvor]

Na upotrebu samolečenja utiče nekoliko faktora kao što su:

  • lični sztavoovi,
  • organizacioni i faktori okruženja
  • mediji, internet i učestala reklama proizvođača lekova,
  • neadekvatnosti u sistemima pružanja zdravstvene zaštite, posebno u zemljama sa niskim prihodima, kao što su nepristupačnost, neregulisana distribucija lekova, nejednaka distribucija, nedostatak zdravstvenih radnika, visoki troškovi
  • stavovi pacijenata prema zdravstvenim radnicima

Posledice[uredi | uredi izvor]

Iako različiti faktori doprinose, samolečenju neracionalna upotrebu lekova može dovesti do:[21]

  • neželjenih reakcija na lekove,
  • razvoja rezistencije,
  • pojave zavisnosti od lekova,
  • rasipanja novca,
  • produžene patnje i zavisnosti od leka.

U pogledu antimikrobnog samolečenja, uobičajeni problemi su:[21]

  • neadekvatna doza,
  • kratko trajanje lečenja,
  • prekid lečenja nakon poboljšanja simptoma bolesti,
  • neuspešna terapija,

Stoga je pravilna zdravstvena komunikacija neizbežna kako bi se problemi upotrebe lekova, uključujući antimikrobne lekove, sveli na minimum.

Prevencija[uredi | uredi izvor]

Socio-bihejvioralni aspekt upotrebe lekova je veoma zahtevna oblast u savremenom zdravstvenom sistemu. Zemlje u razvoju su bogate svojom kulturom i tradicionalnim verovanjima i ova kulturna verovanja deluju kao barijere za usvajanje moderne zdravstvene zaštite. Efikasno upravljanje većinom postojećih zdravstvenih problema zahteva kolektivnu intervenciju iz oblasti socio-bihejvioralnog i medicinskog porekla. Uprkos važnosti integracije društvenih i bihejvioralnih nauka i zdravstvenog obrazovanje, ovaj koncept ne dobija svoje pravo mesto. Stoga je imperativ prilagoditi kurseve koji se odnose na socio-bihejvioralni aspekt upotrebe lekova u farmaciji i druge nastavne planove i programe zdravstvenog obrazovanja na osnovu prioriteta konkretnog regiona. Farmaceuti i drugi zdravstveni radnici trebalo bi da obrate pažnju i da poštuju socio-bihejvioralni aspekt pacijenata kako bi promovisali bezbednu i efikasnu upotrebu lekova.[7]

Samolečenje treba praktikovati samo za lakše bolesti, ali ne i za:

  • Hronična zdravstvena stanja kao što su astma ili visok krvni pritisak. Takvi pacijenti treba da imaju redovne kontrole kod svog lekara kako bi bili sigurni da je njihovo stanje pod kontrolom. Ovi lekovi takođe mogu izazvati ozbiljne neželjene efekte ako se doza pažljivo ne prilagođava.
  • Bakterijske infekcije. Potrebna je konsultacija sa lekarom kako bi se osiguralo da je izabran odgovarajući lek, onaj koji je efikasan i neće naneti štetu.
  • Neke populacije npr. odojčad, deca, starije osobe mogu biti osetljivije na neželjene efekte ili mogu zahtevati posebne doze lekova.

Kako bi sesprečila neđeljene posledice samolečenja lekovi se generalno mogu podeliti u dve odvojene kategorije:

  • lekovi koji se izdaju na recept
  • lekovi koji se izdaju bez recepta.

Ova klasifikacija se može razlikovati od zemlje do zemlje. Nacionalne vlasti moraju da obezbede da su lekovi, kategorisani kao lekovi bez recepta, dovoljno bezbedni i da ne budu štetni po zdravlje.[22]

Imajući u vidu napred navedeno i vlade i industrija treba da organizuju i pojačaju farmakovigilancu za samolečenje kako bi kontrolisali rizike povezane sa samolečenjem.[22]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hernandez-Juyol M, Job-Quesada JR. Dentistry and self-medication: A current challenge. Med Oral. 2002;7:344–7.
  2. ^ a b v Hughes CM, McElnay JC, Fleming GF. Benefits and risks of self-medication. Drug Saf. 2001;24:1027–37.
  3. ^ Flanigan, Jessica (2012-10-01). „Three arguments against prescription requirements”. Journal of Medical Ethics (na jeziku: engleski). 38 (10): 579—586. ISSN 0306-6800. PMID 22844026. doi:10.1136/medethics-2011-100240. 
  4. ^ Kingon, Angus (2012). "Non-prescription medications: considerations for the dental practitioner". Annals of the Royal Australasian College of Dental Surgeons. 21: 88–90.
  5. ^ World Health Organization (1998). „The Role of the pharmacist in self-care and self-medication : report of the 4th WHO Consultative Group on the Role of the Pharmacist, The Hague, The Netherlands, 26-28 August 1998” (na jeziku: engleski). 
  6. ^ World Health Organization (2000). „Guidelines for the regulatory assessment of medicinal products for use in self-medication” (na jeziku: engleski). 
  7. ^ a b Mukhtar Ansari, Sociobehavioral Aspects of Medicines Use in Developing Countries Social and Administrative Aspects of Pharmacy in Low- and Middle-Income Countries, 2018
  8. ^ de Loyola Filho AI, Lima-Costa MF, Uchoa E. Bambui project qualitative approach to self-medication. Cadernos de Saude Publica. 2004;20(6):1661–9.
  9. ^ a b v KP Osemene & A Lamikanra. A study of the prevalence of self-medication practice among university students in south western Nigeria. Trop J Pharm Res 2012; 11 (4): 683–689.
  10. ^ Gelayee, Dessalegn Asmelashe (2017-01-16). „Self-Medication Pattern among Social Science University Students in Northwest Ethiopia”. Journal of Pharmaceutics (na jeziku: engleski). 2017: e8680714. ISSN 2090-9918. doi:10.1155/2017/8680714. 
  11. ^ „What is self-care?”. Global Self-Care Federation (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-12-25. 
  12. ^ „Addicted to alcohol? Here's why”. India Today (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-12-25. 
  13. ^ „Military suicide rates surge”. web.archive.org. 2010-12-12. Arhivirano iz originala 12. 12. 2010. g. Pristupljeno 2022-12-25. 
  14. ^ Abelman, Dor David (2017-10-06). "Mitigating risks of students use of study drugs through understanding motivations for use and applying harm reduction theory: a literature review". Harm Reduction Journal. 14 (1): 68. . doi:10.1186/s12954-017-0194-6.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). ISSN 1477-7517. PMC 5639593. . PMID 28985738.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  15. ^ Prochaska, Judith J.; Hall, Sharon M.; Bero, Lisa A. (May 2008). "Tobacco Use Among Individuals With Schizophrenia: What Role Has the Tobacco Industry Played?". Schizophrenia Bulletin. 34 (3): 555–567. . doi:10.1093/schbul/sbm117.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). ISSN 0586-7614. PMC 2632440. . PMID 17984298.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  16. ^ Kumar N, Kanchan T, Unnikrishnan B, Rekha T, Mithra P, Kulkarni V, et al. Perception and practices of self-medication among medical students in costal South India. PLoS One. 2013;8(8):e72247.
  17. ^ Abay SM and Amelo W. Assesment of self-medication practices among medical, pharmacy, and health science students in Gondar University, Ethiopia J Young Pharm 2010;2(3):306–310.
  18. ^ Sayed MA, Khadije J, Khirollah S, Alireza A, Mansour PV. The prevalence and affecting factors on self-medication among students of Kermanshah University of medical sciences. J Clinical and Diagnostic Research. 2016;10(5). . doi:10.7860.JCDR/2016/18018.7847.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  19. ^ a b Lukovic JA, Miletic V, Pekmezovic T, Trajkovic G, Ratkcovic N, Aleksic D, Grgurevic A. Self-medication practices and risk factors for self-medication among medical students in Belgrade, Serbia. PLoS One. 2014;9(12):e114644.
  20. ^ a b Sudesh Gyawali, P Ravi Shankar, Phanindra Prasad Poudel, Archana Saha. Knowledge, attitude and practice of self-medication among basic sciences undergraduate medical students in a medical school in western Nepal. J clinical and Diagnostic Reaserch 2015;9(12).
  21. ^ a b Albawani, S.M., Hassan, Y.B., Abd-aziz, N. and Gnanasan, S. 2016. SELF-MEDICATION PRACTICE AMONG CONSUMERS IN SANA’A CITY. International Journal of Pharmacy and Pharmaceutical Sciences. 8, 10 (Oct. 2016), 119–124.
  22. ^ a b „WMA - The World Medical Association-WMA Statement on Self-medication” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-12-26. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Tradicionalna komplementrana i alternativna medicina
Popularna medicina Samolečenje • Lečenje domaćim lekovima • Narodna medicina
Tradicionalna medicina Ajurveda • Akupunktura • Akupresura • Duhovna energetska medicina • Joga • Tradicionalna kineska medicina • Orijentalna medicina • Kvantna medicina • Makrobiotika • Moksibustija • Primenjena kineziologija • Refleksologija • Segmentna terapija • Suđok • Tradicionalna domaća medicina • Tuina • Šiacu
Metode tradicionalne, komplementarne i alternativne medicine Apiterapija • Aromaterapija • Bioenergoterapija • Detekcija štetnih zračenja • Energetska terapija • Osteopatija • Hiropraktika • Homeopatija • Haloterapija • Herbalistika • Lečenje zvukom • Lečenje verom • Magnetoterapija Naturopatija • Kvantna medicina • Kristaloterapija • Lečenje svetlom • Fitoterapija • Porodični raspored • Reiki • Rolfing • Tai či čuan • Ći gong • Su Đok • Speleoterapija • Urinoterapija • Kiselo-alkalna dijeta • Hidroterapija debelog creva


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Самолечење&oldid=27442518”