Слободан Јовановић

Из Википедије, слободне енциклопедије

Слободан Јовановић
Портрет Слободана Јовановића који је насликао Урош Предић 1931.
рођен:	3. децембар 1869. Нови Сад (Аустро-Угарска)
преминуо:	12. децембар 1958. Лондон (Велика Британија)

Слободан Јовановић (1869—1958) је био председник и потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије у избеглиштву, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (од 27. марта 1941), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета професор јавног права и декан Правног факултета у Београду, правник, историчар, књижевник.

Садржај 1 Биографија 2 Дела 3 Извори 4 Види још 5 Спољашње везе

[уреди] Биографија

Рођен је 3. децембра 1869. у Новом Саду, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене.

Од средине 1872. његова породица живи у Београду. 1879. полази у Прву београдску гимназију, тада седморазредну и смештену у левом крилу Капетан-Мишиног здања, завршава је 1886. године. После боравка у Минхену (1886/87.) и Цириху, он 1887. уписује Правни факултет женевског универзитета. Студије у Женеви завршава 29. септембра 1890. године. После тога годину дана специјално је изучавао државно право у Паризу.

Крајем 1891. враћа се у Београд и ставља на располагање своме народу. Био је 2-3 године шеф Просветног одељења министарства иностраних дела које се у обичном говору звало „Пропаганда“ и бавило школским и црквеним стварима наших сународника у Турској. 1894. почиње да објављује књижевне радове по часописима.

1897. изабран је за ванредног професора државног права на Правном факултету Велике школе. 1899. објављује до тада најстудиознију расправу „Јован Хаџић, српски законописац“ у издању Матице српске. 1900. изабран је за редовног професора Велике школе, а од 1905. Београдског универзитета. Слободан Јовановић био је наставник Правног факултета у Београду пуне 43 године, све до свога пензионисања 1940. године. Био је дугогодишњи члан Одбора Српског књижевног гласника и један од најутицајнијих његових чланова.

За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 4. фебруара 1905, а за редовног (тада се звало правог) члана 4. фебруара 1908, а проглашен 15. децембра 1911. на основу своје приступне беседе „Уставобранитељи и њихова влада 1838-1858“. Био је шеф Пресбироа при Врховној Команди српске војске и Првом и у Другом балканском рату 1912. и 1913. Исту улогу има и у Првом светском рату. 1913. године изабран је за ректора Београдског универзитета. Учествовао је на мировној конференцији у Паризу 1919. године. Ректор Београдског универзитета био је поново 1920/1921. године.

1927. изабран је за дописног члана Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Изабран је 1928. за председника Српске краљевске академије, на тој дужности остаје до 1931. године. Био је један од оснивача Српског културног клуба и његов председник постао 1937. године. У броју од 4. децембра 1939. „Политика“ је преко читаве стране 9. и два ступца стране 10. објавила пет чланака посвећених Слободану Јовановићу под заједничким насловом „Седамдесет година живота г. Слободана Јовановића“.

27. марта 1941. ушао је у краљевску владу као нестраначка личност. Био је потпредседник Владе у избеглиштву, а једно време и њен председник од 11. јануара 1942. до 26. јуна 1943, а затим поново потпредседник до 10. августа 1943. Од 1941. па до краја свог живота живео је у Лондону. После Другог светског рата (1946.) суђено му је у одсуству и осуђен је на двадесет година робије и губитак грађанске части, такође и дела му се нису штампала. Уређивачки одбор библиотеке „Српска књижевност у сто књига“ уврстио је његову књигу „Портрети из историје и књижевности“ као 60. у комплету. Но, само у првом издању, штампаном у малом броју примерака. У другом издању ова књига, састављена од есеја Слободана Јовановића, није била ни штампана, због интервенције Савеза комуниста Југославије.

Преминуо је у петак 12. децембра 1958. у 6.30 ч. изјутра, у својој деведесетој години, у Лондону.

2007. године Слободан Јовановић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду, а пресуда којом је осуђен на робију и губитак части је проглашена ништавом.^[1]

[уреди] Дела

После дугогодишњих покушаја да се штампају његова сабрана дела, због неповољног мишљења власти, тек 1990. године у заједничком подухвату три издавача (БИГЗ, Југославија Публик, Српска књижевна задруга) штампано је 12 томова сабраних дела академика Слободана Јовановића.

Међу значајнија његова дела спадају:

• О суверености,
• Основи правне теорије о држави,
• Српско-бугарски рат (1901),
• Енглески парламентаризам (1902),
• Светозар Марковић (1903),
• Макијавели,
• Вођи француске револуције,
• Политичке и правне расправе,
• Уставно право Краљевине Србије,
• Уставобранитељи.

У периоду 1923-1926 објављује једно за другим три замашна и значајна дела:

• Друга влада Милоша и Михаила,
• Уставно право Краљевине СХС,
• Влада Милана Обреновића.

У Новом Саду постоји организација под називом Српски културни Клуб Слободан Јовановић која ради на промоцији идеја Слободана Јовановића.[1]

[уреди] Извори

• Слободан Јовановић: Из историје и књижевности II, Сабрана дела том 12, 887 страна, Београд 1991, ISBN 86-13-00435-0
• Рехабилитован Слободан Јовановић

[уреди] Види још

• Списак председника влада Југославије
• Списак министара иностраних послова Југославије
• Београдски процес

[уреди] Спољашње везе

• Фонд Слободан Јовановић
• О националној само(не)дисциплини („Православље“, број 989, 1. јун 2008.)

Претходник: Богдан Гавриловић	ректор Универзитета у Београду 1913—1914	Наследник: Ђорђе Станојевић
Претходник: Јован Цвијић	ректор Универзитета у Београду 1920—1921	Наследник: Богдан Гавриловић
Претходник: Јован Цвијић	Председник Српске академије наука и уметности 1928—1931	Наследник: Богдан Гавриловић
Претходник: {{{пре4}}}	{{{списак4}}}	Наследник: {{{после4}}}
Претходник: {{{пре5}}}	{{{списак5}}}	Наследник: {{{после5}}}
Претходник: {{{пре6}}}	{{{списак6}}}	Наследник: {{{после6}}}