Ustav Srbije iz 1838.
Ustav Knjažestva Serbije iz 1838. godine često se naziva Turski ustav, jer je izdat u formi turskog fermana. Na ovaj način Turska je želela da pokaže da je Srbija u vazalnom položaju prema njoj.
Borba za Ustav[uredi | uredi izvor]
Ukidanje Sretenjskog ustava[uredi | uredi izvor]
Sretenjski ustav nije bio dugog veka. Rusija i Porta nisu opravdavali Miletinu bunu, pa su knez i Senat pretpostavljali da neće prihvatiti ni Ustav. Zato su poslali diplomatu Mihaila Germana u Carigrad i preko njega pisma za Portu i Bunjetova, ruskog izaslanika u turskoj prestonici. Ustav je suspendovan dok Bunjetov i Porta zajednički ga ispitaju i poprave. Primedbe su se očekivale do Đurđevdana kada bi Skupština ponovo primila izmenjeni ustav. Knez je pred njima branio ustav, odnosno bio je spreman da prihvati bar deo njegovih odredbi. Bunjetov nije prihvatio ustav; Porta je bila blaža. To je uticalo na kneza da donese odluku da suspenduje ustav, što je i njemu samom odgovaralo. Čitav teret odgovornosti svalio je na Dimitrija Davidovića. Na opoziciju nije smeo udariti. Ustav je konačno suspendovan 11. aprila.
Bez obzira na kratku primenu, Sretenjski ustav je ostavio trag u razvoju srpske ustavnosti. Njegove odredbe su predstavljale nadahnuće kasnijim ustavima. U Republici Srbiji Sretenje predstavlja najveći državni praznik, proslavlja se 15. februara, kao uspomena na Sretenjski ustav iz 1835. i na dan podizanja Prvog srpskog ustanka 1804. godine.[1]
Ustavni nacrti kneza Miloša[uredi | uredi izvor]
Knez Miloš je nakon ukidanja Sretenjskog ustava imao već dva spremljena ustava. Bio je veoma radostan kada je dobio pismo ruskog poslanika koji mu je odobrio kratak plan za izradu novog ustava. Prvi ustavni nacrt sastavio je Stefan Radičević, a drugi posebna komisija koju su, između ostalih, činili i Avram Petronijević, Aleksa Simić, Jakov Živanović i Stefan Radičević. Knez je na Đurđevdan sakupio u Požarevcu najistaknutije političare i Savet i sastavio nacrt ustava. Taj nacrt poneo je Todor Hebrez u Carigrad. Hebrez je predvodio osmu deputaciju koju je Miloš slao u tursku prestonicu tokom svoje prve vladavine. Ubrzo nakon što je Miloš poslao Hebreza u Carigrad, u Beograd je stiglo pismo Karla Neselroda koje je obaveštavalo o carevom negodovanju zbog izbijanja Miletine bune u Srbiji i donošenja novog ustava. Car je izjavio da će poslati barona Rikmana da „urazumi“ Srbe i pomogne uspostavljanju zakonitog poretka u zemlji. Hebrez je u Carigradu predao ustavni nacrt Bunjetovu, koji ga je poslao u Petrograd. Knežev nacrt ustava imao je razlike u odnosu na Sretenjski, pogotovo po pitanju uređenja vrhovne vlasti, ali je imao i neka potpuno prepisana poglavlja. Ustavni nacrt Stefana Radičevića koncentrisao je u kneževim rukama gotovo svu vlast. U njemu se po prvi put javlja ideja da se Knjažestvo Srbija stavi pod garanciju pet velikih sila. Deo o građanskim pravima gotovo je u potpunosti isti kao u Sretenjskom ustavu. Zakonodavnu vlast dele knez i Savet, izvršnu ima samo knez, a sudska je nezavisna. Knez ima nadmoćniju zakonodavnu vlast jer, preko ministara, ima pravo zakonodavne inicijative. Knez i Savet ne mogu suditi, a ustanovljen je poseban Kasacioni vrhovni sud. Sva izvršna vlast je u rukama kneza, a obavlja je preko vlade. Knežev predstavnik je istovremeno i ministar spoljnih poslova i drugi čovek posle kneza.
Ustavno pitanje 1835—1837.[uredi | uredi izvor]
Tokom svoje misije, baron Rikman je neprestano isticao da je ustav nepotreban za Srbiju. Međutim, on je ipak primio jedan nacrt ustava koji je na brzinu izrađen od strane komisije u Srbiji. Pitanje ustava je za Ruse bilo drugorazredno u odnosu na pitanje uzroka izbijanja Miletine bune, te je Bunjetov izveštaj o ustavnom pitanju dobio tek dva meseca kasnije. Tako Srbija 1835. godine nije dobila ustav. Maja sledeće godine stigao je odgovor iz Petrograda. Car je odbacio Hebrezov ustavni nacrt kao nesavršen. Pravi razlog je bio taj što je nacrt previše podsećao na Sretenjski ustav i, prema stavu Rusije, bio previše napredan za Srbiju. Knez je na običnom parčetu papira dobio instrukcije o tome koje delove nacrta treba izmeniti.
Engleska se 1837. godine umešala u ustavnu problematiku što je navuklo neprijateljstvo Rusije. Iz Petrograda je poslat Dogloruki da ispita stanje u Srbiji, odnosno uzroke koji su doveli do sukoba kneza i opozicije (ustavobranitelja). Po instrukcijama Doglorukog, knez je izdao zakone od ustavnog značaja u vidu ukaza. Ukaz je bio kompromisno rešenje koje je trebalo zadovoljiti sve strane. Međutim, u ustavnu problematiku umešao se i Savet koji otvoreno staje na stranu opozicije. Tako se ustavno pitanje nastavlja. Početkom 1838. godine u Kragujevcu radi jedna ustavna komisija koja je sastavila nacrt koji je predat Jovanu Hadžiću. Ovaj pravnik odbacio je kragujevački nacrt. Opozicija se povezala sa Hadžićem koji postaje pravni savetnik ustavobraniteljske stranke. U rad ustavotvorne komisije mešao se i ruski poslanik Vašćenko. On je bio u kontaktu sa Avramom Petronijevićem koji je bio glavni ruski čovek prilikom rešavanja ustavnog pitanja i duša ustavobraniteljske opozicije. Radio je po ruskim instrukcijama. Petronijević je predvodio i devetu deputaciju koja je u Carigradu učestvovala u izradi Turskog ustava.
Deveta deputacija u Carigradu[uredi | uredi izvor]
Porta je 1837. godine napustila ulogu posmatrača i preuzela na sebe značajnu ulogu u donošenju novog ustava. Beogradski vezir dobio je izveštaj da traži da u Carigrad dođe dvočlana srpska deputacija koja će izraditi ustav. Jedan od članova morao je biti Avram Petronijević, jedan od vođa opozicije knezu. Drugi deputat bio je Jakov Živanović, knežev sekretar, ličnost od koje se Petronijević daleko bolje snalazio u carigradskim krugovima. Miloš je svojevoljno deputatima pridodao i pukovnika Jovanču Spasića, koji se u ustavnu problematiku nije razumeo, ali je znao grčki i turski jezik, pa je tako mogao da proverava Petronijevića, pošto Živanović nije znao te jezike. Ovo je bila deveta, poslednja deputacija koju je Miloš poslao tokom svoje prve vladavine. Deputate je aprila meseca u Carigradu primio ministar spoljnih poslova Mustafa Rešid-paša. Deputati su dobili novac za podmićivanje koga nisu potrošili na način koji bi zadovoljio kneza. Porta je od početka bila naklonjenija opoziciji nego knezu. Takvom stavu doprineo je Petronijević, rusko poslanstvo i beogradski vezir, knežev protivnik. Porta je izradila tri nacrta ustava. Konačan nacrt urađen je na osnovu kompromisa sa ruskim i engleskim poslanikom. Rusija i Porta bili su zadovoljni urađenim, knez nije. Deputati su se vratili u Kneževinu marta 1838. godine. Slobodan Jovanović je izneo mišljenje da je Ustav iz 1838. godine delo Avrama Petronijevića. On je u tajnim dogovorima sa ruskim poslanikom i Portinim činovnicima izdejstvovao da se u ustav unesu ideje opozicije o ograničenju kneževe vlasti. Izdavanjem Turskog ustava u vidu Četvrtog hatišerifa rešeno je ustavno pitanje u Srbiji. Krajem marta on je odštampan u velikom tiražu i poslat svakom selu i varoši.
Sadržina Ustava[uredi | uredi izvor]
Centralni organi vlasti su 1. knez sa njegovim ministrima i 2. Savet. Nastojeći da se reši sukob između kneza i Sovjeta, Turski ustav predviđa da knez i Sovjet zajedno upravljaju Srbijom.[2]
Potvrđeno je nasledno kneževsko dostojanstvo porodici Miloša Obrenovića. Knez je na čelu uprave, ima zakonodavnu vlast, imenuje činovnike, izvršuje zakone, vrhovni je zapovednik vojske. Ima pravo da imenuje tri ministra, koji će sačinjavati vladu: ministra unutrašnjih poslova, finansija i pravosuđa. Na čelu Knjažeske kancelarije je knežev namesnik u svojstvu ministra spoljašnjih poslova. Ministri zasedaju u Savetu. Ograničena je kneževa vlast. Knez je mogao da izabere predsednika i 16 članova Sovjeta, međutim nije mogao da ih smeni dok se pred Portom ne bi dokazala njihova krivica. Na osnovu člana 17 Turskog ustava, bilo je omogućeno mešanje Porte u unutrašnje srpske poslove.[2]
Ustavom su predviđena četiri popečitelja (ministra), od njih su tri na čelu resora unutrašnjih poslova, finansija i pravosuđa, a četvrti "popečitelj Knjaževe kancelarije" koji je bio knežev predstavnik i istovremeno imao ulogu ministra inostranih poslova. Ministri nisu sačinjavali vladu, u obavljanju svojih dužnosti su nezavisni jedan od drugog, svaki ima svoju kancelariju.[2]
Savet je sastavljen od 17 najuglednijih srpskih starešina. To mora biti srpski državljanin, stariji od 35 godina, koji poseduje nepokretna dobra. Predsednika i članove Saveta imenuje knez. Savetnici ne mogu biti smenjeni, sem ako ne povrede ustav i zakone. Osnovne funkcije Saveta su: 1. razmatranje zakona, uredbi i visina dažbina 2. određivanje plata i uvođenje novih zvanja 3. rešavanje državnog budžeta 4. pripremanje zakona o vojsci. Savet može podnositi zakonske predloge knezu. Svaki knežev pravni akt mora prvo odobriti Savet.
Narodna skupština nije predviđena. Starešine su se plašile Miloševog uticaja na Narodnu skupštinu; Porta je znala da na nju neće imati uticaj; dok Rusija ni sama nije imala tu instituciju.[traži se izvor]
Sudovi su nezavisni članom 44. Postoje tri kategorije sudova: 1. primiritelni 2. prvostepeni i drugostepeni okružni sud 3. apelacioni sud je najveća sudska instanca. Primiritelni sudovi su imali ulogu mirovnih sudova (ukoliko je stranka nezadovoljna njihovom presudom, mogla je da se žali okružnom sudu). Pravi prvostepeni sudovi su bili okružni sudovi, dok je apelacioni sud bio druga sudska instanca. Sudije okružnih sudova i Apelacionog suda su uživale stalnost i mogle su izgubiti sudijsku funkciju samo za krivicu koja je dokazana u sprovedenom postupku.[2]
Izvršena je podela između sudske i izvršne vlasti jer se predstavnici izvršne vlasti nisu mogli mešati u sudske poslove.[2]
Uprava. Srbija je podeljena na 17 okruga. Okruzi su podeljeni na srezove, a oni na sela.
Građanska prava su takođe zagarantovana. Proklamovana prava građana su: sloboda trgovine, sloboda veroispovesti, nepovredivost imovine, zaštita od neosnovanog gonjenja i uznemiravanja i sl.Sudski su zaštićena lična i imovinska prava. Ne postoji kazna konfiskacije imanja, niti institucija kolektivne odgovornosti. Feudalni odnosi su konačno ukinuti. Ukida se kuluk a propisana je obaveza plaćanja danka (poreza).[2]
Akti o ustrojstvu Saveta i centralne uprave[uredi | uredi izvor]
Akti o ustrojstvu su doneti 29. maja 1839. sa ciljem da razjasne odredbe Ustava. Nakon što ih je potpisao, knez Miloš Obrenović je abdicirao 1. juna. Miloš se odlučio na ovaj potez jer je aktima proširena vlast Saveta na račun kneževe vlasti. Po aktima o ustrojstvu savetnike i ministre predlaže Savet. Knez može postavljati ministre samo iz reda savetnika, a kada ih otpusti oni se vraćaju u Savet. Zakonski predlog pretresa Savet te ga šalje na potvrdu knezu, a potom se proglašava u propisanoj formi u Savetu. Savetnicima je sudio Kasacioni sud u prvom stepenu, a u drugom stepenu sam Savet. Ministri su potčinjeni knezu u poslovima njegove nadležnosti i Savetu u poslovima za koji je on zadužen.[traži se izvor]
Posledice Ustava[uredi | uredi izvor]
Turskim ustavom je razdvojena upravna i sudska vlast. Centralna uprava je podeljena na ministarstva. Srbija je postala ograničena ustavna monarhija sa smanjenom ulogom kneza. Ovaj ustav je postao temelj ustavobraniteljskog režima.[3]
Turski ustav je predstavljao odraz stvarnog statusa Srbije i unutrašnjih prilika u Srbiji, iako je bio korak nazad u odnosu na Sretenjski ustav, jer je značio odustajanje od samostalnog rešavanja ustavnog pitanja. Donošenje takvog ustava, knez Miloš doživljava kao lični poraz i, posle neuspešnog pokušaja pobune u vojsci, abdicirao je i napustio Srbiju u junu 1839. godine.[4]
Ovaj ustav je formalno bio na snazi sve do 1869. godine. Za vreme druge vladavine kneza Mihaila (1860 - 1868) doneti su tzv. ustavni zakoni koji su propisali organizaciju vlasti centralnih državnih organa na drugačiji način od Turskog ustava i tako njegove odredbe o tim pitanjima stavili van pravne snage. Na taj način dolazi do apsurdne pravne situacije: formalnopravno Turski ustav je bio na snazi sve do Ustava iz 1869. godine; u stvarnosti, njegove odredbe u pogledu organizacije vlasti bile su mrtvo slovo na papiru, a primenjivane su odredbe tzv. ustavnih zakona kneza Mihaila.[4]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Zoran S. Mirković (2017). Srpska pravna istorija. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. str. 130.
- ^ a b v g d đ Zoran S. Mirković (2017). Srpska pravna istorija. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. str. 131.
- ^ Jelavich & Jelavich 1986, str. 61.
- ^ a b Zoran S. Mirković (2017). Srpska pravna istorija. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. str. 132.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Priredili: Petrov, Vladan; Simović, Darko i Radojević, Mijodrag (2021). Srpski ustavi - Ustavi Kneževine i Kraljevine Srbije sa ustavnim aktima od Prvog srpskog ustanka, Knj. 1. Beograd: Službeni glasnik. str. 396. ISBN 978-86-519-2725-9. Arhivirano iz originala 17. 07. 2023. g. Pristupljeno 17. 07. 2023.
- Ustavi Kneževine i Kraljevine Srbije 1835—1903, Beograd, Naučna knjiga, 1988.
- Ljubomirka Krkljuš: Pravna istorija srpskog naroda, Novi Sad 2002.
- Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (1986). The Establishment of the Balkan National States, 1804-1920. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-96413-3.
- Radoš Ljušić; Kneževina Srbija (1830—1839), SANU, Beograd 1986.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
