Влада Илић

Влада Илић (рођен 1882., Власотинце, Кнежевина Србија - умро 3. јул 1952., Београд, СФР Југославија), био је српски индустријалац, председник београдске Индустријске коморе и Централне индустријске корпорације Југославије, градоначелник Београда од 10. јануара 1935. до 13. септембра 1939. године. Створио је пословну империју, која је имала у свом поседу 17 фабрика већином из текстилне бранше (штофаре), Електрично предузеће Србија и бројне некретнине.

Биографија

Влада Илић је рођен у Власотинцу 1882. године као најмлађи од шесторице синова, мајке Костадине Илић рођена Јовић и Косте Илића који је припадао првој генерацији трговаца у тој варошици у време Османског царства шесдесетих и седамдесетих година 19. века. Поред синова Владе, Сотира, Михајла, Милана, Петра и Благоја, Коста је имао и кћерку Јевросиму - Роску која је била удата за лесковчанина Мику Јанковића, а живели су у Београду. Пошто су се Влада и Сотир интерсовали за учење и били врло радознали и жељни знања, отац Коста је одлучио да их пошаље на школовање у иностранство. Влада и Сотир завршили су техничку школу у Љубљани у Аустроугарској, а затим и текстилни факултет у Ахену. Влада је одлично говорио три језика - немачки, француски и енглески. Ово школовање отац Коста им је омогућио јер је разрадио посао у мануфактури гајтана у Лесковцу коју је купио 1896. године када је Влада имао 14 година. Главни догађај у породици Илић се десио када је Влада оженио Олгу, унуку чувеног бачког велепоседника из Аустроугарске Лазе Дунђерског, акцинара Српске банке из Загреба. Олга је добила знатан мираз, а овај брак је створио пословно партнерство између две породице, Илића и Дунђерских.

Влада Илић и комп.

За више информација погледајте чланак Влада Илић и комп.

Коста Илић тада са синовима одлучије да прошири своје пословање куповином фабрике у главном граду Краљевине Србије. Коста је са синовима купио фабрику чоје 1906. године од Немца Евгенија Михаела на Карабурми у Београду. У овој фабрици, која је подигнута на Карабурми 1897., имао је велико учешће Карл Волф, индустријалац из Немачке, који је уједно био власник и фабрике за прераду кудеље у Врању. Пошто су обе фабрике биле повезане прешле су у власништво породице Илић. Породица Илић је тада у свом власништву имала три фабрике, фабрику гајтана у Лесковцу, фабрику чоје у Београду и фабрику кудеље у Врању. Тада је основан такстилни пословни концерн под називом „Коста Илић са Синовима и Комп.“ Компанија је 1910. године прерасла у акционарско друштво, са капиталом од 3.000.000 динара у злату. Главни акционари су били браћа Илић, а велики удео је имала Српска банка из Загреба, преко Лазе Дунђерског. Друштво се бавило подизањем фабрика, оснивањем филијала и индустријским и трговачким пословима. Браћа Илић предвођени Владом су дошли у посед енглеске технологије за производњу текстила јер су уочи Првог светског рата откупили текстилну фабрику „Кромптон Лтд“ у Београду од Угарске текстилне индустрије (Ungarische Tehtilindustrie), у којој је породица Дунђерски била акционар. Ова текстилна индустрија је била наследница ткачке фабрике „Хатерлеу & Кромптон“ чији је повереник био, београдски трговац Божа Живковић, који је саградио претходно савремену радионицу за ткање са рабојем која је радила по технологији чувеног енглеског проналазача Хатерлија. Куповином ове фабрике са најсавременијом енглеском технологијом компанији Илић је много значило за даљи развој. Након Првог светског рата фабрика на Карабурми је била обновљена финансијским средствима Народне банке, а и репарацијом из Немачке на име ратне одштете, у висини од 9.722.000 динара.

Градоначелник Београда

Градоначелник Београда Влада Илић је био од 10. јануара 1935. до 13. септембра 1939. године. На тој градској функцији показао се изузетно способан за вођење јавних послова. Градоначелник Влада Илић је извршио крупне реформе у градској општини, умањио цену електричне енергије и на тај начин утицао на развој занатских радионица. Средио је финансијске прилике у градској општини у трошаринској политици. Створио је на тај начин могућност за јавне радове у великим размерама. Радио је на решавању социјалних проблема, изградњи радничких станова, здравствених установа и дечјих прихватилишта, школа, уклањана баруштина, изградњи паркова. На самом почетку његовог мандата свечано је отворен нови висећи мост преко реке Саве који је понео име „Мост Витешког краља Александра I“. Тај мост се сматра за један од најлепших мостова који је саграђен у Југославији током 20. века. Такође на самом почетку његовог мандата отворен је још један мост, овог пута преко Дунава, који је спојио Београд и Панчево, био је то друмско - железнички мост који је понео име „Краљ Петар II“. Преко тог моста тада је отворена и нова железничка пруга која је такође спојила Београд са Панчевом. Траса нове железничке пруге је полазила од Главне железничке станице, па Карађорђевом улицом, уз реку Саву ишла је испод Доњег града Београдске тврђаве, а затим обалом Дунава, где се налазила индустријска градска четврт, и Илићеве текстилне фабрике, излазила на нови мост и даље преко банатске равнице улазила у Панчево. За време Илићевог мандата отворена је трамвајска линија од Београда до Земуна, подигнуто је Сајмиште на левој обали Саве, започета изградња Храма Св. Саве, подигнута Главна пошта, изграђени нови путеви и тргови, отворен Градски золошки врт и др. Золошки врт је 11. јула 1936. године од својих пара и на свом имању основао Влада Илић. Золошки врт је тада био двоструко већи него данас и простирао се све до Небојшине куле.

Одузимање имовине

Владу Илића су ухапсиле нове револуционарне власти марта 1945. године и извеле на суђење још док се Други светски рат није завршио. Осуђен је, 26. марта 1945. од стране Војног суда Команде граде Београда решењем под ознаком 333/44, а неколико дана касније, 5. априла 1945. је и Виши војни суд донео пресуду која носи ознаку 237/45. У обе пресуде као главна кривица Влади Илићу је наведена да су његове текстилне фабрике радиле током рата и на тај начин јачале ратни потенцијал окупатора, а глави разлог је била намера нових власти да конфискују целокупну његову имовину. То је урађено за мање од две године на суђењу, 17. јануара 1947. године пред Среским судом за Рејон Град Београда, који је донео пресуду решењем под ознаком 153/42-02 и чиме је целокупна његова имовина конфискована.

Рехабилитација

Окружни суд у Београду је фебруара 2009. усвојио захтев за рехабилитацију Владе Илића и ништавном прогласио пресуду Војног суда из 1946. године.

Спољашње везе

• Комадање богатства магната Илића, Политика, друштво, Александар Апостоловски, 8. децембар 2009.
• Наследници Владе Илића огорчени, вести Б92 на сајту јутјуб.
• Вила првог градоначелника, Данас, Б. Цвејић, 14. децембар 2008.
• Влада Илић - градоначелник који је имао визију, Блиц, Ј. Илић, 13. јул 2009.
• Најбогатији Србин умро го и бос, Блиц, Бранислав Кривокапић, 27. децембар 2009.
• Власотинсе поносно на Владу Илића, Политика, М. Момчиловић, 9. децембар 2010.