Слободан Јовановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Слободан Јовановић

Портрет Слободана Јовановића који је насликао Урош Предић 1931.
Портрет Слободана Јовановића
који је насликао Урош Предић 1931.

Биографија
Датум рођења 3. децембар 1869.
Место рођења Нови Сад (Аустроугарска Аустроугарска)
Датум смрти 12. децембар 1958.
Место смрти Лондон (Уједињено Краљевство Велика Британија)
Мандат(и)
Председник владе Краљевине Југославије у егзилу
11. јануар 194226. јун 1943.
Претходник Душан Симовић
Наследник Милош Трифуновић

Слободан Јовановић (Нови Сад, Аустроугарска, 21. новембар/3. децембар 1869Лондон, Уједињено Краљевство, 12. децембар 1958) је био српски правник, историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 194111. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 194226. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897—1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба (19371941). После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Умро је у Лондону, у деведесетој години, као апатрид. Један од водећих српских интелектуалаца званично је рехабилитован тек 2007. године.

Биографија[уреди]

Женева, 1890. Слободан Јовановић током студија.

Рођен је 3. децембра 1869. у Новом Саду, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене, становали су у кући у Милетићевој улици број 3. Од средине 1872. његова породица живи у Београду. 1879. полази у Прву београдску гимназију, тада седморазредну и смештену у левом крилу Капетан-Мишиног здања. Године 1886. завршио је Прву мушку гимназију у Београд. После боравка у Минхену (1886/87.) и Цириху од 1. априла 1890. студирао је права у Женеви, Швајцарска, као државни стипендиста Краљевине Србије. Потом је студије наставио 1891. године на Слободној школи политичких наука у Паризу. Наредне године, 1892., се враћа у Србију где добија прву државну службу, у суду, а потом у Министарству иностраних дела у Београду. Слободан Јовановић је 1893. упућен за аташеа у српско посланство у Цариграду, Османско царство, где остаје до 1894. На овом положају радио је на побољшању положаја Срба у Турској. У МИП-у је у Просветном одељењу које се бавило српском пропагандом (школским и црквеним питањима) у Македонији. Слободан Јовановић објављује 1895. године студију „О друштвеном уговору“, критику Русоове теорије друштвеног уговора. Налази се у групи окупљеној око 1894. конзервативног (у смислу Дизраелијевог конзервативног парламентаризма) листа „Ред“, која је наредне године (1895) наставила да сарађује у „Српском прегледу“ Љубомира Недића, професора филозофије на Великој школи. Објављује своје радове у бројним часописима, укључујући и 1896. у мостарску „Зору“.

Слободан Јовановић у Београду, 1896.

Године 1897. је изабран за ванредног професора на Правном факултету Велике школе у Београду. Исте године објављује своје приступно предавање „О суверености“. Године 1899. објављује дело под називом „О дводомном систему“ у којем се залаже за дводомни систем као неодвојиви део парламентарног система присутан у свим земљама у којима је уведен парламентаризам осим у појединим земљама Латинске Америке и Балкана. У овом делу као главни пример узима Енглеску, државу у којој је настао савремен парламентаризам. Исте године објављује расправу „Јован Хаџић, српски законописац“ у издању Матице српске.

Професор[уреди]

Године 1900. на Правном факултету је изабран за редовног професора. Слободан Јовановић био је наставник Правног факултета у Београду пуне 43 године, све до свога пензионисања 1940. године. Професор Јовановић је био један од оснивача „Српског књижевног гласника1901. године. У овом књижевном часопису налазио се у уређивачком одбору и важио је за једног од најредовнијих сарадника. Слободан наредни истраживачки рад објављује 1902. под називом „Енглески парламентаризам“.

Професор Јовановић је 4. фебруара 1905. године изабран за дописног члана Српске краљевске академије. Године 1908. је изабран за редовног члана Српске краљевске академије. Професор Јовановић је објавио велику синтетичку студију под називом „Наше уставно питање у XIX веку“ 1905. године, а потом је други пут штампао 1908. и трећи 1932. Године 1907. издао је књигу „Уставно право“, коју ће поново штампати 1924. Године 1908. објавио је студију под називом „Утемељење грађанског законодавства и уставности у Србији“, које ће касније проширити и објавити 1931., и 1932. године. Професор Јовановић објављивањем књиге 1912. године „Уставобранитељи и њихова влада“ започиње рад на великом пројекту писањем „Историје Србије 1838 - 1903“ које ће трајати пуне две деценије и представљаће средишне место у свеукупном његовом делу.

Шеф Пресбироа при Врховној команди[уреди]

Слободан Јовановић у пресбироу врховне команде, са Арчибалдом Рајсом 1915. г

Током Првог и Другог балканског рата Слободан је био шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. После победе Српске војске у Кумановској бици прелази са Пресбиром и Врховном командом у Скопље где борави неколико месеци. После Другог балканског рата, 1913. године изабран је за ректора Београдског универзитета. Међутим, 1914. године избија Први светски рат а Слободан је поново упућен на службу у Пресбиро при Врховној команди Српске војске. У јесен 1915. аустроугарске и немачке оружане снаге предузеле су велику офанзиву на Србију, истовремено и бугарске снаге прекидају сабраћајну комуникацију долином Јужне Мораве и Вардара. Српска војска са избеглим народом налазила се у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Тада Врховна команда одлучује да се крене у повлачење преко Албаније и Црне Горе на јадранску обалу у сусрет савезничким снагама. После албанске голготе професор Јовановић се нашао на острву Крф, где су биле смештене српска војска, избеглице, народна скупштина, влада и друге установе. Професор Јовановић је поред обавеза у Пресбироу налазио времена и за књижевни рад, који му је представљао духовни мир у времена тешком по српски народ. На Крфу је 1917. написао биографске огледе о Стојану Новаковићу и Љубомиру Недићу. После Првог светског рата професор Јовановић се налазио међу правним експертима при југословенској делегацији на Конференцији мира у Паризу 1919. године.

Међуратни период[уреди]

Слободан Јовановић заједно с Богданом Поповићем обнавља излажење „Српског књижевног гласника“. Професор Јовановић је 1920. године издао чувену књигу „Вођи Француске револуције“, састављену од портрета Мирабоа, Димуријеа, Дантона и Робеспјера. Други пут је ова књига штампана у оквиру Јовановићевих Сабраних дела 1932. код издавача Геца Кона. У оквиру рада о националном праву и историји професор Јовановић 1923. штампа другу књигу под називом „Друга влада Милоша и Михаила Обреновића. Такође, 1926. је објавио књигу „Влада Милана Обреновића (I-II)“ коју је доштампао 1927. А, 1929. године издаје књигу под називом „Влада Александра Обреновића“ (I-II).

Професор Јовановић је 1927. године изабран за дописног члана Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Између 1928. и 1930. године налазио се на месту председника Српске краљевске академије. Издавање Сабраних дела професора Јовановића је почело код Геце Кона 1932. године. Професор Јовановић је објавио књигу 1934. под називом „О држави“, коју чине теоријске формулације састављене од елемената, функција и установа савремене људске заједнице. Ову књигу је проширио студијом „ Поратна држава“ 1936. којом обрађује Италију, Енглеску, Француску, Русију и Немачку у којој типолошки класификује однос између правне државе и државе фашизма и комунизма, односно настанак нових држава маса као новог облика тоталитаризма. Слободан Јовановић је био оснивач и први председник Српског културног клуба у периоду од 1937. до 1941. Слободан је 1938. године објавио монографију „О Гледстону“, вођи енлеских либерала у парламенту и на челу британске владе, пратећи његово политичко ангажовање професор Јовановић је у ствари пратио пут реформисања Британске империје. У броју од 4. децембра 1939. „Политика“ је преко читаве стране 9. и два ступца стране 10. објавила пет чланака посвећених Слободану Јовановићу под заједничким насловом „Седамдесет година живота г. Слободана Јовановића“. Године 1939. објавио је велико дело „Примери из политичке социологије“ - Енглеска, Француска, Немачка 1815 – 1914. Исте године објавио је студију „О америчком федерализму“. Године 1940. Слободан одлази у пензију са места редовног професора.

Други светски рат и избеглиштво[уреди]

После војног пуча 27. марта 1941. године прихватио је дужност потпредседника владе. Избеглиштво је почело у Јерусалиму, а настављено у Лондону (од јула 1941). Од 11. јануара 1942. до 26. јуна 1943. године био је председник владе. Седиште Југословенске владе у Лондону налазило се у великој згради на Најтсбриџу, где је био смештен кабинет Слободана Јовановића. Од 26. јуна до 10. августа 1943. налазио се на дужности потпредседника владе у кабинету Милоша Трифуновића. Када је краљ Петар II под притиском британског премијера, Винстона Черчила, донео одлуку да смени председника владе Божидара Пурића и да на његово место доведе Ивана Шубашића професор Јовановић се супроставио овој одлуци. Нови председник владе Иван Шубашић је убрзо склопио споразум с Ј. Б. Титом током лета 1944. После Другог светског рата, Слободан Јовановић остао је да живи у Лондону. Слободан Јовановић је у Лондону становао од 1945. до 1958. недалеко од Кенсингтона Гарденса у ондашњем скромном и малом хотелу Тјудор Корт (Tudor Court Hotel, 48 – 52 Crowell Road, London SW7). Године 1946. на процесу генералу Драгољубу Михаиловићу и групи од 23 лица у Београду Слободан Јовановић је осуђен од стране Војног већа „на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од двадесет година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства“. На основу ове пресуде у Југославији је практично уведена забрана на његова дела.

После рата, некадашњи чланови југословенске владе у Лондону нису били квалификовани за британску државну социјалну помоћ. Већина значајних југословенских емиграната нашла се на рубу егзистенцијалног опстанка. Међутим, српски бродовласник, Ване Ивановић, основао је „Добротворно удружење слободних грађана Југославије“ чијим је донацијама спасао велики број угледних интелектуалаца емиграната беде. Слободан Јовановић је био иницијатор оснивања 1951. године Удружења српских писаца у изгнанству и на оснивачкој скупштини изабран је за почасног председника, Милош Црњански за председника, Миодраг Стајић за потпредседника, за секретара др Миодраг Пурковић и за члана Управе Коста Павловић. У том Удружењу, које је приређивало месечна предавања, Јовановић је говорио из области српске историје и књижевности.

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:


Рехабилитација[уреди]

Преминуо је у петак 12. децембра 1958. у 6.30 ч. изјутра, у својој деведесетој години, у Лондону. Опело над земним остацима Слободана Јовановића извршено је 20. децембра 1958. пре подне, у српској православној цркви Св. Сава у Лондону. Опелу је присуствовала краљица Марија Карађорђевић. Као изасланик краља Петра II био је Богољуб Јевтић. Као изасланик краљевића Томислава и принцезе Маргарите био је мајор Ђорђе Димитријевић. Од породице опелу су присуствовали Коста Ст. Павловић са супругом и сином. Опелу су присутвовали сви чланови Југословенског народног одбора, коме је Јовановић био оснивач и председник од његовог оснивања. Представници Удружења српских писаца у изгнанству коме је Јовановић био почасни председник. Представници ветерана ЈВУО из Организације српских четника и Организације српских четника Равна Гора. Ковчег је био прекривен заставом Краљевине Југославије. Слободан Јовановић је после опела сахрањен на гробљу Кенсал грин, у северозападном делу Лондона. Сахрањен је у православном делу гробља на коме се углавном налазе гробови Срба који су у емиграцију отишли 1945. Године 1965. је Удружење српских писаца у изганству подигло меморијалну плочу Слободану Јовановићу у хотелу Корт у Лондону, где је живео од 1945. па све до своје смрти 1958.

На новчаници од 5000 динара
Плато Слободана Јовановића испред Правног факултета у Београду

Његови посмртни остаци су 1. децембра 2011. године ексхумирани, и пренети у храм Светог Саве у Лондону, где је 5. децембра одржан парастос. Дана 8. децембра су пренети у Србију где су 10. децембра сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду[1].

Уређивачки одбор библиотеке „Српска књижевност у сто књига“ уврстио је његову књигу „Портрети из историје и књижевности“ као 60. у комплету. Но, само у првом издању, штампаном у малом броју примерака. У другом издању ова књига, састављена од есеја Слободана Јовановића, није била ни штампана, због интервенције Савеза комуниста Југославије.

Године 2007. Слободан Јовановић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду, а пресуда којом је осуђен на робију и губитак части је проглашена ништавном.[2]

Дела[уреди]

После дугогодишњих покушаја да се штампају његова сабрана дела, због неповољног мишљења власти, тек 1990. године у заједничком подухвату три издавача (БИГЗ, Југославија Публик, Српска књижевна задруга) штампано је 12 томова сабраних дела академика Слободана Јовановића.

Међу значајнија његова дела спадају:

  • О суверености,
  • Основи правне теорије о држави,
  • Српско-бугарски рат (1901),
  • Енглески парламентаризам (1902),
  • Светозар Марковић (1903),
  • Макијавели,
  • Вођи француске револуције,
  • Политичке и правне расправе,
  • Уставно право Краљевине Србије,
  • Уставобранитељи.

У периоду 1923—1926 објављује једно за другим три замашна и значајна дела:

У Новом Саду постоји организација под називом Српски културни Клуб Слободан Јовановић која ради на промоцији идеја Слободана Јовановића.[1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ РТС: „Слободан Јовановић у Алеји великана“ (5.12.2011), Приступљено 14. 4. 2013.
  2. ^ Рехабилитован Слободан Јовановић; Коштуница:Исправљена неправда. Радио-телевизија Србије, 26. октобар 2007., Приступљено 26. 10. 2007.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Богдан Гавриловић
ректор Универзитета у Београду
1913—1914
Наследник:
Ђорђе Станојевић
Претходник:
Јован Цвијић
ректор Универзитета у Београду
1920—1921
Наследник:
Богдан Гавриловић
Претходник:
Јован Цвијић
Председник Српске академије наука и уметности
1928—1931
Наследник:
Богдан Гавриловић
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}