Кнежевина Србија
| Кнежевина Србија |
|||||||
|
|||||||
| Географија | |||||||
| Континент | Европа | ||||||
| Регија | Балканско полуострво | ||||||
| Химна | Боже правде | ||||||
| Престоница | Крагујевац, Београд |
||||||
| Друштво | |||||||
| Званични језици | Српски језик | ||||||
| Религија | Православље | ||||||
| Валута | Динар | ||||||
| Владавина | |||||||
| Титула владара | кнез | ||||||
| Владар | Милош Обреновић Милан Обреновић Михаило Обреновић Александар Карађорђевић Милан Обреновић |
||||||
| Историјско доба | Нови вијек | ||||||
| Оснивање | 1815 | ||||||
| Престанак | 1882 | ||||||
| Статус | Бивша држава | ||||||
| Догађаји | |||||||
| Други српски устанак | 11./24. април 1815 | ||||||
| Хатишериф | 1830. | ||||||
| Светоандрејска скупштина | 1858 | ||||||
| Предаја утврђених градова | 6. април 1867 | ||||||
| Први српско-турски рат | 1876-1877 | ||||||
| Други српско-турски рат | 1877-1878 | ||||||
| Претходници и наследници | |||||||
| Претходиле су: | Наследиле су: | ||||||
 |
.svg){kind=small} |
||||||
| [[Портал:]] | |||||||
- За чланак о кнежевини Србији у средњем веку, погледајте чланак кнежевина Србија, а за чланак о филму Кнежевина Србија (филм).
Кнежевина Србија, уставно име Књажевство Србија, постојала је у периоду од 1815. до 1882. године. Настала је после Другог српског устанка и постојала све док 1882. године није проглашена у Краљевину Србију.
Садржај |
Српска револуција [уреди]
 |
За више информација погледајте чланак Српска револуција |
Српски отпор Османској доминацији, дуго година латентан, нарочито је узео маха почетком 19. века, букнувши у Првом и Другом српском устанку 1804. и 1815. године. Османско царство се у то време већ налазило у стању дубоке кризе без перспективе на опоравак, што се посебно тешко одражавало на хришћанске народе који су у њему живели.
Срби су подигли не само националну него и социјалну револуцију, након које је Србија почела да хвата корак са осталим европским државама, прихвативши вредности грађанског друштва. Као резултат ових устанака и потоњих ратова против Отоманске империје, формирана је независна Кнежевина Србија, која је била међународно призната 1878. године.
Аутономија кнеза Милоша [уреди]
По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се определио за стварање и јачање српске државности кроз дипломатске методе и постепено освајање државних овлашћења од Османског царства. Период од 1815. до 1830. године обележен је стварањем аутономних српских органа по селима, окрузима и нахијама, чија су овлашћења постепено расла. Но, карактеристичан је и апсолутизам кнеза Милоша, који је практично преузео турске методе власти, успоставио сопствени феудални систем и успоставио монополе на трговину од којих се обогатио. Практично, живот просечног становника није се битније побољшао од турског времена. За будућност Србије од значаја је Хатишериф 1830. године, којим је Србија прешла од провинцијског у статус вазалне кнежевине, уз друге значајне одредбе. Србија је хатишерифом добила слободу вероисповести и да у Београду за митрополита може бити биран Србин уместо дотадашњих Грка, тако је 1831. изабран митрополит београдски Мелентије Павловић.
У народним масама јачао је отпор према Милошевом апсолутизму, који ће довести до неколико већих буна, а после Милетине буне и до доношења кратковеког Сретењског устава од 1835. године, првог српског устава. Коначно ограничавање Милошеве власти уследиће Турским уставом 1838. године, после чега ће кнез Милош абдицирати. У овом периоду основана прва гимназија у Србији 1833, прво позориште Књажевско-српски театар 1835, 1838. је основан Лицеј, претеча Универзитета у Београду. Престоница Кнежевине Србије је у том периоду више година била у Крагујевцу.
После кнеза Милоша формално је власт преузео његов старији син Милан који је био слабог здравља и убрзо умро непотписавши ниједан документ као кнез Србије. После њега на власт је дошао Милошев млађи син Михаило. После трогодишње прве владавине кнеза Михаила, уследила је смена династија и на престо је 1842. дошао Карађорђев син кнез Александар Карађорђевић. Тада је и престоница пренета у Београд.
Уставобранитељи [уреди]
Период владавине кнеза Александра Карађорђевића (1842-1858) познат је као период владе уставобранитеља, јер су праву власт имали чланови Државног савета, који су заправо чинили једно олигархијско тело. Назив уставобранитељи потиче од њиховог залагања за строго поштовање Турског устава. Овај период представљао је период развоја Србије, јер су уставобранитељи своја широка овлашћења користили за доношење бројних закона, изградњу првих индустријских постројења и установљавање институција од значаја за младу државу. Србија добија бирократски апарат, а започиње се и политика слања младих и перспективних студената на чувене иностране универзитете. После Кримског рата, који је завршен Париским миром, основане су две комисије у вези са Дунавом. Србија је учествовала у једној од њих, у Обалској дунавској комисији, од 1857. године. То је први пут да Србија, као вазална Кнежевина, учествује у раду неке међународне комисије. Статус Србије после Париског мира је стављен под „заједничку гарантију свих сила уговорница": Русије, Аустрије, Француске, Уједињеног Краљевства, Сардиније и Пруске. У Србији је тада забрањено свако војно посредовање, без сагласности свих сила уговорница. Период уставобранитеља окончан је сукобом између кнеза и Савета, што је неочекивано резултовало враћањем на престо кнеза Милоша и његовом краткотрајном другом владавином. После његове смрти, 1860. године на престо по други пут долази кнез Михаило.
Влада кнеза Михаила [уреди]
Период владавине кнеза Михаила обележен је на спољашњем плану великим напретком у погледу самосталности Србије. Кнез Михаило је упорном политиком успео да издејствује повлачење турских посада из српских градова 1867. године, последњи утврђени градови били су: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко. Овом догађају предаје градова претходио је сукоб са Турцима 1862. и бомбардовање београдске вароши од стране Турака из калемегданске тврђаве.
Кнез Михаило је поставио и темеље будућој српској војсци. Постојали су и планови о формирању веће антитурске коалиције (са Бугарском, Грчком, Црном Гором) и коначном протеривању Турске са Балкана.
На унутрашњем плану кнез Михаило владао је апсолутистички, а важећи Турски устав је променио низом органских закона без сагласности Порте, што је требало да покаже самосталност Србије и на унутрашњем плану. Период друге владавине кнеза Михаила карактерише прерастање Лицеја у Велику школу 1863. године што представља помак у високом школству Србије. Велика школа била је смештена у Капетан-Мишино здање које је поклонио Миша Анастасијевић „своме отечеству“ и 1905. је трансформисана у универзитет. Кнез је 1864. распустио Друштво српске словесности и уместо њега основао Српско учено друштво, ово су били претходници данашње Српске академије наука и уметности. Тих година је почела изградња и Народног позоришта које је почело са радом 1869.
Лични режим кнеза, који би се могао назвати и просвећеним апсолутизмом (јер је кнез улагао напоре у модернизацију и реформе у Србији) створио је отпор код одређених либералних кругова у Србији, који ће преузети екстремне кораке у уклањању кнеза са власти. Под околностима које до данас нису разјашњене, кнез Михаило убијен је 29. маја, 1868. године у Кошутњаку. Будући да кнез Михаило није оставио законитих потомака за наследника је изабран унук Милошевог брата Јеврема, Милан Обреновић. Власт је у име малолетног кнеза Милана преузело Намесништво. Намесништво је било трочлано и чинили су га: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић.
Независност Србије и стварање краљевине [уреди]
Ипак, на међународном плану, Србија је још увек, 70 година после Првог српског устанка, третирана као део Османског царства. Намесништво ће владати до 1872. године, а 1869. године биће донет Намеснички устав, који ће омогућити први продор парламентаризма у Србију. Кнез Милан преузеће престо 1872. године. Овај изузетно значајан период за Србију обележен је ратовима против Турске (Српско-турски ратови (1876—1878)) и добијањем независности Србије 1878. године после Берлинског конгреса. После српско-турских ратова, Србија је након повлачења Русије имала мање шансе да у догледно време буде међународно призната. Након Берлинског конгреса дотадашња Србија проширена је за четири округа и најзад међународно призната од Аустроугарске, Немачке, Уједињеног Краљевства, Русије, Француске и самог Османског царства. 1876. у Србији је основан Црвени крст.
У Србији се уводе политичке странке званично 1881. године, од којих ће најзначајнију улогу имати Народна радикална странка.
Кнежевина Србија је, захваљујући подршци Аустроугарске 1882. године уздигнута на ранг краљевине и постаје Краљевина Србија, а Милан Обреновић постаје њен први нововековни краљ.
-
Кнежевина Србија 1817.
-
Кнежевина Србија 1833.
-
Кнежевина Србија 1878.
Демографске прилике [уреди]
Пре Првог српског устанка у Србији је живео знатан број муслимана[1]. Након повлачења Турака са територија под контролом Срба, долази до уништавања муслиманских верских здања и великих исељавања муслиманског становништва, што је често попримало размере верских прогона.[1] У Београду је некада постојало око 270 џамија, које су скоро све порушене, осим једне, Бајракли џамије.[1] Џамије су рушене и у другим градовима који су били у саставу кнежевине Србије. Тако су у Ужицу порушене 34 џамије, у Смедереву 24 итд.[1]
На међународној конференцији у Канлиџи на Босфору, 22. новембра 1862. године, је договорено исељавање муслимана из Србије.[2]
Тих година многи муслимани, као избеглице, прелазе у Босну или Новопазарски санџак, који још увек није био у саставу Србије. У Босанску Костајницу крајем 1862. и почетком 1863. године долазе муслимани из Шапца, Ваљева и Ужица.[2] Многи муслимани, избегли из Србије 1862. и 1863. године, су насељени у Зворнику, који је тада био у саставу Босанског пашалука.[3]
Референце [уреди]
- ^ а б в г Ahmet Alibašić, Muslimani jugoistočne Evrope[мртва веза]
- ^ а б Исељавање муслиманског становништва из Кнежевине Србије у Босански вилајет (1862-1867), Знакови времена, бр. 12[мртва веза]
- ^ „Šljivo Galib, The Coming of the Muslim Exiles from the Principality of Serbia to the Zvornik Kajmakamluk in 1863“. Ceeol.com Приступљено 13. 1. 2012.
Види још [уреди]
Спољашње везе [уреди]
- Документарни филм „Кнежевина Србија“
- Шумадија без турбана („Вечерње новости“, фељтон 18-25.2.2010)
- Владимир Стојанчевић: Србиај у време Кримског рата 1853-1856, Зборник Матице српске за историју, број 55, 1997. године
