Sotir Ilić
Sotir Ilić | |
|---|---|
 | |
| Puno ime | Sotir Ilić Mumdžijski |
| Datum rođenja | 8. novembar 1873. |
| Mesto rođenja | Vlasotince, Osmansko carstvo |
| Datum smrti | 9. april 1935. (61 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, Kraljevina Jugoslavija |
Sotir Ilić (Vlasotince 8. novembar 1873 — Beograd, 9. april 1935) bio je srpski industrijalac i narodni poslanik.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen u je u Vlasotincu, od majke Kostadine Ilić rođene Jović i Koste Ilića, koji je pripadao prvoj generaciji trgovaca u toj varošici u vreme Osmanskog carstva šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka. Pored sinova Mihajla (1864—1929), Petra (1866—1927), Blagoja (1868—1916), Sotira (1873—1935), Milana (1875—1957) i Vlade (1882—1952), Kosta je imao i kćerke Vasiliju (1876—1890), koja je rano preminula i Jevrosimu - Rosku (1874—1939), koja je bila udata za leskovčanina Miku Jankovića.[1][2]
Završio je osnovnu školu u Vlasotincu, četiri razreda gimnazije u Leskovcu, a dvogodišnju Trgovačku školu u Ljubljani.[3]
Nakon završenog školovanja 1891. vratio se u Leskovac da prodaje gajtane iz fabrike u Kozaru, osnovanu 1888, pod nazivom „Kosta Ilić i kompanija”,[4]
Oko 1893. je sa Milošem Milojevićem osnovao večernju Trgovačku školu, gde je predavao knjigovođstvo i korespondenciju.[3]
Sa ocem i braćom je 1896. godine učestvovao u mobilizaciji kapitala za stvaranje novog akcionarkog društva koje je osnovalo leskovačku štofaru.[3]
Oko otvaranja fabrike bilo je problema jer nije bilo mašina i nisu znali gde i odakle da ih nabave, a nisu imali ni majstore koji bi rukovali mašinama. Iz tog razloga je Sotir sa Gligorijem Jovanovićem putovao u Bugarsku. Prerušeni u seljake, pod izgovorom da dolaze da kupuju vunu, hteli su da saznaju kakve mašne oni koriste i gde se one proizvode. Obišli su nekoliko fabrika. U nekim su im čak i pokazale mašine na kojima su proizvodile vunene tkanine. Zahvaljujući Sotiru, koji je znao nemački, saznali su da je većina mašina proizvedena u Kemnicu, u Nemačkoj. Sa tom informacijom su se vratili u Leskovac, ali pošto to nije bilo dovoljno da bi naručili mašine, jer nisu znali šta treba da poruče, zatim su odlučili da pođu u Kemnic, i tamo na licu mesta razjasne šta ime je potrebno. Sa sobom su poneli mustru vune koju su želeli da prerađuju i uzorke sukna i šajka kakve su želeli da proizvode, koje su pokazivali idući od fabrike do fabrike i raspitujući se o potrebnim mašinama za proizvodnju. I na kraju su uspeli da pronađu ono što im je potrebno, tako da su se vratili zadovoljni. Sa kupljenim mašinama su osnovali fabriku vunenih tkanina „Popović, Ilić i Kompanija”, prvu u Kraljevini Srbiji, sa sopstvenim ljudima i od domaćeg kapitala.[5]
Učestvovao je 1903. u osnivanju Leskovačke trgovačke banke i bio predsednik njenog Upravnog odbora (1903, 1908−1909, 1921). Takođe je bio deoničar Leskovačke udeoničarske štedionice (1905−1906).[3]
Bavio se i politikom. Bio je predsednik Leskovačke opštine (1906−1907). Takođe je bio narodni poslanik na listi Radikalne stranke, od smrti Sotira Tomića 1910. do 1911. I nakon Prvog svetskog rata više puta je biran za odbornika Leskovačke opštine.[6] Više godina je bio predsednik Trgovačkog udruženja. Bio je i predsednik Industrijskog udruženja u Leskovcu (1928).[6]
Oženio se Ganom, ćerkom bugarskog partnera Manuila Ilijeva. Oni su 1911. godine, u tadašnjoj Novoj ulici u Leskovcu podigli Palatu, po projektu arhitekte Svetozara Jovanovića. Gradnja kuće je poverena najboljim majstorima koji su dovedeni iz Bugarske, glavni investitor je bio Manuil Ilijev, a kuća je nazvana po njegovoj ženi Čoni. Palata Sotira Ilića jedan je od retkih sačuvanih primeraka graditeljstva sa početka HH veka u Leskovcu. Proglašena je 1989. godine za spomenik kulture.[5]
Pošto Sotir Ilić nije imao potomstvo, usvojio je ćerku iz familije Prikić, odakle je supruga Gligorija Petrovića.[7]
Odlikovan je Ordenom Svetog Save V, IV i III reda.[3]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Stanković & 7. 3. 2017, str. 8.
- ^ Stanković & 4. 3. 2014, str. 20.
- ^ a b v g d Prikić 2009, str. 169.
- ^ Prikićc2009, str. 169.
- ^ a b Dimitrijević 2015.
- ^ a b Prikić 2009, str. 170.
- ^ 2015.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Stanković, Saša Z. (07. 03. 2017). „Kosta Ilić Mumdžija u istoriji i predanju” (PDF). Naše Vlasotince. Vlasotince: Narodna biblioteka Desanka Maksimović. 7: 8—9. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 03. 2023. g. Pristupljeno 14. 01. 2019.
- Stanković, Saša Z. (04. 03. 2014). „Vlada Ilić Vlasotinčanin na čelu Beograda” (PDF). Naše Vlasotince. Vlasotince: Narodna biblioteka Desanka Maksimović. 4: 20—21. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 01. 2021. g. Pristupljeno 14. 01. 2019.
- Prikić, Radivoje (2009). Popov, Čedomir, ur. Srpski biografski rečnik, knjiga 4, I-Ka. Novi Sad: Matica srpska. str. 169—170. ISBN 978-86-7946-037-0.
- Dimitrijević, Nebojša (2015). Leskovac 101 (PDF). Leskovac: Leskovac : Paprika Ripablik. ISBN 978-86-919265-0-2. Pristupljeno 16. 01. 2019.
- Saša, Stanković (2016). Taki, Srba, ur. Vlasotinačko preduzetništvo - svedok vremena: Prduzetnički duh Vlasotinčana, nastanak i dometi (PDF). Vlasotince: Udruženje Loza. ISBN 978-86-87321-16-8. Pristupljeno 18. 01. 2019.
Vidi još[uredi | uredi izvor]